N-Z

Tautologija – definicija, značenje, pojam

Po definiciji je tautologija poreklom od grčke reči koja je zapravo složenica i to tautos – u značenju identično; isto i reči logos – u značenju reč, pa se bukvalno prevodi kao istovetno, isto ili iste reči, ali je generalno poznat kao pojam u logici, odnosno u retorici i u matematici, kada označava onu istinitu tvrdnju koja je protekla iz neke dve ilki više istinitih permisa i stoga sama nikako ne može biti neistinita ili lažna.

Prema definiciji koja postoji još i vremena Starih Grka, tautologija označava neki pojam koji je postao nužno tačan i istinit, samo iz razloga što je nekoliko puta ponovljen, pa je on istina koja je dokazana ali u onom širem smislu reči (za razliku od dedukcije gde se do istine dolazi na osnovu procesa jasnog shvatanja i zaključivanja).

U nastavku ćete saznati više o pojmu tautologija.

Za početak hajde da vidim pojam tautologije u retorici.

Pojam tautologije u retorici – objašnjenje termina i primeri značenja u književnosti 

Kako je na početku teksta i navedeno, tautologija se deli na onu u retorici i onu u matematičkoj logici, pa je u ovom konkretnom slučaju, ona bazirana na tome da se stvara jedna takozvana baš „emocionalna figura“, koja se smatra istinitom, ali koja nije zasnovana na argumentima i nikad na dokazima, već na višestrukom ponavljanju istih tvrdnji ili miljenja, a na različit način odnosno različitim rečima, te i u različitom kontekstu da bi se postigao isti krajnji cilj.

Dakle, tautologija bi se mogla jednostavno i vrlo „bukvalno“ označiti kao jedno sasvim tendenciozno i namerno „nagomilavanje i natrpavanje reči“, kako bi se na takav način neko ubedio da je ono što je rečeno više puta, zapravo istinito, iako za to ne postoji dokaz, osim same tvrdnje, da su ponavljane permise same po sebi tačne kao takve.

Ovakav „momenat“ se pre svega sreće u književnim delima, kada namerno ponavljanje istih ili sličnih reči po značenju, ima za cilj da naglasi sama „jaka osećanja pisca“, te se obično i odnosi na poeziju ili ređe na prozna dela, ali je generalno ono što je važna činjenica da se tako označava neko pesničko ushićenje i prenaglašene emocije, koje treba da „ubede čitaoca“, da se sam pesnik „toliko uneo u svoje delo, da se uživeo i da je i sam u svojevrsnom transu“.

Dakle, kako su za data osećanja nedovoljne pojedine reči, jer ne mogu da „dočaraju“ taj emotivni nivo, onda se pribegava tautologiji kao svojevrsnoj stilskoj figuri, kako bi se naglasilo nešto što želi da se dočara u književnom delu.

Jedan od primera tautologije jeste i pesma velikog Đure Jakšića, a reči koje su boldovane zapravo su primer za tautologiju:

„Vrata škrinuše, o duše, o mila seni,

O majko moja, o blago meni“. (gde je naglašena pesnikova radost što vidi u snu svoju majku kao duha, ali nije dovoljna samo jedna reč „o duše“, već se stepen osećanja sa svakom narednom rečju sve više i više anmerno pojačava). 

Slična je situacija i u delu poznatog Miroslava Krleže:

„Sve više sam, sve luđe sam, sve tuđe i sve tužnije,

Sve tamnije, sve sramnije, sve biva ružnije,

Sve gladnije, sve jadnije, sve ledenije,

Samoća prazna jesenja, a biva sve jesenije.“

Ovakav primer je vrlo zanimljiv, jer Krleža koristi različite reči kojima namerno pojačava stepen tuge i jada, i na samom kraju daje „izvedenu reč“ koja ima jaču konotaciju od same jeseni, kada kaže da je sve „jesenije“.

Kada je lirika kao poezija u pitanju, tautologija kao stilska figura koja podrazumeva ponavljanje reči, može da postoji na samom početku stihova date pesme (kada se naziva anafora), na kraju stihova (kada se zove epifora), i na početku i na kraju stihova pesme (kada se naziva simfloha) i nekada ba kraju jednog stiha i u isto vreme i na početku sledećeg početnog stiha (kada se naziva palilogija).

Kada su u pitanju stilske figure, ovakav vid tautologije u lirici, kada se reči namerno ponavljaju u već navedenom nekom od oblika, posebno se naziva „lirskim paralelizmima“, a njima jeste i osnovna svrha i cilj, da ponavljanjem istih reči na više mesta u pesmi, dovedu do „pojačanja jedne emotivne note“, te i da samu pesmu kao takvu, prenaglašenu i „preemotivnu“ i povežu u jednu celinu.

Treba za kraj napomenuti da ovakva stilska figura nije isto što i pleonazam (koji jeste upotreba većeg broja reči kako bi se neka misao ili emocija naglasila ili se pak objasnila bolje i približila čitaocu), tautologija upotrebljava namerno ponavljanje iste ili slične reči više puta, sa potrebom da se neka emocija naglasi ili ad se čak i „prenaglasi“.

Pojam tautologije u logici i u matematici – upotreba i objašnjenje termina u logici 

Kada je u pitanju termin tautologija koji je u upotrebi u logici i u matematici, a i koja iz logičkih operacija dedukcije, tautologije i implikacije proizilazi, tautologiju je kao logički pojam najpre u upotrebu uveo 1921. godine Ludvig Vitgenštajn.

Dakle, u logici je tautologija ponavljanje jesde iste tačne tvrdnje ali na različite načine i u veoma različitim formama, koje su za sebe istinite i iz kojih se nikako ne treba i ne sme izvesti netačan zaključak (kakav je recimo slučaj sa implikacijom).

Problem sa tautologijom u logici, jeste nužnost da se tvrdnja dokaže kao logična i tačna, tako što se ona više puta ponavlja, i nema validne argumente i rešenja, te se i subjekat i predikat smatraju istovetnim, odnosno poistovećuje se sama radnja sa njenim vršiocem.

Kada je u pitanju logika u matematici kao egzaktnoj nauci, tada se tautologioja posmatra kao jedna tvrdnja ili više njih, koje su nužno istinite i tačne premise, dok je nasuprot tautologiji pojam kontradikcija koi označava zapravo onu tvrdnju koja nikada nije tačna bez obzira na to o kojim se parametrima radi.

Kada je u pitanju jedna sveopšta podela zakonitosti tautologije u logici, ona podrazumeva sledeće okvire (shodno tome da li su neke premise tačne ili nisu i što se treba i dokazivati):

Zakon refleksivnosti (za implikaciju, koja je tačna ako su dve ili više permisa tačne, ali i tada može da bude netačna;

Pirsov zakon (zakon isključenja trećeg, nazvan po njegovom pronalazaču Čarlsu sandersu Pirsu);

Modus ponens;

Zakon isključenja trećeg – od dve mogućnosti koje su sadržane u određenoj premisi i u njenoj negaciji, barem jedna mora da bude tačna odnosno istinita, i ne može postojati treća mogućnost ;

Zakon duple ili dvojne negacije (idempotentnost; distributivnost; asocijativnost i komutativnost konjunkcije i disjunkcije);

De Morganov zakon (zakon kontrapozicije za disjunkciju i konjukciju); Morganov zakon omogućava da se parovi mogu menjati u konjukciji i disjunkciji pomoću negacije;

Zakon neprotivurečnosti – ne treba istovremeno tvrditi neki zakon kao istinit i njegovu negaciju, jer je takva konjukcija sasvim jasno uvek netačna.

Jedna od matematičkih metoda kojima se proverava da li je tautologija tačna, jesu ntakozvane „tablice istinitosti“ u matematičkoj logici, te ona sadrži sve noguće kombinacije i njihove formule za izračunavanje i dokazivanje.

Dakle, suština jeste u tome da se uzimaju p i q kao parametri koji se porede, aonda se potvrđuje ili negira tautologija na osnovu njihovog matematičkog odnosa (na primer jasno je da odnos p ^q ne može nikako da bude tautologija.

Svakako je jasno da su matematička izvođenja tautologije i njena dokazivanja po navedenim zakonitostima, izvan informativnog obima ovog teksta, pa o njima neće biti detaljnije govoreno niti pisano (a svakako se time bave neke „specijalizovanije stranice“).

Dakle, tautologoija jeste rezimirano ponavljanje jedne te iste misli različitim ili sličnim rečima, sa namernim ciljem i potrebom naglašavanja – „uzmimo na primer ovaj jadan poosve dobar primer“; „jaka je noć crna, crnja od najcrnje boje tvog crnog oka koje me gleda u tami tvoje duše“; „obožavati svoje idole i idolizovati njihova velika dela koja su obožavali svi oduvek“.

Naravno da se na brojnim stranicama mogu pronaći primeri tautologije u književnosti i retorici, a najčešće kao stilske figure pre svega u lirskim pesmama, naših poznatih pesnika Alekse Šantića; Đure Jakšića; Vojislava Ilića, te i mnogih drugih, koji su naglašavali svoja osećanja upotrebom pomenutog „lirskog paralelizma“.

Razmatranje filozofskog aspekta dokazivanja istinitosti tautologije kao operacije

Kada je generalno tautologija u pitanju, prema smatranju u filozofiji se njena upotreba i naravno i dokazivanje istinitosti, može sve sti na zakone mišljenja (u koje i spadaju napred već i pomenuti – zakon isključenja trećeg i zakon neprotivurečnosti, koje je još i sam Aristotel izdvojio kao one osnovne zakone mišljenja), te i pravila o konjukciji i dijunkciji (pomenuta četri pravila), kao i pravila transformacije logičkih operacija.

U ovom tekstu je dat jedan ključni sažetak o pojmu tautologije, kao retoričkom, matematičkom i kao filozofsko-logičkom terminu, a ako su neke opširnije informacije iz bilo koje od navedenih oblasti potrebne, one se mogu i pronaći detaljnije objašnjene na za to predviđenim stranicama.

Sponzorisano

loading...