Definicija i poreklo pojma posesivnost
Prema definiciji je posesivnost jedna osobina potrebe da se neko (a i najčešće je u pitanju baš emotivni partner), veže za sebe u jednom strahu i nesigurnosti od napuštanja i ostavljanja, te je ovakav pojam posmatran sa aspekta psihologa i psihijatara patološki, i iako se često smatra baš sinonimom sa pojmom ljubomore, to nije baš tako o čemu će biti više reči u nastavku teksta.
Dakle, kada se koristi pojam posesivnosti, najčešće se misli na neku osobu koja se označava kao posesivac, i koja ima potrebu koja je patološka da nekoga i/ili nešto „sebično poseduje“ i da ne ume da deli sa drugima niti nečiju pažnju, niti ljubav ali i generalno neke materijalne stvari.
Posesivnost je pojam koji je zapravo i proistekao iz glagolske forme posedovati (nekoga/nešto), ali u jednom krajnje nezdravom smislu koji je patologija sam po sebi, za razliku od normalnog stanja i želje za imenjem nekoga ili nečega, ali i svešću da taj neko ima prava na lične slobode i izbore, kao i da nešto materijalno ne treba smatrati striktno svojim makar u smislu ljudske potrebe da se sa drugim deli i da se poveže i jedna osobina empatije i saosećajnosti ako ne velikodušnosti i nesebičnosti.
Osoba koja je posesivna je po pravilu emotivno nesigurna i ona je u stalnoj potrebi da joj neko potvrđuje vrednost, da joj poklanja bezrezervnu pažnju i podršku, dok je opet ona sama veoma sebična i smatra da joj po difoltu jasno sve pripada i da ima prava da nekoga sputava i sasvim ga ograničava, ali obično ne jer je zlobna i podmukla, već jer to najčešće projektuje kao način da ispolji ljubav, pažnju, vernost i privrženost.
U poslednje vreme je sve češće da se i u žargonu ali i u medijima i svakodnevnom ponašanju ljudi pojam posesivnosti izjednačava sa ljubomorom, ali sa aspekta psihologa i psihijatara kao stručnjaka to apsolutno nije tačno, te postoji i dobro poznati pojam posesivne ljubomnore, koji je zanemaren kao takav jer se ovakva dva termina smatraju pogrešno ekvivalentnima.
Koja je razlika između posesivnosti i ljubomore sa stručnog psihološkog aspekta tumačenja?
Kada se pominje pojam posesivnosti, on je zapravo jedna osobina ili crta ličnosti koja je veoma dominantna i koja se ispoljava kao negativna jer je i takozvana paternalistička i sasvim i strogo posednička prema drugim osobama, koje onaj ko je posesivac smatra emotivno bliskim.
Naime, sam pojam posesivnost se smatra anglicizmom i poreklom je od jedne engleske glagloske forme koja glasi to possess, a koja znači imati ili posedovati, ali u sasvim negativnom kontekstu u psihologiji, kada se ovakav termin odnosi na potrebu da se druga osoba poseduje i da joj se vrlo i nekada i sasvim, ograniče i prava i slobode i da se ona faktički tretira kao predmet.
Dakle, osoba koja je posesivna ima stav i takvo shvatanje da jeste normalno da ona drugu osobu poseduje, ali ne shvata da je u pitanju stanje koje je patološko, jer tako ima utisak da projektuje sve svoje prenaglašene emocije ljubavi i pažnje prema prijateljima, rođacima, kao i emotivnim partnerima, koja je zapravo proistekla iz sopstvene unutrašnje nesigurnosti i straha da se ne bude ostavljen i izneveren.
Osoba koja je posesivna ne shvata da je njeno ponašanje patološko, te je generalno u psihologiji veoma jasna i podela posesivnosti na lakšu i na težu formu, tačnije na takozvanu benignu i vrlo tešku malignu posesivnost.
Kada je u pitanju pojam i opis karakteristika benigne posesivnosti, tada se najčešće prema baš i jasnom mišljenju psihologa radi o osobama koje jesu veoma nesigurne u sebe i dubinski su zaista nesrećne, jer tokom svog detinjstva ili odrastanja nisu imale dovoljno pažnje i/ili ljubavi bližnjih (pre svega od strane roditelja), i tako su formirane kao „uskraćene i nekompletne ličnosti“, baš u najkritičnijem periodu psihološkog razvoja.
Generalno iako oni koji imaju ovakav poremećaj njega ne shvataju i ne prihvataju kao patološko stanje, on se jasno prepoznaje i leči se uz psihoterapiju i uz neku pomoćnu medikamentnu terapiju kada postoje možda pridruženi poremećaji (po pravilu depresija ili anksioznost u baš i početnom stadijumu, ili neki od poremećaja ličnosti), dosta lako i uspešno, pa se zato naziva benigni ili lakši oblik, jer se može u visokom procentu slučajeva korigovati uz pomoć stručnjaka.
Kada je pak u pitanju druga pomenuta, teža forma posesivnosti koja je prigodno nazvana maligna posesivnost, prema stručnjacima je u pitanju jedna psihopatološka pojava koja je udruženi sklop poremećaja ličnosti u kojima se po pravilu nalaze psihopatogene i narcističke crte, i u pitanju su osobe koje imaju veoma naglašenu patološku potrebu da sasvim i poseduju i da kontrolišu osobe koje su im bliske, pre svega svoje emotivne partnere.
U ovakvim se situacijama zapravo i razvija osećanje patološke ljubomore, koja nastaje obično i bez ikakvog realnog i racionalnog razloga, jer onaj ko je posesivan veruje da ga partner stalno laže, manipuliše i vara, pa postaje veoma nestabilan i ljubomoran do mere takozvane preterane ili patogene ljubomore koja u njemu izaziva stalni osećaj strepnje i nezadovoljstva i u krajnjoj meri dolazi do agresivnog i afektivnog ponašanja.
Uslovno rečeno je ljubomora jedna normalna emocija kada se pak i nalazi i pod kontrolom i u određenoj je granici, te je ona definisana kao osećanje zabrinutosti i strepnje koja može biti ili opravdana ili neopravdana, te se ispoljava strahom od gubitka osobe koja je predmet ljubavi i pažnje.
Naime, majčešće se ljubomora vezuje za emotivne partnere, te postoji strah od ostavljanja ili od prevare sa „trećim licem“, ali takav strah je normalan samo onda ako postoji bilo kakav osnov koji je racionalan i koji bi se mogao nazvati „povod“.
No, jedan stepen ljubomore koja se takođe može opravdati kao posve normalna emocija, jeste proistekao možda i kao neosnovan, ali je odraz neke lične nesigurnosti i isključive lične potrebe za samopotvrdom ili pak odobravanjem od strane drugih.
Još jedna razlika kada je u pitanju ljubomora u odnosu na posesivnost, jeste da je normalna ljubomora stanje odnosno emocija koja jeste prolazna za razliku od posesivnosti koja nije i koja mora da se leči jer je uvek patološka.
No, kako je i navedeno, posesivnost najčešće izaziva patološku ljubomoru, ili obratno, patološka ljubomora koja je prenaglašena i neosnovana kao takva, i izaziva potrebu za posedovanjem neke osobe koja je svedena na kontrolu i ograničavanje onoga ko je predmet ljubomore, i ko se naime i ne tretira kao osoba već kao „predmet posedovanja“.
Smatra se dalje da je posesivnost uvek jedan oblik ili stepen anksioznosti koja se u najtežim formama graniči sa nivoom „napada panike“ jer osoba koja je posesivna ima neke nerealistične projekcije da će nužno biti prevarena ili ostavljena, iako su one najčešće proistekle iz ličnih nesigurnosti i nemaju neku racionalnu i realnu osnovu.
Ljubomora, pa čak i ona patološka nema toliko visok stepen poremećaja ličnosti, mada može da izgleda laički gledano dosta drastično, jer se ponašanje ljubomorne osobe prepliće sa stanjem i posesivnosti i verbalne ili fizičke afektivnosti i agresivnosti, jer onaj ko je ljubomoran nije često ili pak nikada, svestan da njegova shvatanja nisu realistična i da su samo „podsvesna projekcija“.
Stručnjaci smatraju da je zapravo posesivnost jedan visok stepen „najštetnije emocije“ po ljudski um i psihičko i fizičko zdravlje, a koja se naziva strepnja, koja je zapravo stalna i neprekidna ili zabrinutost ili strah koji je prenaglašen a opet je neosnovan ali ne da mira onome ko ga oseća, i on sam ne može racionalno da rezonuje da nema opravdanja za takva osećanja.
Posesivna osoba ima veoma karakteristično ponašanje, te je sumnjičava i ili pak direktno ispituje partnera ili ga tajno prati, traži neke dokaze i znake prevare i izdaje u emotivnom smislu, ponaša se dosta nepredvidivo, menja raspoloženja, agresivna je i često verbalno i/ili fizički maltretira ili ugrožava partnera.
Dalje se ovakvo stanje pogoršava stvaranjem „fiktivnih ideja“ koje su na nivou fantazija i iluzija, ali za koje sama osoba koja je patološki ljubomorna ili posesivna stvara dokaze i konstruiše neke i „priče i slike“, pa život sa takvim partnerom postaje sve teži, jer je potrebno pravdati se za neke njegove lične nesigurnosti i strahove koji već počinju da dostižu stupanj psihoze.
Onaj ko je posesivan zapravo ima lošu sliku o samom sebi, te je veoma nezadovoljan i nesrećan kao ličnost, ali zbog pridružene narcisoidne crte ličnosti koja jeste obično u sklopu ove pomenute psihopatologije, dolazi do toka da se sva osećanja koja su u suštini „sopstveno Ja, koje je veoma nesrećno“, prebace na partnera kao na glavnog krivca zbog svojih nesigurnosti i strahova.
Dakle, partner je taj koji mora da bude kontrolisan kada već nema svesti o potrebi za kontrolom sopstvenih osćenja, te se njemu nameću pravila, on se stalno ispituje i jednostavno se dolazi baš do stanja da se onaj ko je predmet obožavanja, tretira kao predmet pripadanja, a ne kao osoba.
Kada je u pitanju posesivnost kao psihološki poremećaj, on ne može da se posmatra striktno ili isključivo, jer je generalno u određenom kontekstu prisutan kod svake osobe i svako je zaista u određenom momentu i/ili aspektu nesiguran u sebe i ima unutarnje konflikte koje može ispoljiti kroz posesivnost.
Smatra se da se i posesivnost kao i ljubomora ne mora ispoljavati nužno patološki, te da može uslovno rečeno biti normalno osećanje kada je u granicama nekih kratkotrajnih i prolaznih faza nesigurnosti u sebe i potrebe da se oseti moć i kontrola nad nekom situacijom ili osobom.
No veoma je teško da se ograniči normalna od patološke posesivnosti, koja je pre svega jedan hronični poremećaj, koji se graniči sa iracionalnim i paranoidnim poremećajem, te se može prevesti na jedan šizofreni nivo u najtežem stepenu poremećaja psihičkih funkcija.
Dakle, osoba koja je patološki posesivna ispoljava jedno ponašanje prema partneru koje je vrlo naporno i kontrolišuće, do jedne sadističke verbalne ili fizičke manifestacije, kada je svakako i neophodan hospitalni tretman.
Ali, kako je u početku osoba koja je posesivna i nesigurna u sebe i razvija panični strah da će biti ona ta koja će biti ostavljena i povređena, te dolazi na stupanj da „mrzi sebe jer nema kvalitete“, ona svu tu mržnju počinje da pretvara u ljubomoru i posesivnost, te ih projektuje kao potencijalnu prevaru od strane osobe koja joj je emotivno bliska.
Sam je život sa onim ko je posesivan praktično nemoguć (naravno stepenovano se dalje i pogoršava), jer osoba koja je ovakve psihopatologije ne shvata da ima psihgogeni problem, te i ona sama odbija lečenje, a sve ono što je prinudno je teže za shvatiti i prihvatiti sa terapijskog aspekta, pa se i lečenje posesivnosti odvija kao lečenje jednog složenog poremećaja ličnosti.
Terapijski pristup ovom psihološkom problemu je pre svega individualan, ali podrazumeva prvo psihoterapiju, te sticanje svesti o tome da osoba ima poremećaj koji može da se izleči, ali je pak i potrebno da se uključe neki medikamenti, zavisno od toga koji je pridruženi poremećaj prisutan (anksiolitici, trankilizeri, sedativi).
Važno je da se napomene da se osobe koje su patološki posesivne nikada ne mogu promeniti na sopstvenu inicijativu, jer svog stanja nisu svesne, a pored svega toga se radi o zaista ozbiljnim i teškim poremećajima ličnosti na najrazličitijim nivoima, koji su često potekli baš od najranijeg perioda razvoja, te su praktično postali i sastavni deo psihe i mozak ih prepoznaje kao sasvim ili normalne i/ili prihvatljive.
