Simulakrum je lažna verzija nečeg stvarnog. Reč simulakrum potiče iz latinskog jezika od reči simulare što znači simulirati, odnosno napraviti nešto slično, pretvarati se i u vezi je sa rečima kao što su simulacija (imitacija) i similaritet (sličnost).
Simulakrum može biti i prikaz osobe, naročito u obliku skulpture.
Simulakrum se negde prevodi i kao nejasan privid.
Značenje pojma simulakrum može biti i nezadovoljavajuća imitacija ili supstitucija, odnosno zamena.
Latinska reč simulacrum u doslovnom prevodu znači utvara, priviđenje, lažna slika i prilika. U najslobodnijem prevodu, ovaj pojam bi mogao da znači nekakvu lažnu stvarnost koja dosta liči na nešto što je realno.
Reč simulakrum je prvi put zabeležena u engleskom jeziku i to u kasnom 16. veku. Tada je iskorišćena da bi opisala nekakav prikaz u vidu umetničke slike ili statue, pre svega boga, odnosno božanstva.
Kasnije, pred kraj 19. veka, pojam simulakrum je podrazumevao sekundarnu asocijaciju na nekakvu vrstu inferiornosti, odnosno sliku koja nema suštinu ili kvalitete originala.
Recimo, Frederik Džejmson, književni kritičar, objašnjavao je da je fotorealizam pravi primer umetničkog simulakruma jer se slikarsko delo kreira jednostavnim kopiranjem fotografije koja je i sama kopija stvarnosti.
Umetničke forme koje su se poigravale sa pojmom simulakruma bile su italijanski neorealizam, pop art i francuski novi talas.
Pojam simulakruma je od vajkada bio predmet zanimanja filozofa. Platon, recimo, govori o dve vrste stvaranja slika.
Prva vrsta je verna reprodukcija koja pokušava da precizno kopira original.
Druga vrsta je namerno iskrivljavanje u cilju da se kopija pojavi posmatraču kao ispravna. Platon je navodio primer grčkog vajarstva.
Skulpture su napravljene tako da budu veće na vrhu, nego na dnu, tako da gledaoci iz svoje perspektive na zemlji mogu da ih vide kako treba. Kada bi mogli da ih vide u pravoj perspektivi, shvatili bi da su pogrešno oblikovane, odnosno izobličene.
Ovaj primer iz oblasti vizuelnih umetnosti je poslužio kao metafora za filozofiju umetnosti i tendenciju nekih filozofa da iskrive istinu tako se da ona pojavljuje kao primerena i tačna sve dok se ne sagleda iz odgovarajućeg ugla.
Pojam simulakrum najčešće srećemo u postmodernističkoj filozofiji i kritici kulturne stvarnosti. Današnje vreme obiluje kopijama stvarnosti gde se ne prepoznaje jasna granica između njih i stvarnosti.
U teoriji postmodernizma, simulakrum se može javljati na tri različita načina. Jedan je jasni odraz stvarnosti i njegova refleksija. Drugi je izokretanje i maskiranje stvarnosti, dok je treći okarakterisan nepostojanjem stvarnosti, odnosno modela po kome je simulakrum prisutan.
Detaljno opisivanje i poimanje pojma simulakrum vezano je za francuskog sociologa, mislioca, filozofa i kulturnog teoretičara Žana Bodrijara (Jean Baudrillard 1929-2007).
Socijalni teoretičar Žan Bodrijar tvrdi da simulakrum nije kopija stvarnog, odnosno stvarnosti, ali da simulakrum postaje istina sama po sebi – hiperstvarnost. Tamo gde je Platon video dve vrste predstavljanja stvarnosti – verno i namerno iskrivljeno, Bodrijar vidi četiri vrste. To su osnovna refleksija stvarnosti, perverzija ili izokretanje stvarnosti, prividna stvarnost (gde ne postoji model) i simulakrum koji sa sobom ne nosi nikakvu relaciju niti vezu u odnosu na bilo kakvu stvarnost.
Simulakrum, kao i mnogi termini koji okružuju postmodernizam, definisan je na više načina. Najjednostavnija definicija je svakako da je to prikaz, reprezentacija.
Međutim, verovatno je najbolja Bodrijarova definicija, ne zato što je više transparentna, sveobuhvatna definicija, već zato što u svojoj inovativnosti nudi novu perspektivu na svet oko nas.
Bodrijar piše u svom, sada poznatom, postmodernističkom traktatu Simulakrum i simulacija sledeće: “Simulakrum nikada nije ono što krije istinu – to je istina koja krije da zapravo istine nema. Simulakrum je istinit.”
Prvenstveno, ova vrsta definicije može izgledati kao jednostavna igra rečima i klišetirana instanca zamene termina kako bi se napravila kratka objava koja deluje duboko i ubedljivo, ali kada se analizira, Bodrijarova definicija zaista pomaže u shvatanju ovog pojma.
Iako je termin simulakrum iz Platonovog vremena, on je tek u 20. veku stekao značaj koji ima danas. Bodrijar ima tendenciju da koristi reči simulacija i simulakrum kao sinonime, a ne nudi toliko novu teoriju simulakruma kao nove istorije sadašnjosti gledanu kroz konceptualnu prizmu sumulakruma. Za Bodrijara, simulakrum je kopija kopije, tj. kopija nečega što nije samo po sebi originalno i stoga je krajnje degradiran oblik.
U svojim krajnjim granicama, simulakrum je iskorišćen da negira mogućnost da postoji bilo šta što bi bio izvor ili poreklo.
Bilo šta što se smatra originalnom idejom je u stvari fatamorgana, optička iluzija. Simulakrum je uvek efekat, a nikada uzrok.
