Definicija i poreklo pojma vagabundo
Jednostavan prevod i definicija pojma vagabundo, jeste onaj koji luta, lutalica, skitnica, i ova je reč poreklom iz španskog jezika, te ima danas konotaciju pre pozitivnu nego negativnu, odnosno označava nekoga ko je tragač, boem, ko luta za svojom srećom, nego što se odnosi na nekoga ko je prosjak, odrpanac, siromah, uličar.
Međutim, nekada se ovakav termin, koristi i da označi nekoga ko je po pravilu nestalna osoba, ko „krade Bogu dane“, ko je probisvet, ko „živi od danas do sutra“, ko nema smisao života i ni za šta ne haje, ali i može da ima konotaciju onoga ko je ženskaroš, zavodnik, neveran, „Don Žuan“.
Na našim je prostorima, ta reč vagabundo, postala vrlo popularna nakon što je istoimenu hit pop numeru otpevao poznati hrvatski pevač Goran Karan, u ćijem stihu „Ja sam samo vagabundo, ti si mene sanjala“, se može naslutiti dosta jasno i samo značenje ovoga pšojma, u smislu ja sam samo prolaznik, ja sam nestalan, ja nisam ni bio tu, ja idem dalje, ja skitam i živim svoj život, ne možeš očekivati ništa od mene, ne možeš se osloniti na mene, smatraj da sam bio samo san, posmatraj me kao avanturu.
Šta je ili ko je po španskoj kulturi i istoriji vagabundo ili vagabund?
Kao što je na početku teksta i navedeno, pojam vagabundo je u naš jezik dospeo baš iz španske kulture, u kojoj se pak upotrebljava pre svega da označi onoga ko je sasvim neuhvatljv i koji je stalna lutalica i ne može se od njega ništa ni očekivati ni dobiti.
Iako se često dešavalo da se vagabund poistovećuje sa romskom kulturom, te da se smatra da on kao i „cigani čergari“ živi od pesme i igre, od boemskog života i stalno se seli sa nekim ljudima i određenim pripadnicima svog plemena, to u suštini nikada nije jasno potvrđeno, jer se onaj ko je vagabund smatra usamljenikom i vrlo tajanstvenom i misterioznom osobom, za koju svi znaju ali koju niko ne uspeva da vidi, da zadrži, da joj prepozna lik.
Tako se i smatra da je u španskoj istoriji, lik vagabunda i potekao iz ideje ljudi da imaju nekog svog tajanstvenog zaštitnika koji se bori za pravdu, ali koji ne želi da se o njemu ništa sazna, jer nije ni sam dovoljno pošten i ispravan, jer ima neke moralne pogreške, te sukobe sa zakonom, i živi „na granici“ poštenja i negativnih načela.
Smatra se da je u španskoj istoriji po liku „misterioznog vagabunda“, osmišljen i lik „Zoro“-a, kao borca za pravdu siromašnih i ugroženih, akoji je bio pandan Robinu hudu, ili našem Marku Kraljeviću, te da su svi ovi likovi preuveličani u svojim delima i postupcima, a kako bi se narod osećao zaštićeno i sigurno, te sam osmislio svoje heroje koji će da ih štite od svakog zla i nevolje.
Kasnije se pre svega uzimajući u obzir latinsku reč vagari (u značenju skitati, lutati), i data reč vagabond počela tumačiti u negativnom kontekstu, kao skitnica, lutalica, razbojnik, probisvet, pokvarenjak, lopov, ženskaroš, protuva, bitanga, beskućnik, te onaj koji je kradljivac ili prosjak, koji ne radi ništa u svom životu, koji nema zanimanje, nema morala i nema stida i srama.
Značenje reći vagabundo u našem jeziku i kulturi
Kada je u pitanju naš jezik, vagabundo se može prevesti kao neko ko je lutalica ili skitnica, ali ne u toliko negativnom i pežorativnom kontekstu, te se kako je i navedeno, radije smatra da je u pitanju osoba kojoj nije bitno ono što je materijalno, i koja živi onako kako sama želi, bez nameta i pravila, po svom nahođenju, te se često smatra slobodnjakom, boemom, osobom koja nema cilja ali zna da uživa u svojoj slobodi.
Međutim, po većini dostupnih tumačenja iz našeg jezika danas, vagabund je klasifikovan kao ženskaroš i zavodnik, te se termin upotrebljava da označi onoga koji ima „nemirno srce“, ko je veliki zavodnik i avanturista, ko ne može da se smiri i skrasi pored jedne žene, te stalno luta od jedne do druge „ljubavi“, ali nikako ne uspeva da se skrasi i da pronađe svoj mir.
Dakle, vagabundo je kako je ranije i napomenuto, sinonim za savremenog „Don Žuana“, nekoga kome vernost nije jača strana, ko voli život i ko voli žene, i svakoj daruje ljubav i strast, ali ni jednoj ne daje svoju vernost i svoje srce.
Kada se tumači „lik vagabunda“, tu se ostavljaju velike slobode, te se o njemu obično stvara utisak da je on željan ljubavi i topline doma, ali da ne uspeva da se skrasi, i da ne može da ostane na jednom mestu, jer mu je duša navikla da luta, i opravdanje za njegova dela jeste činjenica da je to neko ko je željan slobode i ko ima potrebu da ode onda kada oseti da mu je do nekoga stalo, iz straha da tog nekog (u najčešćem kontekstu ženu), ne povredi i ne „veže je previše za sebe“.
Vagabundo je neko ko je misteriozan, neuhvatljiv, ko ide za svojim srcem i ko ne može da prestane da luta, kome je potreban sjaj sunca da se odmori, a noć da nastavi svoje besciljno putovanje i lutanje bez kraja.
Po mistifikaciji lika nekoga ko je vagabundo, on se neprimetno iskrada iz nečijeg naručja, te ona koja ga je volela nema utisak da je ikada ni bio tu, on zna da svira gitaru, i nema ni jednog druga jer ga niko dovoljno dobro ne razume, i niko njegovom srcu i duši ne može da pomogne.
Na starim slikama ili na savremenim delima, lik vagabunda je predstavljen kao tamna figura koja sedi u mraku pored vatre, sa gitarom u rukama, i ko ima vrlo muževne i lepe crte lica, ali koje su zarasle u dugu kosu i bradu.
Danas ostaje pitanje, da li je vagabundo mit ili stvarnost, da li je stvarno postojao ili bio potreba ljudi da imaju nekoga ko im je ravan ali ko je i njihov lični heroj, te da li je u suštini on samo beskrupulozni ženskaroš, ili „napaćena duša“, željna ljubavi i pažnje koja mu je uvek zbog svih predrasuda bila uskraćena te je osuđen na večna lutanja i samoću.