Prema gramati;koj definiciji, rečenice predstavljaju ili jednu reč ili pak skup reči, koji može da ima neko određeno i primenjivo značenje.
Rečenica je obično misao ili izjava koja je zabeležena slovnim simbolima te rečima, i interpunkcijskim znakovima.
Podela rečenica je na proste; prosto-proširene i složene, dok se prema značenju dele na obaveštajne; upitne; uzvične; zapovedne i željne rečenice.
Šta su prema gramatičkoj definiciji uzvične rečenice
Po definiciji su u srpskom jeziku, uzvične rečenice one koje na kraju imaju znak uzvika (uzvičnik), i koje imaju naglašenu intonaciju kojom se iskazuju određena osećanja (bez obzira na to da li su ona lepa ili ružna).
Potvrdne ili odrične uzvične rečenice u srpskom jeziku
Kada se daje dalja podela uzvićnih rečenica, one mogu da imaju notu upozorenja; notu iznenađenja; notu negacije ili negodovanja, i neki od primera su sledeći.
Pazi! – znak uzvika sa opominjućim kontekstom; nema subjekta niti neke druge radnje, osim jedne reči koja upozorava na neku opasnost;
Pašćeš“ – ostavlja prostora da se doda imenica ili zamenica; lai mi bez dodatne konkretne osobe kao subjekta radnje, upozoravajuća je „nedorećena forma“ koja označava neku urgentnost, mada je generalno mogla da se iskaže u mirnijoj i blažoj formi, da nije prisutan faktor brige i straha;
Ja imam najlepšu sestru na svetu! – potreba da se činjenica dodatno naglašava, i da se na takav način ono jednostavno pretvorio i jasnu tvrdnju i nešto što je moralo da se spozna i čemu nema „pogovora“; isto kao kada neko kaže „Ja te volim!“; „Mnogo mi nedostaješ!“, gde uzvičnik ima namenu da naglasi ono što jeste činjenica ali nije dovoljno „jako izrečeno“;
Pobedićemo! – izjava sigurnosti u nešto, sreće i očekivanja, ubeđenja i predstavljanja nečega kao nešto što „mora biti“ sa uzvičnikom kao vrstom i elementom potvrde same rečene tvrdnje;
Jao, baš me jako boli glava! – naglašavanje onoga što keste činjenica, ali je intenzitet potrebno dodatno pojačati kroz emociju bola, i stoga umesto izjavne forme, stoji znak uzviky na kraju tvrdnje;
Baš ti je lepa nova haljina i frizura! – potreba da se ono što je činjenično stanje pojača i prenaglasi, da bi se postigao jači efekat i da bi se pojačala percepcija i date osobe i okoline;
Ana, zatvaraj vrata! – uzvična račenica u zapovednoj ili imperativnoj formi, koja treba da naglasi ozbiljnost tona.
Pored navedenih postoje i uzvične rečenice sa negacijom, koje se nazivaju – odrične uzvične rečenice, i neki od primera su:
Ne moraš da me slušaš! – uzvična forma koja označava inat ili ljutnju, kao i jedan vid zapovednog tona u nekom kontekstu kao takvom;
Nisam ja kriva za to! – opravdanje i negacija u istoj rečenici, sa jasnom istiniotom notom koja opovrgava svaku sumnju, jer se neko ili brani ili tvrdi da za nešto nije odgovoran.
Jasno je da su u svakoj rečenici osnovni delovi subjekat (kao vršilac radnje) i predikat (kao glagolska forma ili sama radnja),a li i objekat (kao trpilac radnje) i predlozi, prilozi i atributi ili veznici i interpunkcijski znakovi.
Podela rečenica prema značenju – objašnjenja i primeri
Kako je navedeno, rečenice prema značenju mogu da budu:
- obaveštajne – da služe da se nekome nešto saopšti, o nekom događaju, pojavi ili radnji, i na kraju takve rečenice se stavlja tačka kao znak interpunkcije. (primer je: Juče sam išla u bioskop da gledam novi film.)
- upitne rečenice – predstavljaju one rečenice pomoću kojih se može postaviti neko pitanje, te na kraju imaju upitnik kao znak interpunkcije i ne nužno ali najčešće i počin ju upitnom rečcom „da li“ (primer je: Da li si dobro uradio svoj kontrolni zadatak?)
- uzvične rečenice – su one kojima se najpre iskazuju neka dobra ili loša tj lepa ili ružna osećanja, i na njihovom se kraju nalazi znak uzvika, kao znak interpunkcije (primer je: Ja sam sada sam! Pazi ide auto! Ja sam presrećna!)
- zapovedne rečenice – iskazuju zapovest, imperativnu naredbu, zabranu ili pak dozvlu ili molbu, i ono što treba zapamtiti jeste da se na kraju zapovednih rečenica najčešće nalazi znak uzvika, ali da se može kao znak interpunkcije na kraju nalaziti i tačka (primer je: Ne diraj moju knjigu! Izađi odmah pdatle! Završi ono što si već započeo i možeš da ideš.)
- željne rečenice – izražavaju neku želju da se nešto i uradi, te se na njihovom kraju nalazi znak uzvika (primer je: Želim da idem! Srećno! Prokleto da je ovakvo ružno vreme!)
Podela rečenica u srpskom jeziku prema sastavu – primeri i objašnjenja
Kada su u pitanju rečenice prema svom sastavu, one se generalno dele na one proste i na složene, mada se svakako u proste svrstavaju i one poznate kao prosto-proširene rečenice.
Proste rečenice – predstavljaju one u kojima se nalazi iskljušivo i uvek samo jedan predikat, iako mogu da imaju i više subjekata ili vršilaca radnje, obično se svode na dva glavna dela – subjekat i predikat (na primer: Ja radim.)
Kada se na dalje izvrši podela prostih rečenica, one su klasifikovane na dve potkategorije – proste proširene i proste neproširene rečenice.
Proste neproširene rečenice imaju samo dva osnovna člana, dakle to su subjekat i predikat – na primer – Marko peva.
Proste proširene rečenice imaju neke imenske ili glagolske dodatke, pored predikata i subjekta, te se tako i dodaju prilozi, predlozi, atributi, veznici – an primer – Moj brat Stefan uvek nešto crta.
Složene rečenice – su one koje se praktično sastoje od više složenih rečenica, jer imaju uvek više od jednog predikata, uy sve ostale dodatke i subjekru i predikatu (mada ne nužno, jer je na primer složena rečenica Milica sedi i jede) – na priomer – marko sedi na kreveti i gleda svoj omiljeni film.
Uzvične rečenice u srpskom jeziku – vrste, primeri i propratna objašnjenja
Dakle, mada je ovo najverovatnije učeno u prvom razredu osnovnog obrazovanja, uzvične rečenice se prepoznaju po tome što na svom kraju imaju interpunkcijski znak uzvika.
One iskazuju osećanja lepa ili ružna, te izražavaju želje ili zapovest, i najlakše ih je prepoznati po tonalitetu u govoru, po naglašavanju i po uzvičniku na njihovom kraju u pisanju.
Neki od primera rečenica ove vrste kada se radi o klasifikovanju prema značenju su:
Stani! Dodaj mi taj papir!
Ne dam ti ništa!
Vrati se odmah u kuću!
Pomozi mi!
Sedi i ne plači!
Sramotiš me!
Ružno se ponašaš, sramota!
Ne nerviraj me više!
Kupi hleb i mleko!
Vraćaj se ovamo!
Idi daleko, baš me briga!
Ne možeš da izađeš napolje!
Ne želim da se vratim kući!
Idi i ne vraćaj se više!
Sija sunce i ja sam srećna!
Pao je sneg!
Položila sam ispit i dobila desetku!
Slomio sam ruku!
Nemam vremena ya tvoje gluposti!
Bio sam najbolji i dobio sam peticu!
Vrati se nayad ne možeš da ideš kod druga!
Zatvori prozor hladno je!
Ostani kod kuće i ne mrdaj dok ne dođem!
Ne diraj to i ne viči!
Najlepša haljina na svetu!
Volim te najviše!
Tišian pokušavam da radim!
Prelepa si!
Ura, pobeda!
Najdraža moja ljubavi!
Hej, ti!
Volim te do neba!
Živeo sto godina!
Stani i vrati se ovamo!
Dakle, da rezimiramo, kada se radi o uzvičnoj rečenici, njeno glavno „obeležje“ jeste znak uzvika po interpunkciji.
Ona može da bude zapovedna po značenju, ali ne mora svaka zapovedna račenica da bude i uzvična odnosno da ima na kraju znak uzvika, već može da se završava tačkom.
Ne mora svaka izjava i osećanje da ima tačku, već se može naglasiti, i zato su one rečenice koje izražavaju ružne ili one lepe emocije „naglašene“ odnosno uzvične.
Rečenice koje po značenju spadaju u željne, najčešće jesu uzvične rečenice i imaju na kraju znak uzvika.
Postoje i neka pravila kada se mora poštovati upotreba znakova iterpunkcije, te se sa znakom uzvika ne treba preterivati, i kao ni sa zarezima, ne treba ih stavljati „svuda i u svakoj situaciji“.
Takođe, uzvična rečenica može biti prosta ili složena, može imati samo jednu reč koja čak i nije predikat, na primer „Hej!“, ali ona ima svoje značenje, pozdrava ili upozorenja, te se i tada smatra rečenicom, prema gramatici i lingvističkim teorijama.
