Definicija i poreklo pojma suficit
Prema etimološkim definicijama je reč suficit, poreklom od latinske reči „sufficere“, u značenju dostižno; dovoljno; dosta; puno; previše; višak; ono što se može dostići ili premašiti.
Generalno je poznato da se danas pojam suficit najviše upotrebljava u ekonomiji i privredi, kao ekonomski suficit; budžetski suficit, te označava višak prihoda ili robe; višak kapitala; višak na računu ili višak onoga što se ima za raspolaganje prema potrebama; ono što zaostaje, ono čega može da pretekne, ono čega ima više i od potrebnog, te je pojam definisan sinonimima višak i dovoljnost, a naravno jasno je da je njegov antagonizam ili oponim, reč deficit koja znači manjak ili nedostatak odnosno nedovoljnost.
Upotreba pojma suficit u ekonomiji i privredi – budžetski suficit; ekonomski suficit
Kada je u pitanju pojam budžetskog suficita, on označava višak na godišnjem nivou u takozvanoj „državnoj kasi“, pa je na ovom mestu najpre potrebno objasniti šta je to budžet i kako se on pak i definiše.
Pod budžetom se podrazumeva planiran i sistematizovan spisak prihoda i izdataka ili rashoda, po pravilu na godišnjem nivou i uvek je za njegovo usvajanje nadležna skupština ili izvršna državna vlast, koja ga i planira i primenjuje u praksi.
Suštinski je budžet jedna vrsta finansijskog plana, koji ima delove i strukture koje se finansiraju nužno iz budžetskih sredstava, ali sa pažnjom da se ne stvori deficit, te da se ne moraju uzimati nepovoljne pozajmice sa visokim kamatamna od međunarodnog monetarnog fonda (MMF).
Kada se usvoji budžet od strane vlasti, on je planiran za jedan period odnosno obično za jednu kalendarsku godinu, ali postoji potreba nekada i za takozvanim rebalansom budžeta, koji dalje podrazumeva da se budžet ponovo sagleda, te da se po potrebi izmeni, ali tek nakon rebalansa kada se opet stavlja pred razmatranje u skupštini koja ga može ili ne mora usvojiti kao izmenjen.
Postoje dve strane budžeta – prihodne i rashodne formacije, gde su naravno prihodne strane one koje donose sredstva u budžetsku kasu, a po principou obaveznih taksi; poreza; naplata kazni; naplata javnih dugovanja; putem kamata; prodajom javne svojine u stečaju, te dok su rashodne strane budžeta one kojima „ide novac“ – državne institucije; državni organi; kao i klasifikacija po ekonomskim funkcijama.
Dakle, kada su u pitanju rashodne strane to su – državne institucije, organizacije i neki državni organi (ministarstva; sud; skupština; javni sektor; privreda; zdravstvo; prosveta), te ekonomska klasifikacija po sistematizovanim funkcijama (plate za zaposlene; penzije; subvencije; krediti; sredstva za otplatu javnog duga, sredstva za budžetsku rezervu).
Sa jedne strane ako se troše budžetske rezerve i budžetski prihodi uopšte, tada se značajno pak i smanjuju ulaganja privatnika i privatnih investitora, a kada se rashod iz budžeta kontroliše, može da se ostvari ekonomski suficit, te da se on stabilizuje putem usluga koje država pruža građanima i preko državne potrošnje, te je važno oistvariti ravnotežu i ne stvoriti veći deficit, dok je suficit pozitivna stvar ako ni on nije prekomeran.
Dakle kada je u pitanju budžetski suficit, on se stvara usled postojanja nesklada ili neravnoteže u ukupnim primanjima i prihodima koji su sa jedne strane i između ukupnih izdataka ili rashoda sa druge strane, pre svega na nivou lokalnih zajednica ili na nivou cele države.
Šta to znači sa aspekta funkcionisanja jednog državnog sistema, najbolje objašnjava činjenica da je suficit u državnom budžetu posledica većih primanja ili priliva sredstava uz istodobno manje i rashode ili odliv sredstava iz budžeta, te se za datu planiranu kalendarsku godinu u budžetu nalazi više sredstava na raspolaganju, nego što je prvobitno planirano.
Stanje budžetskog suficita je sa ekonomskog aspekta veoma povoljno za državu i sistem privrede, jer se sav višak sredstava koji se nalaze u budžetu, na kraju godine kada se predlaže i usvaja pak i novi budžet mogu utrošiti na razne investicije, ali kako je ranije u tekstu i navedeno nije dobro da suficit u budžetu bude veliki, a u nastavku sledi objašnjenje i zašto je to tako.
Naime, eksperti iz oblasti ekonomije smatraju da se suficitom iz budžeta može finansirati deficit i da to vodi ka nastanku inflacije sa jedne strane, dok sa drugog aspekta suficit budžeta može da se smatra jednom kočnicom u smislu ekonomskog napretka, razvoja i stabilnosti, pa je kako je već i napomenuto najbolje da postoji jedna ravnoteža, bez viška i bez manjka jer se tako čuva stabilan i realan sistem na nivou državne kase.
Postoji u ekonomiji i takozvani pojam suficita u platnom balansu, što pak označava kako u teoriji tako i u praksi, veće prihode iz međunarodnog prometa novca u odnocu na rashodovanje, što opet nije dobro jer se na taj način sredstva prelivaju i stvaraju se uslovi za veće kamatne stope i veći globalni dug, posebno kada su u pitanju investicije koje se ostvaruju preko svetskih globalnih fondova, i koja nisu bespovratna sredstva već su samo pozajmice uz kamatu na odložen rok od nekoliko godina.
Kada dominira budžetski suficit, te kada su rashodi iz državne kase veći u odnosu na prihode, nastaje ekonomska kriza koja se smanjuje ili olakšava uvođenjem ne tako popularnih „mera štednje“, sa primarnim nalaženjem načina da se rashodi umanje, te da se poveća naplata dugova i time i prihodi ili da se deficit u budžetu nadomesti putem zaduživanja (bilo na nivou države ili na međunarodnom nivou).
