N-Z

Prokrastinacija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma prokrastinacija

Prokrastinacija je termin koji potiče od latinske reči procrastinatio; procrastinare; procrastinatus, i označava šablon ponašanja po kome se sve obaveze i zadaci „odlažu“ za kasnije, po principu što je jedan „beg od stvarnih obaveza“ koje se moraju odraditi, ali ih osoba svesno „pomera“, a jer su joj iz nekog razloga teške, mučne i ne želi da im posveti pažnju i vreme u datom trenutku.

Termin je pre svega psihološki, i stručnjaci prokrastinaciju obrazlažu kao „mehanizam odbrane“ od anksioznosti i teskobe, time što se ono što izaziva osećanja koja nisu poželjna, odlaže za neki „pogodniji trenutak“.

Pojam prokrastinacije u medicini i psihologiji

Stručno objašnjeno sa aspekta psihologije i psihijatrije, prokrastinacija jeste mehanizam kojim se umanjuje osećanje teskobnosti ili anksioznosti, ali koji odlaganjem zadataka i obaveza ne donosi nikada olakšanje, već naprotiv izaziva neželjeni „kontraefekat“ i pojačava osećanje krivice i stvara stres i nelagodu, a ne tako retko ima i efekte od strane okoline (u smislu osuđivanja).

Kada je ovakav vid ponašanja kontrolisan i u jednoj „umerenoj i normalnoj meri“ zastupljen kao takav, on se ne smatra poremećajem, ali kada se pojača i postane „obrazac“, te i stalni tip reakcije kod neke osobe, on prelazi u domen patološkog poremećaja u psihologiji.

Takozvana hronična prokrastinacija, nastaje kada se isti obrazac odlaganja neke obaveze ponavlja „u nedogled“, i kada sprečava u početku svesno a potom i nesvesno ponašanje neke osobe u bilo kom segmentu života i delovanja.

Najpoznatiji primer za prokrastinaciju je na primer zastupljen kod studenata koji kada spremaju ispit veruju da im „fali dan ili dva“ da ga spreme mnogo bolje, pa ostavljaju obaveze za naredni ispitni rok, ubeđeni da će se organizovati i odraditi posao koji treba kvalitetnije i položiti ispit sa više uspeha i boljom ocenom za svoje znanje.

Problem jeste u činjenici da obrazac ponašanja koji je karakterističan za prokrastinaciju, a koji je i podrazumevan u poskočici – „što možeš danas, ostavi za sutra“, koriste i osobe koje su sasvim i inteligentne i „razumne“, te on nije vezan za manjak znanja, za lenjost ili puki nedostatak želje ili volje.

Dakle, veruje se da je osnova problema „ograničavanje nekim rokom ili vremenom“, koji na sve ljude deluje psihološki, te neke od njih dodatno stimuliše, a one druge „blokira“ i stvara im stres i nervozu, jer oni od samog starta imaju ideju da „neće uspeti da sve završe na vreme“.

Pomenuto odlaganje obaveza i zadataka, te briga i problema, postaje nužno loše onda kada dobije formu navike ili „šablona ponašanja“, te se stvori jedan „začarani krug“ hronične potrebe da se i sve što se može odraditi realno, iz straha od neuspeha i bez pokušaja prolongira i tako se stvara i jedna agonija koja nužno narušava normalan kvalitet života, zbog stalne strepnje i osećaja lične krivice, a često uz negodovanje i „nerazumevanje i osudu“ okoline.

Iz fenomena prokrastinacije, proizilazi još jedan daleko veći problem, koji pogoršava navedeno stanje, a to jeste stvaranje planova da se neke radnje koje su preskočene i odložene, nadomeste uz istovremeno ostvarivanje sa drugim obavezama, i osoba sebe dovodi u položaj da planira da radi i više stvari u isto vreme, u kratkom vremenskom roku.

Upravo se na ovakav način, situacija dodatno pogoršava, jer ono što je od ranije odlagano, mora da se odradi u dogledno vreme, ali su „pristigle“ i neke nove obaveze, pa se na dalje prolongira izvršenje i jednih i drugih, i sve ostaje samo na „rečima i planovim“, mada je osoba svakako pak i sama svesna da od razrešenja „nema realno ništa“.

Kada se planira izvršenje više radnji/obaveza odjednom vremenski rok je kraći a pritisak je ipak i daleko veći, te se opet sve „radi iz početka“ i prokrastinacija se multiplicira, i tako postaje i teža i gora i izaziva veći stres i uzrokjuje pojačanje anksioznosti, s za koju je bila početno „mehanizam odbrane“.

Najčešći uzroci ponašanja koji izazivaju prokrastinaciju kod neke osobe

Mada je svakako uzrok zašto neka osoba odlaže svoje obaveze dosta individualan i ne može da se generalizuje, i da se poistoveti na jedan uopšteni nivo, ipak su posebno istaknutio sledeći faktori, a kao najverovatniji i najuvreženiji razlozi za nastanak fenomena prokrastinacije:

Moguće je da neka osoba ima strah da neće uspeti da dobro odradi neki posao/zadatak, te ga zato i stalno odlaže, dok ne nađe neko „bolje rešenje i ne smisli bolji plan“;

Nekada je za prokrastinaciju ključan faktor vremena odnosno nametanje ograničenja ili rokova u kome neke obaveze treba da budu završene, pa osoba smatra da „joj fali još samo malo vremena“ i zato stiče uverenje da će u narednom periodu, ako obaveze odloži, „kupiti sebi vreme“ i mnogo i bolje i kvalitetnije uraditi svoje obaveze;

Smatra se da su osobe koje su perfekcionisti po svojoj prirodi, sklonije da odlažu obaveze, jer pak nikada nisu dovoljno srećne i zadovoljne rezultatima, i teže da popravljaju i da ponovo rade iste i stvari i zadatke, ili pak uopšte ne započinju sa onim što treba da rade, jer veruju da neće moći „da sve odrade onako kako treba“;

Neke osobe jednostavno nemaju dovoljnu motivisanost da nešto rade, te smatraju da ako im neka obaveza ili zadatak ne donosi satisfakciju kakvu su očekivale, mogu da zadatak i odlože, te da im on nije toliko bitan, pa će ga „obaviti kasnije uz neki drugi važniji zadatak“, kao sporednu ili kao usputnu obavezu;

U nekim slučajevima je fenomen prokrastinacije proistekao iz „bunta“ prema autoritetu, kada pak osoba koja je dobila da odradi neki zadatak, svesno ili podsvesno negoduje jer ima sukob sa onim ko joj je nadređen, i ne smatra da je taj neko dovoljno bitan da nametne svoje mišljenje i stav i da odredi kada i kako nešto treba da se odradi;

Nekada osobama koje rade posao kojim nisu zadovoljne, on izaziva frustraciju, te one i tako pak postaju „nisko tolerantne“ za takav vid zadataka, jer veruju da treba da rade ono što vole, te što ih ispunjava i pričinjava im zadovoljstvo, pa stoga sve što nije lako i što zahteva neki napor i izaziva osećaj nelagode i potrebu za većim trudom, odlažu kao jedan „bepoželjan obrazac rada“.

Osnovne vrste ili tipovi prokrastinacije i psihoterapija kao metoda rešavanja problema

Psiholozi smatraju da postoje generalno dva osnovna tipa prokrastinacije, a to su napeti i opušteni „prokrastinatori“.

Kod napetog tipa prokrastinacije, princip je u tome da osobe koje treba da izvrše neke obaveze iste odlažu jer se osećaju „preopterećeno i prenatrpano“, te veruju da ne mogu sve da postignu, i da će sebi da umanje stres i anksioznost ako obaveze „odlože i rasporede“ na bolji način i na duže vreme.

Sa druge strane, kod opuštenog tipa prokrastinacije, osobe su sklone da stalno odlažu sve svoje obaveze da bi dale sebi „oduška i da bi se osetile lagodnije“, ali ne shvataju da samo dodaju stare zadatke na one nove obaveze, i neprestano pomeraju vremenske rokove i obaveze se ne izvrše ili nikada ili se odrađuju „neplanski i preskakanjem“.

Zapravo je osnova psihoterapije, kao vida terapijskog pristupa u rešavanju pomenutoga problema prokrastinacije, da se najpre utvrdi tačan „tip“ poremećaja, odnosno da se razazna pravi uzrok tog problema koji je nastao.

Svaka prokrastinacija ima tri osnovne karakteristike, koje i jesu predmet psihoterapijske analize od strane stručnjaka, a to su – obaveza ili zadatak koji treba da se izvrši; vremenski rok ili okvirni period koji je zadat za izvršavanje obaveze i odlaganje zadataka ili obaveza na određeno ili pak i na neodređeno vreme (ili takozvano drugo vreme, uz neke druge obaveze koje će „pristizati“).

Kako je ranije i navedeno, problem nastaje onda kada se stvori stanje „hronične prokrastinacije“, koje stvara „začarani krug“, i koje vodi u anksioznost i stanje depresije, čija je u osnovi trebalo da bude „odbrana“ kao mehanizam olakšanja.

U psihoterapiji su važne za lečenje prokrastinacije četri faze ili stadijuma:

Najpre je potrebno postati svestan problema, jer su osobe sklone da negiraju i sebi i drugima da imaju bilo kakav problem, jer ne mogu da ga „realno vide“ kao patologiju;

Napredovanje ka tome da se odradi ono što je odloženo, odnosno potenciranje volje i želje da se zadatak izvrši, jer će to doneti i olakšanje i zadovoljstvo zbog rezultata i uspeha;

Nužna posvećenost svakom pojedinačnom zadatku ili problemu, jer je nemoguće da se rešava ili više stvari odjednom, ili da se „preskaču obaveze“, te da se prvo radi ono lakše ili ono što se želi;

Potreba da se ne odustaje olako i da se problem odlaganja reši „odmah i do kraja“, te je upornost i stav koji podrazumeva istrajnost, veoma važan u psihoterapijskom pristupu.

Sponzorisano

loading...