N-Z

Platonska ljubav – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma platonska ljubav

Poznato je da je platonska ljubav naziv za neka uzvišena osećanja prema nekoj osobi suprotnog pola, te se definiše kao odnos bez intimnog kontakta, i pre svega je zasnovana na obožavanju ili na osećanju privrženosti prema nekome.

Platonska ljubav je definisana kao aseksualna, odnosno ona podrazumeva postojanje intime među partnerima, ali bez odnosa u fizičkom smislu, te se ne mora svesti čak ni na poljubac i ona je baš i zapravo definisana kao jedno preuzvišeno osećanje ljubavi i davanja sebe drugome, koje može da bude dokaz da ljubav kao osećanje nema veze sa fizičkim činom.

Pretpostavka je da je ime poteklo od staro grčkog filozofa Platona, koji jeste objasnio i prvi jeste i ustanovio ovakav vid ljubavi među ljudima, te je do danas ovakav vid intime ostao poznat pod pomenutim nazivom.

Platon je smatrao, i naravno i opisao pomenuti pojam ljubavi u svom filozofskom delu „Gozba“, kao jedan vid emocije koja je koji ne zahteva nužno telesnu povezanost već je zapravo jedan nagon za spoznajom drugog ljudskog bića, kao filozofskog ideala i potrebe za zbližavanjem u duhovnom smislu.

Mada su u vreme Platona, i ranije bile poznate razne forme i ponašanja koje je telesno i intimno, te da su i postojale orgije u vreme Starog Rima, kao i pojam homoseksualizma (te se smatralo da je zapravo Platon bio pomenute orijentacije, pa je zato i ustanovio ljubav kao „platonsku“ i vrlo uzvišenu), poznati je filozof samu emociju podigao na jedan viši nivo isključujući nužnost telesne povezanosti da bi se emocija kao takva mogla ispoljavati u svoj svojoj snazi i vrednosti.

Iako je Platon opisao mogućnost postojanja ljubavi kao emocije bez fizičkog intimnog akta među partnerima, te je smatrao da je takvo osećanje uzvišenije i manje obezvređeno, smatra se da platonska ljubav može kao takva da se definiše i kao prijateljska mada joj to u osnovi nije pravo značenje.

Prijateljska ljubav kao emocija koju poseduje neko prema osobi sa kojom ne želi da ima fizički intiman kontakt, od strane Platona je takođe opisana kao uzvišena i posebna, i danas se ređe pak izjednačava kao forma odnosno osnovno značenje termina „platonska ljubav“, ali nije isključena potpuno iz datog opisa.

Opet postoji i jedan smisao i lični doživljaj platonske ljubavi kao neuzvraćene ili prosto ipak nemoguće da se ostvari kao takva, te se došlo od osnovnog značenja do toga da se platonskom smatra neka veza koja jeste uzvišena, ali je u isti mah individualno shvaćena na svoj način u današnjem žargonu.

U savremeno doba je platonska ljubav i ona koja se ostvaruje preko društvenih mreža, sa nekim osobama sa kojima se nikada na primer neko i ne sretne „face to face“, odnosno kada se čak ne ostvari baš ni kontakt uživo, i pojam se sve više tumači na različite načine naravno u skladu sa tokom vremena.

Platonska ljubav je poreklom od latinske reči amor platonicus i koja je zapravo kako je i već navedeno pomenuta po prvi put u Platonovom delu u formi dijaloga „Gozba“, a koju je poznati filozof definisao kao nagonsku potrebu da se spozna ideja čime je definisao eros koji je za njega bio sinonim za ljubav kao emociju, ali kojoj je dao jednu „nedodirljivu“ notu svojim tumačenjem.

Naime, u pomenutom delu postoji takozvana „Pausanijeva beseda“ gde se ističe jedan suštinski citat „rđav je onaj obični ljubavnik koji više voli telo nego dušu“, koji je pre svega doživeo jednu popularnost u doba renesanse.

Kada se protumači ovakva Platonova filozofska misao, ona jasno pretpostavlja da je telesna ljubav nedovoljno čista i suviše prizemna, te da je ono što povezuje duše i ono što jeste suština emocije njena uzvišenost i spoznaja sopstvenog osećanja kao ideje ljubavi koja ne mora telesno da se ostvari.

No poznato je da je danas došlo do „izvrtanja ideje“ Platonovog filozofskog učenja, te se zapravo njegov ideal ljubavi kao vrline koja nije bila nestrastvena emocija, izjednačio sa nedostatkom telesne želje i žudnje za nekom osobom, što u osnovi zaista nije tačna pretpostavka.

Suština platonske ljubavi bi zapravo originalno trebala da se bazira ne na nedostatku želje za baš telesnom bliskošću sa onim ko je partner, već uspešnog postizanja i spoznaje emocije kao takve koja je izdignuta iznad telesnog ali svakako ne lišena postojanja želje.

Dakle, Platon je smatrao da suština ljubavi nije odricanje od telesnog uitka ali da je emocija čista i nepobitno univerzalna vrlina kada se uspe izdignuti iznad suštog nagona i požude, iako nikako i nije naglašeno da je potreba i nužnost platonskog odnosa da se uopšte nema želja ni potreba za fizičkim odnosom između zaljubljenih, koji svakako mogu biti ljubavnici ali je ipak suština da ih odricanje od svega toga približava mudrosti i idealu nekih suptilnijih emocija koje nisu požuda i strast samo kao takve.

I dalje se Platon bavio idejom ovakve vrste emotivnog odnosa u svojim narednim delima, te je u „Fedru“ opisao kao jedan oblkik „božanske ludosti“ koja je ljudima data kao Božji dar ali ipak se njeno ispravno pridržavanje nagrađuje kada čovek ode „na onaj svet“.

U svom delu „Simpozij“, Platon je opisao ljubav kao jednu svojevrsnu metodu koja čoveka vodi u samu suštinu mudrosti i lepote svega što se može doživeti, jer se postiže željeni ideal bez potrebe da se ljubav omalovaži i zaprlja na neki način intimnim kontaktom, jer onda kao takva nije božanska i suštinska odnosno iskonska emocija.

U današnje vreme se izraz „platonska ljubav“ potpuno demistifikovao i kako je i napomenuto pre svega se koristi kao sinonim za jedan aseksualni odnos, pa je pretpostavljena kao jedna „čedna i nevina“ ljubav, koja je lišena potrebe i želje za ostvarenjem fizičke bliskosti, ali je ona zapravo lični izbor svake osobe i individualna je stvar kako neko shvata čulnost i strastvenost u odnosu.

Smatra se da je platonska ljubav samo ljubav između muškarca i žene, koja nema fizičku notu ili koja je lišena pojma strasti i požude, te da se ona posmatra kao nesebična ali uz potiskivanje nagona, što suštinski nije prava definicija ovakve ljubavi.

Naime, platonskom se smatra i prijateljska ljubav, koja je uzvišeno osećanje sa zrelim emotivnim odnosom i shvatanjem uzvišenosti i ideala ljubavi kao takvog, te je ona zapravo jedna povezanost i spona među ljudima koja je „za ceo život“, univerzalna i nepobitna kao ideal i suština.

Stručnjaci koji se bave analizama ovakvog bestelesnog odnosa smatraju zapravo da se platonska ljubav i pronalazi upravo kao jedna granica između emocije i nagona, odnosno između suštinske emocije i onog telesnog što je među partnerima logičan sled događaja u emotivnoj vezi.

Neko stoga platonsku ljubav smatra idealom koji je nemoguće postići jer se nagoni zasnivaju na osećanju ljubavi i oni su logičan sled odnosa među partnerima, dok drugi veruju da je platonska ljubav samo moguća kao prijateljska, i to čak ne između osoba suprotnog pola, jer je uverenje da žena i muškarac ne mogu da opstanu kao prijatelji i da takav vid odnosa nije generalno realan.

Danas se veruje i da je takozvana „virtuelna ljubav“ sinonim za platonski odnos, što opet nije sasvim tačno, jer se osobe koje imaju veze na daljinu ili veze preko interneta, ne mogu fizički dugo održati na nekom rastojanju u telesnom smislu, i takav vid odnosa je pre ili kasnije osuđen na propast.

Stvarna suština platonske ljubavi nije u tome da ona razdvaja ljude jer su lišeni telesnog užitka, već da je spona između osoba koje imaju iskrenu emociju i da ona prevazilazi telesni odnos, ali ne u smislu da ga zabranjuje i da se neko oseća lišen ili uskraćen zadovoljenja nagona, jer se onda sama poenta platonskog odnosa grubo demistifikuje i gubi se njena stvarna suština.

Platonski odnos se može definisati i kao jednostrana ljubav, kada su emocije toliko jake za neku osobu pa makar i neuzvraćene, što je dovelo do toga da se neke patnje zbog ljubavi definišu kao platonski odnos, ali i u njima postoji ta jedna strast i požuda, iako je ona prisutna samo na jednoj strani.

Na primer poznati pesnik Frančesko Petrarka je u svome delu „Kanconijer“ posvetio sve svoje emocije Lauri, koju jeste poznavao i koju je bezgranično voleo ali nikada sa njom nije bio intiman, jer je samo osećanje bilo previše uzvišeno da bi se telesnim kontaktom „uprljalo“ i na neki način uništilo kao takvo.

Platonska je bila ljubav i između Laze Kostića i Lenke Dunđerski, koja je bila obostrana ali na neki način nemoguća i zabranjena zbog velike razlike u godinama i staležu, te je patnja i bol koju je osećanje ljubavi proizvelo bila zaista sinonim za neki veći postignuti ideal, koji je ostao da se prepričava i koji je i pretočen u jednu od naših najlepših ljubavnih pesama ikada.

Aleksa Šantić je posvetio svoju pesmu „Emina“ svojoj velikoj ljubavi sa kojom nije mogao da bude srećan zbog verskih prepreka, te je i takva ljubav primer za uzvišen i iskren odnos koji nije bio lišen strasti i žudnje, ali nikada nije bio telesan i fizički, već je ostao čist i nevin, i u svome je bolu i patnji pesnik ostao dosledan sebi, i na uštrb svoje sreće se odrekao Emine, i ona se udala za drugog ali nikada njegova ljubav za nju do trena smrti nije nestala i prestala.

Pesnik Stanko Vraz je bio nesrećno zaljubljen u Ljubicu Kantli, koja se na kraju i udala za nekog drugog, ali to nije umanjilo emociju kao suštinu platonske ljubavi kao čiste i jake, te je pesnik svoju predivnu romantičnu pesmu psvetio njoj, kao neprežaljenoj ljubavi koju je iz prikrajka strasno i nesebično voleo oduvek i zauvek.

Smatra se danas da neka ljubav kao odnos između partnera može da započne platonski odnosno da bude u početku iskrena i čista skoro prijateljska i da vremenom postane fizička, jer sam Platon nije smatrao da je telesno zabranjeno i loše, već se filozofski poistovećivao sa idealom ljubavi ali koji nije suštinski samo nagon, već jedna uzvišena misao i lepota za sebe.

Veruje se naime da sama fizička privlačnost između partnera može da pre svega proizvede jednu platonsku ljubav i da tek kasnije dođe do intimnog ili telesnog odnosa, pa tako čak i psiholozi smatraju da je mnogo bolje da se veza kao takva pre svega bazira na ostvarenju prijateljstva i emotivne povezanosti, pre nego da se sve svodi samo na telesno i fizičko u najužem smislu reči.

Dakle, danas je platonska ljubav jedna forma poželjnog odnosa i upoznavanja poartnera kroz ili građenje poverenja i uzajamnog odnosa koji je vezan za emotivno povezivanje najpre na drugim nivoima, pa tek kada se shvati da je među partnerima ostvarena ona prava žargonski rečeno iskra ili „hemija“, može da se pređe na fizički ili na intimni kontakt, jer takve veze imaju mnogo veće izglede da opstanu i da traju.

Sponzorisano

loading...
Loading...