N-Z

Sujeta – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma sujeta

Po definiciji je sujeta potreba da se neko dokazuje i da pokaže da je u nečemu bolji ili uspešniji, a slika je nesigurnosti i straha, te se smatra višim stepenom nečije taštine, potrebe da sebe hvali i da se izdigne iznad drugih.

Sujeta je jedna od retkih reči, koja kao pojam nije ni iz grčkog niti je iz latinskog jezika, već je potekla od ruske reči „sueta“, a u značenju egoizam, taština, samoljublje, samoproklamacija.

Kao pojam se sujeta prožima kroz razne sfere od filozofije, pa preko religije, te je psihološki posmatrano ona na jednoj granici između prevelikog ponosa i egoizma i snobizma, dok se u hrišćanstvu ubraja u jedan od smrtnih grehova.

Kada je u pitanju i slikarstvo, na umetničkim delima je sujeta simbolizirana kao lik pauna, koji je raskošan i uživa u svojoj lepoti, te se tako tumači da je sujetan onaj ko je pun sebe i ko voli da ili uvek „dominira“ i/ili da se ističe i nameće.

Iako se generalno sujeta smatra negativnom osobinom, postoje brojna filozofska tumačenja ovog pojma, koja mu daju neke pozitivne crte, te tako Niče smatra da „Svaka osoba ima onoliku dozu sujete, koliko joj nedostaje pameti ili zdravog razuma“, dok pak Gistav Flober pretpostavlja vrlo dobro u svojim filozofskim mislima – „Sujeta je osnova svega“.

Da li se sujeta može smatrati negativnom ili pak i pozitivnom osobinom kod pojedinca?

Kako je napomenuto, nekada se sujeta smatra negativnom, a nekada i pozitivnom osobinom, te se veruje da je ona pokretački mehanizam i da iz sujete sve proističe, a evo i logičnog objašnjenja za takav stav, upravo u nastavku ovog teksta.

Naime, čovek je rođen kao društveno biće, ali ima i osobinu da se takmiči i nagonsku potrebu da bude bolji ili najbolji, te ga takva jedna doza zavisti i ponosa, samoljublja i potrebe da se nametne i da se ostvari, da se pohvali i da se izdigne, može „terati napred“ i doneti mu dobro, naravno ako se u sujeti ne preteruje i ako postoji zdravo-razumska granica.

Dakle, ako neko svoju sujetu, kako se kaže uspe da „zadovolji“ u određenoj granici i bez nekog preterivanja, onda se ona ne mora nužno smatrati negativnom ljudskom osobinom, već naprotiv kako je i sam Flober smatrao, sujeta se lako sme poistovetiti sa energijom i snagom volje koja ili pokreće i/ili daje „vetar u leđa“ za bolja i svrsishodnija dela u budućnosti.

Na žalost, osobe koje su sujetne, po pravilu su naglašeno tašte, zavidne, iskompleksirane i uvek smatraju sebe nužno boljim i vrednijim od drugih, pa pored negativnosti same ove osobine, iz nje mogu da „proiziđu“ i neke još lošije crte ličlnosti, ako se sujeta sputava ili ako se previše naglasi i ispolji u društvenim ili međuljudskim odnosima.

Dakle, osobe koje su sujetne imaju pre svega iskrivljenu ili lažnu sliku o sebi i svojoj „veličini“, što lako može dovesti u ispoljavanje narcisoidnih poremećaja i snobizma, te su oni koji su sujetni i veliki narcisi, egocentrici, skloni da se hvale i da sebe izdižu, ne vrednujući mišljenje i stavove drugih, jer ne uspevaju da sasvim realno sagledaju sami sebe.

Sa druge strane, sujetne osobe imaju pogrešnu sliku i o svom okruženju, ali i u ovom slučaju u negativnom smislu, te sve ljude oko sebe ili pak tuđa postignuća ili rad, smatraju bezvrednim, ili negativnim i ostatak sveta je za njih ignorantan i nebitan, te se u tom smislu stvara i kompleks „više vrednosti“, koji može da odvede u neki vid destruktivnog ponašanja, ako se nagoni i afekti pak ne suprimiraju u dovoljnoj meri.

Problem koji ostaje skriven i koji je suština pomenute ljudske osobine, jeste u tome da su sujetne osobe u stvari vrlo nesigurne u sebe i duboko su nezadovoljne ili nesrećne, te imaju u suštini jake unutrašnje sukobe i komplekse inferiornosti u odnosu na sve druge ljude, ali koje pokušavaju da prevaziđu na sasvim pogrešan način, te sujeta može da dovede do poremećaja ličnosti i emocija, a ona je suprotan mehanizam odbrane u odnosu na samosažaljenje.

Kada se može smatrati ili reći da je neka osoba sujetna?

Termin sujetne osobe je sve češće korišćen, ali se njegovo tačno značenje i dalje ne poznaje baš dovoljno, te će biti navedene neke bazične crte ličnosti i obrasci ponašanja koji su na neki način ustaljeni i karakteristični za osobe za koje se kaže da su sujetne:

Sujetna osoba smatra da je ona uvek najbitnija i u svemu najbolja, te ne može da podnese da joj se bilo ko suprotstavlja delima ili stavovima, i automatski postavlja sebe kao žrtvu i „traži“ neko sažaljenje i započinje namerne konflikte u okruženju u kome se nalazi, a kako bi sebe vrlo realno predstavila kao nekoga ko je uvređen, povređen, ponižen i „za žaljenje“;

Osoba koja se definiše kao sujetna, nema samopouzdanja i lični stav, sasvim je neostvarena i vrlo nezadovoljna, što ispoljava potrebom da je svako hvali i da joj daje komplimente, ali koji nemaju nikakvu realnu osnovu, te se ponosi „lažnim sjajem“, ali što je suština, i sama počinje da veruje u ono što nije činjenica niti istina;

Sujetna ličnost je „uvek u pravu“ i nikada ne podnosi da se nečije mišljenje ili delo uvažava jače nego njeno lično, te obožava da je u centru pažnje, voli pohvale i laskanja, i iskreno veruje u sva dodvoravanja i laži, dok osobe koje joj iskreno iznesu svoje mišljenje, smatra neprijateljima i trudi se da ih na neki način „ugrozi“ ili osujeti,

Kada je neko sujetan, on je vrlo nezadovoljan sobom, i pati bez prijatelja i bez ljubavi, ali se prepoznaje upravo po prenaglašenoj potrebi da istakne koliko ga svi vole i cene, koliko ima prijateljstava i poznanstava, i kolika je uopšte njegova/njena „veličina i važnost“;

Osnovni problem kada sujetna ličnost ostane „sama sa sobom“, jeste nesposobnost da se suoči sa onim što u stvari i jeste, te ima potrebu da laže i sebe kao i druge, i da živi život u nekom veoma umišljenom svetu, i da sve prilagođava sebi, i da se ponaša kao da je sve u najboljem redu.

Naime, kada onaj ko je sujetan, pokuša da prihvati sebe, tada shvata da je sasvim sam, da nema nikoga i ništa, i zapada u stanje apatije ili depresije, te ima sklonost ka destruktivnom ili nekom autodestruktivnom razmišljanju ili ponašanju.

Kako bi pobegao od toga što kao ličnost nije dovoljno jak da podnese, on se „vrti u začaranom krugu“, i ponovoi počinje da laže sebe i da se pretvara u ono što nije, a što bi po difoltu želeo da postane ili bude;

Sujetne osobe su sklone da sve druge vređaju ili ponižavaju, da se podsmevaju svima u svojoj okolini, upravo kako bi takvim stavom izdigli i veličali sebe, te oni nemaju prijatelje i vrlo su usamljeni i nesrećni, ali se „u javnosti“ ponašaju vrlo samosvesno, gordo i oholo, te daju lažnu sliku za „posmatrača“, dok u sebi imaju velike unutrašnje sukobe.

Dakle, sa aspekta psihijatrije, smatra se da svaka osoba u sebi ima jednu količinu sujete, i da je to za razvoj ličnosti sasvim i normalno i poželjno, ali da će se upravo prema načinu prihvatanja i ispoljavanja sujete kao osobine, osobe svrstati u one koje su stabilne ličnosti, i u one koje su iskompleksirane i duboko nezadovoljne i nesrećne.

Kada se ličnost razvija „kako treba“, sujeta se pretvara u samopouzdanje i samopoštovanje, te je neko kao takav svestan sebe i svojih kvaliteta i vrednosti, ali nema potrebu ni sklonost da sebe laže i da stvara komplekse.

Međutim, kad se neko u svom psihološkom razvoju, sukobi sa svojim realnim željama i stvarnim mogućnostima, te postaje emotivno nestabilna i nezrela osoba, počinje da sve svoje nesigurnosti i strahove prevodi u „odbrambeni mehanizam“ sujete i taštine, i postaje sasvim jedna „negativna“ i nepotpuna ličnost na emotivnom i afektivnom aspektu.