U jeziku koji je nekada postojao, a koji se zvao srpskohrvatski jezik, postojalo je više hiljada turskih reči koje su se koristile u svakodnevnoj komunikaciji.
U rečniku koji je nastao 60-ih godina prošlog veka i koji je u to vreme predstavljao jedini kompletan rečnik turcizama, a čiji je autor bio Abdulah Škaljić, sakupljeno je preko osam hiljada turcizama.
Kod nas se pod pojmom turcizam podrazumevaju sve one reči koje potiču iz turskog jezika, koje su prilagođene našem jeziku ili ostale potpuno iste kao u izvornom jeziku, ali i oni izrazi i reči koje su preko turskog došle iz persijskog i arapskog jezika.
Bez obzira na sve, činjenica je da bi bez turcizama, odnosno bez ovih vrsta stranih reči ili tuđica, naše komuniciranje bilo u mnogome otežano, skoro pa sigurno osiromašeno, a vrlo verovatno i nemoguće, ma šta mnogi mislili o tome. Jezik i jezičko bogatstvo jednog podneblja nikada nije bilo, niti je, potpuno homogena tvorevina.
Jezik je jedna živa materija koja se neprekidno menja, raste, buja, previre, prima u sebe nanose i daje svoje komponente jezicima sa kojima dolazi u kontakt.
U tom smislu, svaki iole svestan poznavalac pojma i bića jezika, nikada ne može sa ostrašćenošću da kritikuje i negira ono što je realnost i što je potpuno legitimna pojava kada je u pitanju leksikologija jednog jezika i njena podložnost uticajima.
Kada se srpskohrvatski jezik raspao i dao tri posebna jezika (srpski, hrvatski, bosanski), smatralo se da su turcizmi u najvećoj meri ostali prisutni u bosanskom jeziku, a da su se i srpski i hrvatski u priličnoj meri oslobodili ove leksike. Ipak, to i nije tako istinita tvrdnja jer su turcizmi itekako prisutni i u jednom i u drugom jeziku.
Reči stranog porekla u srpskom jeziku
Članovi jedne društvene zajednice, u dodiru sa drugim narodima i njihovim kulturama, preuzimaju od njih različite pojmove, a zajedno sa pojmovima i reči kojima su ti pojmovi označeni.
Osim praslovenske leksike koja je bila osnovna, u srpskom jeziku se našlo i mnogo reči iz drugih jezika.
Sve ove reči su i gramatički i fonetski prilagođene našem jeziku.
Reči koje su iz drugih jezika ulazile u srpski jezik, dolazile su u saglasnosti i skladu sa različitim istorijskim okolnostima.
Pre dolaska Turaka, jak i primetan je bio uticaj grčkog; kada smo pali pod tursku vlast, pa sve do sredine 18. veka, turski jezik je bitno uticao na srpsku leksiku; a nakon turske vladavine, evropski jezici poput nemačkog, francuskog i ruskog su vršili upliv. U najnovije vreme, uticaj engleskog jezika je, kao i u ostalim zemljama sveta, najjači.
U odnosu na to koliko su se preuzete reči odomaćile i kakav je stav govornika prema njima, ove reči imaju različite nazive: tuđice, pozajmljenice, varvarizmi, strane reči ili reči stranog porekla. Jasno nam je da određeni termini u samom startu ističu jedan negativan stav prema takvim rečima, a ti termini su tuđice i varvarizmi.
Osnovni leksički sloj u srpskom jeziku kao i u drugim slovenskim jezicima čine reči koje su nasleđene iz hipotetičnog praslovenskog jezika. Nauka smatra da ovih praslovenskih reči ima ukupno oko dve hiljade.
Međutim, i praslovenski jezik je imao strane reči (uglavnom reči praugrofinskog porekla, iranskog porekla, keltskog, germanskog i latinskog).
Kada su Sloveni došli na Balkan, osnovnom fondu su se pridružile reči koje su stvorene od slovenskih korena u skladu sa novim potrebama u sferi pismenosti, društvenog uređenja i prava, zanatstva i sl.
Ujedno, kada su se doselili na Balkan, Sloveni su na njemu zatekli romansko stanovništvo i od njega preuzeli reči koje i dan danas koristimo. To su bile reči iz lokalnih dijalekata latinskog jezika.
Posle toga, pozajmljivali smo reči iz grčkog jezika. Ove reči su došle nakon opismenjavanja i primanja hrišćanstva, kao i pod uticajem Vizantije.
Turcizmi
Posle pada pod tursku vlast, došli su i turcizmi. Turcizmi su, kao što smo već napomenuli, obuhvatali ne samo reči koje su poreklom iz turskog jezika, već i one reči koje su posredstvom turskog jezika došle iz persijskog i arapskog jezika.
Danas su neki turcizmi toliko odomaćeni da više i ne znamo da smo ih odatle pozajmili, odnosno preuzeli. Takve su reči: kajsija, parče, dud, limun, rakija, bubreg, džigerica, marama, čizma, čarapa, dušek, torba, jastuk, miraz, kutija, kašika, merdevine, čekić, bunar, ambar, česma, kapija, odžak, pamuk, top, boja, aždaja, majmun, mušterija, budala, badava, kusur, mamuran, bajat, sakat, ćelav, bar, hajde, em, baš, čak, jok, itd.
Mnogi turcizmi su stilski obojeni, pa ih doživljavamo kao zastarele: ćuprija, konak, dušmanin, badava.
Pored toga što smo uzimali gotove reči, iz turskog jezika smo primili i neke sufikse, kao što su -luk, -lija, -ana, -džija. Ovi sufiksi su se ustalili i dodaju se i na domaće i na odomaćene reči: bezobrazluk, račundžija, ciglana, nestašluk, itd.
U srpskom jeziku nije postojao glas dž, već je i on ušao zajedno sa turcizmima.
Kako stoje stvari, izgleda da u savremenom srpskom jeziku nema sinonima za mnoge turcizme: duvan, čekić, česma, čizma, boja, čarapa, bakar, jorgovan, đon, džep, kula, lala, kutija, kundak, kuluk, limun, majmun, papuče, pamuk, sapun, rakija, tambura, šećer, šator, sat, zanat, itd.
Reč kafana je takođe turskog, odnosno arapsko-persijskog porekla. Na turskom jeziku se kafa kaže kahve, a mesto gde se posluživala i pekla kafa – kahvehane, odatle smo mi izveli našu reč kafana. Između ostalog, upravo su Turci i doneli ovaj omiljeni napitak u Evropu.
Pored kafe, došao je i šećer. Na turskom se reč šećer kaže şeker. Za ovu reč u srpskom jeziku ne postoji sinonim.
Uz kafu ide i rakija. Za ovu reč, lingvistički gledano, takođe nemamo zamenu. Originalno, u turskom jeziku ova reč glasi rakı.
Evo još nekih turcizama koji se nalaze u našem jeziku:
- akrep (u originalnom značenju škorpija, u prenesenom značenju neko čudovište ili izuzetno ružna osoba);
- belaj (to je nesreća, nevolja, muka, zlo);
- berićet (dobit, obilje, korist, napredak, dobar rod);
- ćef (od turske reči keyf, što znači uživanje, zadovoljstvo, dobro raspoloženje, volja);
- haber (aber, što znači vest, glas);
- halka (alka, karika, metalni prsten na vratnicama koji služi za kucanje, minđuša okruglog oblika),
- halva (alva, slatkiš ili turska poslastica);
- harač (lični porez u Osmanskom carstvu, danas bilo koji porez često nasilno uzet);
- inat (svesno i uporno suprotstavljanje zarad suprotstavljanja);
- kalup (obrazac, forma, oblik, model);
- kasaba (u Osmanlijskom carstvu provincijalno manje mesto, danas provincija na rubu kulture);
- katran (tar, proizvod suve destilacije prirodnih goriva);
- kirija (stanarina);
- kusur (novčana razlika između cene kupljenog proizvoda i iznosa novca kojim se plaća);
- majdan (rudnik, kamenolom);
- makaze (slovenski naziv je škare, alatka za sečenje);
- mamuze (metalna šiljata naprava pričvršćena na obuću jahača za podbadanje konja);
- megdan (dvoboj, borba, sukob);
- melez (osoba rođena od roditelja različitih rasa);
- musaka (vrsta jela od mlevenog mesa i krompira ili tikvica);
- mušterija (klijent, kupac, potrošač);
- nanule (papuče od drveta);
- sedef (blistavi unutrašnji sloj ljušture školjki, puževa i sl.);
- sevdah (zanos, ljubavna čežnja);
- sofra (postavljena trpeza, niski sto za ručavanje);
- zejtin (ulje);
- zulum (nasilje, bezakonje, razbojništvo);
- behar (cvetanje drveta voćke);
- čaršija (deo grada, trgovački deo grada);
- ćilibar (jantar, fosilna smola za izradu nakita i predmeta);
- ćilim (vrsta tepiha);
- durbin (optički instrument za osmatranje udaljenih predmeta);
- đerdan (niska, ogrlica);
- merdevine (lestve, stube);
- meze (zakuska, hrana servirana tako da može da se konzumira uz piće, ponekad i bez pribora);
- minđuše (naušnice, ukrasni nakit koji se stavlja na uho);
- parče (komad, deo nečega);
- patlidžan (vrsta povrća);
- pilav (orijentalno jelo od pirinča i mesa, originalno pirinač);
- ršum (gužva, haos);
- šalvare (odevni predmet, duge i široke pantalone);
- šedrvan (vodoskok, česma, fontanica);
- škembe (originalno goveđi bubreg, figurativno gojaznost, salo);
- taze (sveže, nedavno pripremljeno);
- terazije (ručna vaga od dva tasa);
- testera (vrsta alata za sečenje predmeta od tvrđih materijala);
- turšija (ukiseljeno povrće);
- zumbul (cvetna biljka);
- bašta (bašča, potiče od turske reči bahçe i znači vrt, lepo uređeno zemljište sa biljkama);
- čaršav (od turske reči çarşaf, znači posteljina, tanka pravougaona tkanina, gornji pokrivač postelje);
- avlija (od turske reči avlı, što znači dvorište ispred kuće);
- kapija (ulazna vrata kuće, vratnice);
- kavez (kutija od žica uglavnom za čuvanje životinja, krletka);
- čorba (od turske reči çorba, što znači supa, gusta supa, kuvano jelo);
- basamak (stepenica);
- čardak (gornji sprat na kući, zgrada);
- čakšire (uglavnom muške pantalone);
- ćumur (drveni ugalj);
- džada (staza, put);
- džezva (bakrena posuda za spremanje kafe, lonče);
- đul (ruža);
- fildžan (porculanska šoljica za kafu, uglavnom bez drške);
- fasovati (nešto dobiti, primiti);
- hastal, astal (sto);
- čarape ( od turske reči çorap, donji deo odeće koji se navlači na stopala);
- đuture (odjednom, ujedno);
- kačamak (pura, kaša od kukuruznog brašna);
- dušman (neprijatelj);
- džumbus (nered);
- duvar (zid);
- jagma (grabljenje, otimačina);
- pendžer (prozor);
- marifetluk (nestašluk, snalažljivost);
- ćevap (jelo od mlevenog mesa);
- javašluk (od turske reči yavaş što znači sporo, polako; nemarnost, neodgovornost, nemar, ležernost, inercija, nebriga, nesavesnost, raspuštenost).
