N-Z

Pleonazam – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma pleonazam

Prema etimološkoj definiciji, pojam pleonazam je potekao iz grčkog jezika, od reči pleonasmos, a koja znači – imati previše; imati mnogo; imati na pretek; višak; obilje, preterivanje.

Inače je opšte poznato da je pleonazam stilska figura u književnosti, pa se kaotakav on najčešće i obrazlaže, a kao preterana upotreba „suviška“ reči u pisanju ili govoru, preterivanje, pretrpavanje terminima.

Loading...

Takođe se često pojam pleonazam sreće i u medicinskoj terminologiji, gde označava po pravilu i preteranu razvijenost nekog organa/dela tela ili jednostavno rečeno „višak“ (na primer kada neka osoba ima šest prstiju ili stručno polidaktiliju).

Pojam pleonazam u opštoj upotrebi – klasifikacija i značenje reči pleonazam

Kako je napred i napomenuto, pleonazam predstavlja nepotrebnu ili suvišnu upotrebu reči koje imaju isto značenje, ili koje nemaju nikakvu svrhu, te su samo „preterivanje“ uz želju da se nešto i naglasi, ali se upotrebom previše istovetnih pojmova smisao izgubi (na primer kada se kaže ili mala beba; stara baba; mala kućica; siromah prosjak; hrabar junak; često puta i slično).

Naime, sasvim je logično da prosjak ne može biti ništa drugo do siromah, pa je dodatna reč višak; svakako baba ne može biti mlada vceć stara; beba ne može biti drugo do mala; „kućica“ je oblik koji deminutiv i sam po sebi označava nešto malo, osim kada se ne radi o reči koja je „od milja“ ili tačnije rečeno hipokoristika.

No, važno je najpre klasifikovati pleonazam na dve osnovne vrste – neosvešteni i stilski, te koji i imaju neke važne razlike, a koje će na dalje biti razjašnjene.

Dakle, ono što se zove neosvešteni pleonazam, spada u domen takozvane „jezičke greške“ i on označava sasvim nepotrebno i nesvrsishodno „nagomilavanje reči“, pre svega u govoru, pa sama osoba odaje utisak da je „nepismena i neobrazovana“, a ona sama ima sasvim suprotnu želju da i na sagovornika „ostavi utisak da je načitana i kulturno prosvećena“.

Neki od najučestalijih primera koji se mogu čuti svakodnevno, a za koje možda većina laika nije ni shvatala da predstavljaju neosvešteni pleonazam jeste – videti svojim očima (ne može se videti tuđim očima); pokrenuta inicijativa (inicijativa je sama po sebi pokretanje nečega, pa je smešno što se ovde izvodi smisao pokretanja onoga što se pokreće); mala ptičica; mala bebica (uz jasan deminutiv koji označava umanjenicu nečega, nema potrebe da se dodaje pridev mala/malo).

Sa druge strane stilski ili stilistički pleonazam jeste onaj „pravi književni pleonazam“ u užem smislu reči, te on obično biva upotrebljen u književnim delima sa nekom namerom stilske figure koja „nagomilavanjem reči“ ima za cilj da nešto istakne, da naglasi, da preuveliča i da mu značaj.

Pomenuta vrsta pleonazma jeste najčešća u pesmama i ona je suštinski važna jer funkcionalno tu i dopunjava osnovno značenje i smisao, na jedan uslovno rečeno „suptilan način“.

loading...

Neki od najpoznatijih primera su pesme – „Svakidašnja jadikovka“ Tina Ujevića – gde je primer stilskog pleonazma u stihovima – „(…) i biti slab i nemoćan, i sam bez igdje ikoga, i nemiran i očajan“.

Pesma Miroslava Krleže „Ni med cvetjem, ni pravice“, ima za primer pleonazam u stihovima – „smardljivi terputec, jalnuš tvardogutec“.

Primeri stilskog pleonazma su poznati i u pesmi „Srdit“ Antuna Gustava Matoša, kao i u delu Milana Lalića , gde je pleonazam u stihu „U daljini na obroncima planina, nizale su se malene kućice“, te kod Ivana Mažuranića u stihu „Vaj Durače, starče stari“.

Dakle, generalno je pleonazam kao stilska figura u književnosti, pretpostavljen sa jednom svrhom da naglasi dodatno ono što pisac/pesnik želi i ima potrebu da istakne i da čitaocu dodatno dočara, i tada se može na neki način smatrati da jke on „opravdan, dobar i koristan“.

No, generalno je pleonazam sam po sebi obično višak, i u govoru i u pisanju odaje utisak jednog i preterivanja i nepotrebnog „umnožavanja“ istovetnih reči, pa se tada i smatra stilskom, jezičkom i pisanom ili govornom „greškom“.

Međutim, treba naglasiti da upotreba pleonazama u rečenicama (On ima malu kućicu.), nije ipak nikako gramatički neispravna, te je samo u smislu stilske figure i jezičkog pogleda preterivanje.

Dakle, kada se pomenuti pridev mala, doda u rečenici uz imenicu kućica, on je njoj sasvim baš i pravilno odgovarajuć prema padežu, broju i rodu, ali jednostavno u jezičkom smislu nema pak ni potrebe da se dodatno naglasi deminutivna forma, dok je sa aspekta gramatičke pravilnosti sve sasvim tačno i vrlo korektno napisano.

U vremenu današnjice kada se veoma teško prepoznaje ispravno u odnosu na ono što nije ni dobro rečeno/napisano, pa se i pod uticajem raznih medija propagira nepravilan govor i pisanje, navedeni su primeri pleonazma u odnosu na ono što jeste ispravno rečeno, a samo neki su:

mali autić (nepravilno, jer je autić deminutiv, i nema potrebe naglašavati da je mali), a pravilno je reći samo autić;

sedi dole (nepravilan primer, jer je nelogično sesti bilo gde sem dole), a pravilno je reći sedi;

popni se gore (nepravilan primer koji je pleonazam), pravilno je popni se;

čak štaviše (nepravilan primer i to je pleonazam), pravilno je reći samo štaviše;

često puta (pleonazam koji je nepravilan, reči su istog značenja), pravilno je reći često;

mala beba (pleonazam, nepravilan primer, beba je svakako mala), pravilno je reći beba;

stara baba (pleonazam, nepravilan primer upotrebe dve reči istog značenja), pravilno je baba;

šuplja cev (pleonazam, nepravilan primer, jer je cev svakako šuplja), pravilno je reći cev;

ja lično mislim (pleonazam, nepotrebno je reći ja lično), pravilno je reći mislim;

baš upravo (nepravilan primer, pleonazam), pravilno je i dovoljno reći samo upravo;

vrhunac kulminacije (kulminacija je vrhunac, pa je primer nepravilan), pravilno je kulminacija.

U književnosti je upotreba pleonazma kao stilske figure opravdana do izvesne mere, mada se ne preporučuje ni preterivanje ako nema smisao ono što se naglašava sa više reči istog značenja.

Najčešći primeri pleonazma su u govoru i/ili u pisanju sledeći (a navedeni su u delu Milana Šipke „Kultura govora“) – uzgred budi rečeno; isto takođe; zajednički sporazum; zajednička saradnja; pokretanje inicijative; urbani grad; veoma mnogo; potencijalna mogućnost; morfološki oblik; aspekti gledišta; memorija pamćenja; solucija rešenja; realizacija ostvarivanja plana; kazneni penali; unutrašnjost enterijera; miris arome; NATO pakt; izloženi eksponati; najminimalniji i mnoštvo drugih primera.

Dakle, pleonazam podrazumeva da se uz neku reč koja ima „šire značenje“ i koja već sadrži ono što predstavlja druga dodata reč, ipak doda pojam koji je jasan višak, te je definiosan kao ono ili pretrpano ili prenaglašeno, bespotrebno „nakićeno“; preterano „obilje reči“.

Prema nekim stručnjacima, pleonazam se može definisati i terminom perisologija, a koji znači „bujicu reči“ bez nekog smisla i potrebe, suvišan izraz; nepotrebno preterivanje.

Pleonazam je nepravilna i preterana upotreba gramatički ispravno „složenih reči“ koje imaju isto ili slično značenje, i koje ne doprinose dodatnom i važnom ili drugačijem opisu, pa se čuju ili pak i razumeju kao „višak“ (osim kada je u pitanju stilska književna figura, kada je opravdana).

Smatra se da je pleonazam jedna od najčešćih jezičkih grešaka u pisanju i/ili govoru, i da ona zapravo i nastaje onda kada neko pokušava da se „pravi pametan“, pa se može u žargonu čuti i na primer „ evo ja sada baš upravo sedim i čekam da dođe vrlo važan gost, sa kojim imam baš nešto veoma mnogo bitno da porazgovaram, i često puta me najminimalnije zanimaju male trice i male bebe.“

Nekada ni sami nismo svesni koliko grešaka napravimo u maternjem jeziku, a može da se zamisli kada se govori strani jezik, koji se dovoljno ne razume i ne poznaje, koliko je takođe često ovako pogrešno izražavanje i koliko je za nekoga smešno ili pak i ružno.

I u svakodnevnom govoru se prave neke greške koje su u našem žargonu uobičajene i koje se pak i ne bi smele praviti, ali nisu na vreme uočene kao pogrešne, pa se tako možda čak želi i „ostaviti utisak znanja i učenosti“ – bilateralni odnosi dveju zemalja (ako su odnosi bilateralni, logično je da se odnose na dve zemlje, a ne na njih pet); minus jedan stepen ispod nule (ako je temperatura minus jedan stepen, onda ona nikako ne može biti „iznad nule“, pa je pleonazam dodavanje ispod nule); neću da izlazim napolje (logično je da se ne može izaći unutra već napolje pa je u pitanju pleonazam); vrati se nazad (ne može se nekome reći da se vrati unapred već naravno nazad); te i skinuti ručni sat sa ruke (naravno da se ručni sat nalazi na ruci, te se zato tako i zove, i ne može se skinuti sa zida ili sa glave); kako lep unutrašnji enterijer (enterijer jeste unutrašnji prostor, pa je unutrašnji suvišan i poredstavlja pleonazam).

Kada je u pitanju pleonazam kao stilska figura, važno je pomenuti i takozvanu tautologiju, a koja se definiše kao stalno ponavljanje dve reči koje su sinonimi i koje su prikazane jedna pored druge ili potreba da se neka stanja i činjenice naglase uzastopnim ponavljanjem istoimenih reči), pa pak iako slično „zvuče“, ova dva termina nisu sinonimi, i primeri za tautologiju su – geneza i razvoj; pokloni i darovi; moral i etika; krajolik i pejzaž; prestiž i ugled – koji generalno služe da nešto ili naglase ili pojačaju emociju i dočaraju izraz, ali nepažnjom isto kao i pleonazam, mogu da olako postanu jedna „stilska ili jezička greška“.

Nije retkost da se u književnim delima, koja su prevedena na naš jezik, neđu nepotrebni primeri pleonazma, sve zbog nekog principa koji je zastupljen u stranom jeziku, a koji se ne poznaje pak i dovoljno dobro, da bi se izbegao kao takav, jer je potpuno suvišan i nepotreban, ili stručno rčeno jeste primer za redudantnost – „kralj je zbačen sa svog prestola“ (jasno i nije mogao biti zbačen sa tuđeg prestola); „on će u ljubavi prema njoj i naći svoju smrt“ (ne može da nađe u logično tuđu smrt).

Loading...

Ipak je nakada upotreba priloga vrlo nužna, i ne može da se posmatra kao negativna, iako jeste i pleonazam, jer nešto „određuje tačnije i približnije“, kao na primer – „sav novac je stavio u svoj džep od kaputa“ (jer je mogao da novac stavi i u nečiji tuđi džep, ali je i dato objašnjenje da je i novac od nekoga uzet).

Sponzorisano

loading...
Loading...