Definicija i poreklo pojma skepsa
Prema etimološkim definicijama, pojam skepsa jeste potekao iz grčkog jezika, od reči skepsis, u značenju razmišljati, posmatrati, razmatrati, ali generalno je značenje reči preneseno i prevodi se kao sumnjičavost, nepoverenje, sumnja, podozrivost, predrasude (iako ove reči nisu sinonimi sa pojmom skepsa).
Kada se pomene reč skepsa, onda se na takav način izražava neka sumnjičavost ili sumnja u neku osobu, situaciju, događaj ili u nešto drugo, odnosno jedan sasvim „kritički stav“ sa notom skoro i predrasude prema tom nekome ili pak nečemu, a sama osoba koja ima ove karakteristike, te i dato ponašanje se naziva skeptik (ređe skepta).
Pogledajmo u nastavku pojam skepse u filozofiji.
Pojam skepse u filozofiji – od vremena Dekarta do savremenog doba i upotrebe u žargonu
Poznato je da se reč skepsa prvi put pojavila u vezi sa filozofijom u Grčkoj, te se i zapravo čitava Dekartova filozofska učenja i tvrdnje zasnivaju na skepsi i skepticizmu, a što pak i najbolje dalje i pokazuje i prikazuje, čuvena poslovica ovog slavnog Grčkog filozofa koja glasi – „Sumnjam – mislim – dakle postojim“ (odnosno na latinskom jeziku „Cogito ergo sum“, pa je ona kasnije pak i prevedena i skraćena samo na današnju verziju „Mislim, dakle postojim“).
Dakle, skepticizam je jedan zaseban filozofski pravac, u čijoj se osnovi nalazi sumnja, koja se može generalno odnositi na čulni svet, ono što se opaža, opipljivo ili ono što nije opipljivo i što je više i duhovno i misaono.
Generalno je Dekart svoje učenje izneo u poznatom delu „Rasprava o metodi“, a sam pravac je i podrazumevao učenje da čovek mora da ima sumnju, kako bi uspeo da pronađe i da spozna mir i da sasvim jasno prepozna i shvati i prihvati istinu, ali kroz jedno pažljivo posmatranje skeptičnog ponašanja svoje okoline koje mora da izbalansira sa svojim.
Prema Dekartu, postoje ukupno četri osnovna „metoda za spoznaju ili saznanje“, a to su:
metodična skepsa – koja ima za osnovu baš i tvrdnju, da nikada niti jedna stvar ne treba da se shvata kao nužno istinita, te da treba da se izbegavaju sva prethodna uverenja i ubeđenja, kako bi se zapravo na takav način i izbegle neminovne predrasude koje nastaju kada neka činjenica nije i dovoljno jasna; ovakav metod u suštini jeste veoma važan, jer postiže da se izbegne sumnja u ono što jeste istina, kada se tome pristupi na razložan ili metodski način;
analiza – sve ono što se preispituje i što i jeste izvor zabuna ili pak nejasnoća, treba da se rastavi na više činilaca i stavki, te da se svaka od njih posebno analizira kao deo celine, te da bi se sve što jasnije raščlanjavanjem i rešilo;
sinteza – pravilo je da se misli uvek „slažu“ određenim redosledom, te da se polazi od onih najjednostavnijih teza ka baš onim složenijim, da bi se zapravo i izbeglo donošenje netačnih i pogrešnih zaključaka o bilo kom pitanju;
verifikacije (vrednovanje) – nikada ne treba olako propustiti neke naizgled baš i nebitne fakte, te je najbolje da se izvrši „nabrajanje“ svega što je sastavni deo nekog problema, da se slučajno ne bi nešto previdelo.
Kako je smatrao Rene Dekart, dakle, sam čovek ima prava da sumnja u validnost podataka koje je dobio kao takve na osnovu svojih čula i opažanja, ali uz sumnju treba da vrši analize i stalna i razmatranja, te da donese zaključke i da odbaci neke fakte koji su malo verovatni i nelogični, da i na kraju dođe do spoznaje i istine sveta oko sebe, na osnovu negiranja pretpostavki i odbacivanja svega onoga za šta smatra da je samo verovatnoća, ali ne istinitost kao suština.
Stoga su skepsa i sam pojam skepticizma, zasnovani na dve osnovne hipoteze – sumnja je naime prihvaćena svojevoljno kao takva i sumnja se stvara kao rezultat neravnoteže duhovnih shvatanja i opažanja spoljašnjosti čulima.
Poznato je da je vezano za skepsu, Spinoza smatrao da – „Dužnost pravog skeptika je da ćuti“ (a to se i odnosi na navedenu prvu hipotezu ili osnovu skepse), dok je pomenuta druga hipoteza skepse stalno i svuda sveprisutna, te se na takav način može ostvariti i da se ona „odstrani“ ili da se „preseče“.
Smatra se od davnina pa sve do danas, da kod čoveka kao misaonog bića, skepsa stvara jedan baš i oblik ponašanja koje jeste i na neki način okrutno, ali i nespretno, jer onaj ko je skeptik ne može i ne veruje ni u šta i nikome, stalno preispituje sve oko sebe, pa postaje olako introvertan, i dolazi u situaciju da i sumnja u samog sebe i stvara jedan „začarani krug“, pa postaje nesposoban za pak i fizički rad, ali i stvara psihičku nestabilnost, i poremećaje na nivou psihosomatske patologije.
Osoba koja je skeptik, generalno izbegava sve poslove koji zahtevaju neki pak fizički napor, te se često lako razvija problem socijalizacije, pa se onaj koji je ovakvih stavova i osobina povlači ali i na takav način ugrožava svoju okolinu (primer su razlike u političkim shvatanjima, koje mogu da dovedu do ratnih sukoba).
Skeptici smatraju da stvarnost treba da ostane onakva kakva jeste, odnosno kako je oni smatraju ispravnom i istinitom, te ako to ne može da bude realno ostvarivo, oni i sumnjaju sve, ali nemaju nikakav uravnotežen stav i ponašanje, i nemaju ni „meru“ u nečemu, i postaju osobe koje idu baš „u krajnosti“ u svom ponašanju, prenagljuju i deluju potpuno neuravnoteženo.
Mada se danas često smatra da je skeptik osoba koja je lakoverna, te da je lako da se ubedi u neki stav u koji ona ne veruje, to jeste velika pogreška, i pretpostavka je da su na bazi skepticizma i/ili skepse kao takve i nastali baš neki od najznačajnijih dostignuća i izuma savremenog doba i to jer kako je ranije i navedeno, skepsa kao sumnja u osnovi, zahteva čitav niz procesa analize i sinteze da se dođe do istine kao takve, pa se nikada ne bazira na pretpostavkama već na činjenicama.
