Definicija i poreklo pojma kmet
Po definicijama je reč kmet potekla iz srednjeg veka i označavala je seljaka u smislu jednog zemljoradnika, koji nije imao slobodu da se preseljava i da menja teritoriju, te je služio feuda odnosno svoga gospodara, a u našem podneblju se ovakav naziv posebno odomaćio za vreme vladavine Turaka.
Generalno, kmet nije imao svoju zemlju, te je radio na zemlji onoga ko mu je bio gazda, i tu je imao svoju kuću i hranu, ali nije imao nikakav novčani prihod, sem dela sredstava koje su mu ostajale nakon što zemlja da manje ili više blagorodne plodove.
Sa druge strane, kada je kmetstvo i kao pojam „zaživelo“ u doba Kraljevine i Kneževine Srbije, imalo je jednu drugačiju konotaciju, te je kmet tada definisan kao osoba koja je jedan od najuglednijih seljaka i koji je i često biran među narodom da „govori pred vlastima“, te je i bio jedna spona između naroda i onih koji su bili vladari.
I ranije je postojalo pravilo da u doba pre 1934. godine, kmet bude i svojevrsni „narodni sudija“, te je on bio pozivan da rešava sporove među narodom, te u slučaju potrebe neke teže nedoumice imao da iznese pred kraljem ili knezovima.
Na dalje je pomenute 1934. godine, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, nastao termin „pravni kmet“, i on je bio osnova i nosilac celokupne sudske ali i generalno opštinske lokalne vlasti, a u kasnijoj Jugoslaviji je kmet bio važna karika u mesnim sudovima i bavio se određenim građanskim sporovima, koji su i ukinuti „Zakonom o gradskim opštinama“ iz iste te 1934. godine.
Kmet i kmetstvo kao pojmovi kroz istoriju – značenja i tumačenja termina
Kada je u pitanju kmetstvo, ono je generalno u istoriji bilo jedan oblik feudalno-kmetskog starog društva, i to u ekonomskom i socijalnom smislu, i bio je posve i jasno definisan taj odnos između baš i seljaka – kmeta, sa jedne strane, i vlastelina, zemljoposednika, gazde, plemića – feuda, na drugoj strani.
Kmet je u feudalnom društvu bio „vezan za zemlju na kojoj je radio za gazdu“, te nije bio u baš u pravom smislu reči rob, ali nije imao slobodu da ode od svoga gospodara, i bio je jedna vrsta pak i „vazala“, potlačene osobe i nekoga ko obavlja i prisilno poslove za onoga ko mu jeste gazda.
Takođe je kmet obrađivao zemlju, ali je za onoga ko mu je bio gospodar i radio neke one „manje časne poslove, koje je trebalo svakako obaviti“, pa se sama veza koja je održavana između ove dve „strane“, bila svakako prinudna i kmet je bio sluga svome feudu i bio je za zemlju „vezan“, te i dok ne bude sa nje prognan (ali češće obešen ili strpan u zatvor), ili sve do svoje smrti, nije ipak nikad mogao da je napusti svojevoljno i da ode.
Mada ne bi delovalo da je feud imao ikakve obaveze oko svojih kmetova, i ta stavka je bila vrlo dobro zakonski uređena i utvrđena, pa je gospodar svoje kmetove štitio od nekih razbojnika ili je imao ulogu da pravično sudi u međusobnim sporovima koje su seljaci između sebe vodili.
Osnovna razlika između kmeta i roba (a u starom robovlasničkom druištvu i poretku), mada su je mnogi istoričari opovrgavali, jeste bila u tome da je kmet kako je ranije naglašeno imao deo naknade u rodu ili robi za svoj uloženi rad i trud, i to mu je bila „plata“, koja se skoro nikada nije ni davala u novcu, ali je omogućavala kmetu i njegovoj porodici da prežive do sledeće godine.
Sam kmet je međutim sa robom koju je dobio kao deo za svoj rad, imao prava da na slobodnom tržištu raspolaže onako kako je želeo, te je mogao da vrši robno-robnu ili pak onu robno-novčanu razmenu, već kako je njemu više odgovaralo.
Sa početkom ere kapitalizma i razvojem pomenute robno-novčane transakcije i sa napredovanjem privrede kao takve, počelo je da se menja i stanje i položaj kmetova, pa su oni tada počeli i da za svoj rad dobijaju naknade u novcu (te da sada sami kupuju robu koja im odgovara), pa je zapravo kmetstvo i dobilo jedan novi naziv, i smatralo se „najamnim radom“ (koji u neku ruku postoji i dan danas, kada se na neki kraći period, obično sezonski, uzimaju radnici da završe neke poslove koje gazda ne može da obavi sam, i za to dobijaju određenu unapred dogovorenu platu).
U nekom „formalnom smislu“ su kmetovi danas slobodni radnici, te je kmetstvo pak „zvanično ukinuto“ u praktično svim zemljama sveta, a kod nas je smatra se ova forma rada, ukinuta 1918. godine, kada se promenila u jedan drugi vid „viđenijeg kmeta“, koji je bio „narodni predstavnik, sudija, spona sa vlašću i osoba od integriteta“.
Smatra se da je generalno potreba za nastankom kmetstva u Evropi, negde u vremenu oko V ili VII veka, nastala iz jedne vrste odgovora feudalaca na nasilno ukidanje robovlasništva kao vrste uređenja, a kada su iznašli jedan „uređeniji i zakonski podoban način“, da za sebe nađu jeftinu radnu snagu.
Za razliku od robova koji su bili oslobađani i kojima je davan deo zemlje koju su mogli da oni za sebe obrađuju, feudalne starešine i moćnici su počeli da slobodne seljake uzimaju kao najamnike, a oni su većinom bili siromašni i prihvatali su da rade za „komad hleba“, ali se sve ubrzo „otelo kontroli“, kada su počeli da budu tretirani kao svojevrsno „belo roblje“, koje nije imalo prava na slobodu i nezavisnost, i bilo je kao svaki drugi rob (osim tog dela zarade, koji je bio svakako mali da „pokrije sve troškove i potrebe“).
