Definicija i poreklo pojma tabula rasa
Poznato je da je pojam tabula rasa potekao iz latinskog jezika i da on zapravo označava praznu tablu ili bakarnu ploču, ali se u prenesenom značenju danas ova sintaksa koristi kao oznaka za nekoga ko je praznoglava osoba ili ko je nepromišljen, neznalica, „luda glava ili prazna glava“.
Naime, popularni pojam je proistekao iz dela čuvenog filozofa Aristotela „O duši“, gde se navodi da je zapravo iskonski ili elementarno stanje duše ono u kome je ona čista i kada na njoj nema greha odnosno latinski prevedeno kada je duša čoveka još uvek kao „neispisana tabla ili ploča“.
No, u novijem dobu je pojam tabula rasa postao predmet spora između pristalica empirizma i racionalizma jer su empiristi tvrdili da se čovek rađa bez ikakve spoznaje i bez ikakvih znanja, a da je time zapravo kao i prazna tabla.
Smatra se da je ovakav pojam zapravo postigao najveću popularnost kada ga je upotrebio jedan oid najvećih empirista, britanski lekar i filozof Džon Lok, koji je poznat i kao „otac liberalizma“.
Naime, Lok je imao svojevrsnu „teoriju duha“ koja je bila bazirana na velikim drevnim mislima i čuvenih filozofa, da je zapravo ljudski um na samom rođenju kao prazna tabla i da u njemu nema nikakve informacije, te da se sve stiče tokom života, i možda je otuda i nastao žargonski i dosta i figurativni smisao pojma koji se danas tumači kao „prazna glava“.
Mada je Dekart smatrao da postoje neki već urođeni koncepti kada je ljudski um u pitanju, Lok je verovao da je svaki čovek apsolutno rođen bez ikakve ideje i spoznaje, i da se delovanjem čula stiču informacije tokom života i da se one „zapisuju“ u ljudskom mozgu kao takve.
Koliko je dobro ideja Džona Loka bila prihvaćena, govori i činjenica da se ona nametnula kao jedna osnovna vodilja u kasnijim shvatanjima i radovima Emanuela Kanta; Žan Žak Rusoa; Voltera i Dejvida Hjuma.
Kada je pojam tabula rasa posmatran sa jednog psihološkog aspekta on se tumači u teorijama koje se bave razvojem ličnosti, i onda se sve opet vraća na to da se verovatno svako rađa bez ikakvog predznanja, i da se tokom života stvaraju iskustva i spoznaje onoga što čini smisao.
Dakle, čovek se bez socijalizacije smatra „praznom tablom“, te sve što nauči u životu jeste bazirano na iskustvima i vaspitanju koje je krucijalno kada su u pitanju sva shvatanja u razvoju ličnosti i psihe.
Kako je poznato da su Stari Rimljani pisali neke svoje zapise na drevnim pločama od voska, ili kasnije od bakra, termin se preneo iz grčkog u latinski jezik i postao sinonim za teorije empirista koji su verovali da ne postoje urođena koncepcija i predznanje koje je Dekart objašnjavao, te da je um sasvim prazan i spreman da se nakon rođenja ispuni iskustvima i informacijama, čija je pak osnova socijalizacija čoveka, odnosno stvaranje uzajamne spone sa drugim ljudima.
Naime, najčešće se žargonski kaže da je svaki čovek rođen kao prazan list papira, na kome se tokom života „ispisuju doživlaji i iskustva“, koja su individualna, i da sve to doprinosi razvoju neke osobe kao ličnosti, koja je zasebna i drugačija od drugih iako je deo društva kao celine i izgrađuje međuljudske odnose.
Smatralo se da empiristi u mnogome imaju prava u odnosu na racionalističke teorije, jer kada bi neko imao već utvrđena i zapisana konceptualna ubeđenja i znanja pre rođenja, on bi bio zapravo predodređen da se ponaša isto kao i svi drugi, i ne bi mogao da razvije ličnost i stavove kao svoje i individualne.
Danas se pojam tabula rasa često upotrebljava da označi neku osobu koja nema nikakva znanja i koja je sasvim prazna ili žargonski rečeno „glupava ili zatupljena“, te je pojam praktično olako i izmenio značenje od bukvalnog empirističkog „prazna glava“ kao prazan um, u jedno ironično i pogrdno značenje praznoglave osobe koja nema inteligencije i koja nema nikakva znanja.
Naime, poznato je da se za one koji ne žele da nauče ili upamte neke nove činjenice ili da se pak i prilagode društvu u kome žive, te se ponašaju previše slobodoumno ili jednostavno ne prihvataju i ne poštuju pravila i norme koje su definisane, kaže da se poinašaju kao tabula rasa, u smislu da se postavljaju kao praznoglave osobe koje nisu ni inteligentne niti mogu da steknu bilo kakav pak uvid u smisao života.
Postoji takođe i pojam koji je sintaksa i koji se upotrebljava u žargonu i glasi „napraviti tabula rasu“ i koji označava da se nešto sasvim jasno i definitivno raščisti i da se krene iz početka kao da se „okrene novi list“ ili da se „počne novo poglavlje“.
Dakle, pojam tabula rasa se može istumačiti sa aspekta nevinosti i čistoće ljudske duše i ljudskog uma, što povezuje Aristotela sa novim savremenijim misliocima poput Loka; Rusoa; Kanta.
No opet termin tabula rasa može da se odnosi i na to da se počne neko novo poglavlje, ali da se prethodna životna iskustva sasvim „izbrišu i da se zanemare“, kao i da se pretpostavi da je osoba u stanju da se posveti novom i da zaboravi sasvim stečena i preformirana znanja i veštine, što i jeste malo verovatno i ostaje zapravo na nivou žargonske sintakse „okretanja novog lista ili pak ispisivanja novog poglavlja“.
Smatra se da se tabula rasa može upotrebiti i u smislu da se „nešto raščisti“ ali da može da bude i vrsta „ispiranja mozga“ ili manipulacije ljudima od strane nekih sekti ili pojedinaca koji uspeju da im usade neke ideje i mišljenja koja su sasvim pogrešna, te da se oni praktično ponašaju kao sasvim prazne glave, kojima je jednostavno da se poigrava i manipuliše.
Poznato je i da se pogrešno ili pak i namerno pojam tabula rasa upotrebljava da se neko zaista i omalovažava ili da se prekoreva sa jednom dozom ironije i zlobe, posebno kada na nešto važno ne zna da odgovori, ili kada nema neka opšta znanja i kulturi, pa se termin odnosi na to da je pak nekome mozak prazan i da je on kao „šuplja glava“ u koju ne mogu da se smeste nikakve validne informacije.
Pojam tabula rasa se upotrebljava često od strane profesora, koji svoje učenike ili studente najzad ispituju o nečemu, na šta ovi ne umeju da daju odgovor, te im se pogrdno i kaže da su kao „tabula rasa“ odnosno da su kao prazne table u kojima nema informacija ili da su kao „praznoglavci“.
Često se u žargonu ovakav pojam tabula rasa upotrebljava da definiše onoga „ko nema veze sa životoim“ ili ko je totalno nezainteresovan ili je zapravo „prazna ličnost“ koja je nezanimljiva i koja je autsajder koji se nikako ne može uklopiti sa drugima.
Nekada se u šali kaže da je tabula rasa onaj ko je priglupa osoba i ko ne razume ništa i ne želi ni da razmisli ni o čemu, pa se olako i izblamira kada nešto kaže ili uradi, te je on u očima okoline „šupljoglavac“.
Nekada se smatralo da su i racionalisti verovali da je svaki čovek kao list praznog papira, te su se i mnogi pisci iz pravca racionalizma u svojim delima služili ovim terminom.
Poznato je međutim, da su se racionalisti sukobljavali sa empiristima oko toga da li u čovekovom umu već postoji neki koncept ili ne postojhi ništa, te se i um i duša rađaju u nekom osnovnom ili bazičnom obliku, koji tek životnim iskustvima treba da se preoblikuju i da postoji vreme kada će osoba da sazri i da ima jedan maksimum informacija koje je stekla tokom vaspitanja i iskustava koje su joj donela iskustvena spoznaja i socijalizacija kao osnova svega.
