Definicija i poreklo pojma satisfakcija
Po definiciji je pojam satisfakcija dvojakog značenja i tumačenja, te može da se predstavi kao čin ličnog ili moralnog zadovoljenja, obeštećenja ili naknade za neki vid uvrede ličnosti ili časti, dok u drugom značenju ima prevod kao ono nešto zadovoljavajuće ili ispunjavajuće u kontekstu ličnih želja ili potreba.
Satisfakcija je reč koja je anglicizam, te je u našem jeziku počela da se upotrebljava najpre kao tuđica, i u prevodu satisfaction znači zadovoljstvo, zadovoljenje, ispunjenje, a potom se počela i koristiti bez prevođenja, sve češće u terminologiji običnog i svakodnevnog jezika.
U definiciji zdravlja prema SZO (Svetskoj Zdravstvenoj Organizaciji), postoji pojam lične satisfakcije kao potrebe da se nadoveže na održanje homeostaze i sveopšte normalne funkcije živog organizma i kao jedne skladne celine, dakle da je osoba fizički i mentalno zdrava, te i da je u isti mah ona i zadovoljna sama po sebi sopstvenim stanjem i zdravljem kao takvim.
Pored lične satisfakcije, u upotrebi je i pojam moralne satisfakcije, kao čin zadovoljenja neke učinjene nepravde, koji se ranije rešavao dvobojima ili nekim sgresivnijim činom, a danas se postiže izvinjenjem ili nekim vidom druge naknade za „pretrpljeni bol i strah“, kada se prava mogu potražiti sudskim odnosno pravnim procesima.
Materijalna satisfakcija jeste pojam materijalne naknade za rad ili usluge koje su pružene, te je poznata recimo mesečna naknada za zaposlene u vidu plate, ili pak honorar za neke poslove koji su kao takvi definisani ugovorima.
Isti način putem materijalne satisfakcije jeste materijalno obeštećenje za učinjenu nepravdu ili povredu časti, ili pak za povredu na radu, za uvredu dostojanstva, kao vid izvinjenja davanjem materijalnih ili finansijskih sredstava.
Pojam satisfakcije u opštem žargonskom govoru
Najviše se u današnje vreme govori o terminu moralne satisfakcije, kada se nekome na bilo koji način povredi lično dostojanstvo, te je potrebno da se uputi isprika ili izvinjenje, uz poskočice „oprostite“; „žao nam je“; „izvinite“, i da se kao takva svede na iskren čin oproštaja od strane osobe kojoj su povređena lična prava i slobode.
Lična satisfakcija se često može pogrešno istumačiti kao sebičluk ili kukavičluk, te i kao potreba da se neka osoba postavi tako da za sebe ostvari neki vid dobiti ili priznanja, kako bi se osetila samozadovoljnom i svrsishodnom, ne uzimajući u obzir relevantnost činjeničnog stanja, kao ni zasluge procenjene od strane nekoga ko je za takve stvari merodavan.
Satisfakcija, u smislu materijalnog, jeste isplata dugovanja, neko izmirivanje obaveza, kao i da se tako isprepliću i lično zadovoljstvo i moralno potvrđivanje, osobe koja je postigla da se nekako ili finansijski ili platežno podmire njeni prohtevi i da joj se udovolji.
Generalno gledano, kada se satisfakcija prevede u termin zadovoljstvo, zadovoljenje, sa aspekta psihijatrije, ona predstavlja jedan vid prijatne emocije i osećaja ispunjenja očekivanja i nadanja, a koje može da ima stepene koji se prožimaju od osećaja neke vrste blage ugodnosti, pa preko emocije uživanja i sve do prekomerno ispoljenog zadovoljstva koje je sinonim za ushićenje ili ekstatičnost uopšteno.
Sa stanovišta psihoanalize, pojam satisfakcije se definiše kao osećaj prolaznog i kratkoročnog afekta, koji je različito intenzivan i različito subjektivno izražen, a pre svega je rezultat jednog rasterećenja nagona i postizanja smanjivanja tenzija ili napetosti i ispoljavanja mira ili zadovoljstva do forme preteranog izražavanja ekstaze.
Sa aspekta medicine, odnosno psihologije i psihijatrije, postoje dve bitne stavke ispoljavanja satisfakcije kao afektivnog stanja – subjekat i objekat zadovoljstva, koji su tokom života vrlo varijabilna kategorija, i njihov značaj i suština variraju od same ličnosti ili laički rečeno „od čoveka do čoveka“.
Smatra se da je srž ili suština celokupnosti jednog bića, određena njegovom sklonošću i sposobnošću da ostvari zadovoljstvo u nečemu, pa postoje pomenute lične satisfakcije, koje su najšira kategorija, kao i moralna, poslovna ili materijalna satisfakcija.
Svakako je moral kao pojam veoma raznovrsno shvaćen i prihvaćen zavisno od tipa ličnosti, ali je suština da svaka osoba ima određenu granicu shvatanja i prihvatanja moralnih načela, i svako u određenoj meri može pretrpeti povredu dostojanstva i postati predmetom nezadovoljstva, i tražiti moralnu naknadu u smislu satisfakcije, kao izvinjenja ili neke druge vrste naknade.
Zadovoljstvo kao takvo, ima oponim u nezadovoljstvu, koje kada je potisnuto i usmereno „ka unutra“ dovodi do poremećaja ličnosti i raznih formi autodestruktivnih ponašanja, ili pak kada je usmereno „ka spolja“ može da rezultuje afektivnim ponašanjem, poremećajem nagona i težnjom da se prema nekome ispolje bes ili ljutnja.
Poslovna satisfakcija je zadovoljstvo poslom koji se radi, i jedan vid ispunjenosti, u smislu i ličnog i materijalnog zadovoljstva, tako da svaka forma zadovoljenja određenih vrsta potreba ili normi, „vuče za sobom“ i zadovoljenje onog drugog tipa potreba i želja.
Osobe koje nemaju ni subjekat ni objekat satisfakcije su u psihoanalizi veoma nezadovoljne, te se ponašaju vrlo različito, i potreba je da se postigne cilj kada se radi o moralnosti kao takvoj, ili da se pak postigne materijalna naknada ili da se ostvari lično postignuće kao jedan sveukupni krajnji cilj satisfakcije uopšte, kao pojma koji je kako je ranije navedeno i jedan od delova definicije zdravlja čoveka uopšte.
Dakle, osoba koja je postigla ličnu satisfakciju, ostvarena je kao ličnost, fizički je i mentalno je zdrava, ima i materijalnu i poslovnu i moralnu dobit i zadovoljstvo, i pretpostavka je da je ona pak i srećna, i kao takva je za društvo produktivna i kao jedinka je zdrava i normalna ličnost, koja nema nikakve poremećaje nagona ili afekata kojima bi mogla da ugrožava sebe ili druge oko sebe.
Dakle jasno je da je sinonim za satisfakciju zadovoljstvo određenog prigodnog stepena (ni u kom smislu ni preterano niti suprimovano), te da se osobe koje su zadovoljne, osećaju srećno, posve i zdravo, produktivno, dostojanstveno i da nemaju problem sa opštim funkcionisanjem.
U negativnom kontekstu, satisfakcija se lako može prenaglasiti, te preći u jedan nivo oholosti, nadmenosti ili cinizma i tada se smatra da su osobe koje su samozadovoljne, nužno loše prema onima koji su od njih „manje vredni“, te da imaju potrebu da predvode neke aktivnosti koje su loše ili ružne, ali je suštinski bitno da osećaj satisfakcije izaziva postojanje sledbenika ili osoba koje slede nečija lična uverenja i ubeđenja.
