N-Z

Uzvične rečenice – definicija, značenje, pojam

Prema gramati;koj definiciji, rečenice predstavljaju ili jednu reč ili pak skup reči, koji može da ima neko određeno i primenjivo značenje.

Rečenica je obično misao ili izjava koja je zabeležena slovnim simbolima te rečima, i interpunkcijskim znakovima.

Podela rečenica je na proste; prosto-proširene i složene, dok se prema značenju dele na obaveštajne; upitne; uzvične; zapovedne i željne rečenice.

Šta su prema gramatičkoj definiciji uzvične rečenice 

Po definiciji su u srpskom jeziku, uzvične rečenice one koje na kraju imaju znak uzvika (uzvičnik), i koje imaju naglašenu intonaciju kojom se iskazuju određena osećanja (bez obzira na to da li su ona lepa ili ružna). 

Potvrdne ili odrične uzvične rečenice u srpskom jeziku 

Kada se daje dalja podela uzvićnih rečenica, one mogu da imaju notu upozorenja; notu iznenađenja; notu negacije ili negodovanja, i neki od primera su sledeći.

Pazi! – znak uzvika sa opominjućim kontekstom; nema subjekta niti neke druge radnje, osim jedne reči koja upozorava na neku opasnost;

Pašćeš“ – ostavlja prostora da se doda imenica ili zamenica; lai mi bez dodatne konkretne osobe kao subjekta radnje, upozoravajuća je „nedorećena forma“ koja označava neku urgentnost, mada je generalno mogla da se iskaže u mirnijoj i blažoj formi, da nije prisutan faktor brige i straha;

Ja imam najlepšu sestru na svetu! – potreba da se činjenica dodatno naglašava, i da se na takav način ono jednostavno pretvorio i jasnu tvrdnju i nešto što je moralo da se spozna i čemu nema „pogovora“; isto kao kada neko kaže „Ja te volim!“; „Mnogo mi nedostaješ!“, gde uzvičnik ima namenu da naglasi ono što jeste činjenica ali nije dovoljno „jako izrečeno“;

Pobedićemo! – izjava sigurnosti u nešto, sreće i očekivanja, ubeđenja i predstavljanja nečega kao nešto što „mora biti“ sa uzvičnikom kao vrstom i elementom potvrde same rečene tvrdnje;

Jao, baš me jako boli glava! – naglašavanje onoga što keste činjenica, ali je intenzitet potrebno dodatno pojačati kroz emociju bola, i stoga umesto izjavne forme, stoji znak uzviky na kraju tvrdnje;

Baš ti je lepa nova haljina i frizura! – potreba da se ono što je činjenično stanje pojača i prenaglasi, da bi se postigao jači efekat i da bi se pojačala percepcija i date osobe i okoline;

Ana, zatvaraj vrata! – uzvična račenica u zapovednoj ili imperativnoj formi, koja treba da naglasi ozbiljnost tona.

Pored navedenih postoje i uzvične rečenice sa negacijom, koje se nazivaju – odrične uzvične rečenice, i neki od primera su:

Ne moraš da me slušaš! – uzvična forma koja označava inat ili ljutnju, kao i jedan vid zapovednog tona u nekom kontekstu kao takvom;

Nisam ja kriva za to! – opravdanje i negacija u istoj rečenici, sa jasnom istiniotom notom koja opovrgava svaku sumnju, jer se neko ili brani ili tvrdi da za nešto nije odgovoran.

Jasno je da su u svakoj rečenici osnovni delovi subjekat (kao vršilac radnje) i predikat (kao glagolska forma ili sama radnja),a li i objekat (kao trpilac radnje) i predlozi, prilozi i atributi ili veznici i interpunkcijski znakovi.

Podela rečenica prema značenju – objašnjenja i primeri

Kako je navedeno, rečenice prema značenju mogu da budu:

  • obaveštajne – da služe da se nekome nešto saopšti, o nekom događaju, pojavi ili radnji, i na kraju takve rečenice se stavlja tačka kao znak interpunkcije. (primer je: Juče sam išla u bioskop da gledam novi film.)
  • upitne rečenice – predstavljaju one rečenice pomoću kojih se može postaviti neko pitanje, te na kraju imaju upitnik kao znak interpunkcije i ne nužno ali najčešće i počin ju upitnom rečcom „da li“ (primer je: Da li si dobro uradio svoj kontrolni zadatak?)
  • uzvične rečenice – su one kojima se najpre iskazuju neka dobra ili loša tj lepa ili ružna osećanja, i na njihovom se kraju nalazi znak uzvika, kao znak interpunkcije (primer je: Ja sam sada sam! Pazi ide auto! Ja sam presrećna!)
  • zapovedne rečenice – iskazuju zapovest, imperativnu naredbu, zabranu ili pak dozvlu ili molbu, i ono što treba zapamtiti jeste da se na kraju zapovednih rečenica najčešće nalazi znak uzvika, ali da se može kao znak interpunkcije na kraju nalaziti i tačka (primer je: Ne diraj moju knjigu! Izađi odmah pdatle! Završi ono što si već započeo i možeš da ideš.)
  • željne rečenice – izražavaju neku želju da se nešto i uradi, te se na njihovom kraju nalazi znak uzvika (primer je: Želim da idem! Srećno! Prokleto da je ovakvo ružno vreme!)

Podela rečenica u srpskom jeziku prema sastavu – primeri i objašnjenja

Kada su u pitanju rečenice prema svom sastavu, one se generalno dele na one proste i na složene, mada se svakako u proste svrstavaju i one poznate kao prosto-proširene rečenice.

Proste rečenice – predstavljaju one u kojima se nalazi iskljušivo i uvek samo jedan predikat, iako mogu da imaju i više subjekata ili vršilaca radnje, obično se svode na dva glavna dela – subjekat i predikat (na primer: Ja radim.)

Kada se na dalje izvrši podela prostih rečenica, one su klasifikovane na dve potkategorije – proste proširene i proste neproširene rečenice.

Proste neproširene rečenice imaju samo dva osnovna člana, dakle to su subjekat i predikat – na primer – Marko peva.

Proste proširene rečenice imaju neke imenske ili glagolske dodatke, pored predikata i subjekta, te se tako i dodaju prilozi, predlozi, atributi, veznici – an primer – Moj brat Stefan uvek nešto crta.

Složene rečenice – su one koje se praktično sastoje od više složenih rečenica, jer imaju uvek više od jednog predikata, uy sve ostale dodatke i subjekru i predikatu (mada ne nužno, jer je na primer složena rečenica Milica sedi i jede) – na priomer – marko sedi na kreveti i gleda svoj omiljeni film.

Uzvične rečenice u srpskom jeziku – vrste, primeri i propratna objašnjenja

Dakle, mada je ovo najverovatnije učeno u prvom razredu osnovnog obrazovanja, uzvične rečenice se prepoznaju po tome što na svom kraju imaju interpunkcijski znak uzvika.

One iskazuju osećanja lepa ili ružna, te izražavaju želje ili zapovest, i najlakše ih je prepoznati po tonalitetu u govoru, po naglašavanju i po uzvičniku na njihovom kraju u pisanju.

Neki od primera rečenica ove vrste kada se radi o klasifikovanju prema značenju su:

Stani! Dodaj mi taj papir!

Ne dam ti ništa!

Vrati se odmah u kuću!

Pomozi mi!

Sedi i ne plači!

Sramotiš me!

Ružno se ponašaš, sramota!

Ne nerviraj me više!

Kupi hleb i mleko!

Vraćaj se ovamo!

Idi daleko, baš me briga!

Ne možeš da izađeš napolje!

Ne želim da se vratim kući!

Idi i ne vraćaj se više!

Sija sunce i ja sam srećna!

Pao je sneg!

Položila sam ispit i dobila desetku!

Slomio sam ruku!

Nemam vremena ya tvoje gluposti!

Bio sam najbolji i dobio sam peticu!

Vrati se nayad ne možeš da ideš kod druga!

Zatvori prozor hladno je!

Ostani kod kuće i ne mrdaj dok ne dođem!

Ne diraj to i ne viči!

Najlepša haljina na svetu!

Volim te najviše!

Tišian pokušavam da radim!

Prelepa si!

Ura, pobeda!

Najdraža moja ljubavi!

Hej, ti!

Volim te do neba!

Živeo sto godina!

Stani i vrati se ovamo!

Dakle, da rezimiramo, kada se radi o uzvičnoj rečenici, njeno glavno „obeležje“ jeste znak uzvika po interpunkciji.

Ona može da bude zapovedna po značenju, ali ne mora svaka zapovedna račenica da bude i uzvična odnosno da ima na kraju znak uzvika, već može da se završava tačkom.

Ne mora svaka izjava i osećanje da ima tačku, već se može naglasiti, i zato su one rečenice koje izražavaju ružne ili one lepe emocije „naglašene“ odnosno uzvične.

Rečenice koje po značenju spadaju u željne, najčešće jesu uzvične rečenice i imaju na kraju znak uzvika.

Postoje i neka pravila kada se mora poštovati upotreba znakova iterpunkcije, te se sa znakom uzvika ne treba preterivati, i kao ni sa zarezima, ne treba ih stavljati „svuda i u svakoj situaciji“.

Takođe, uzvična rečenica može biti prosta ili složena, može imati samo jednu reč koja čak i nije predikat, na primer „Hej!“, ali ona ima svoje značenje, pozdrava ili upozorenja, te se i tada smatra rečenicom, prema gramatici i lingvističkim teorijama.

Sponzorisano

loading...
Loading...