Definicija i značenje pojma percepcija
Po definiciji je percepcija zapažanje, shvatanje nečega na svoj način, opažanje, i ona je jedna od najznačajniojih kognitivnih ili misaonih funkcija u psihijatriji i psihologiji.
Pojam je poreklom od latinske reči percipio, percipere koja se prevodi kao shvatiti, opaziti, nešto protumačiti, zapaziti.
U domenu neurologije i psihijatrije, percepcija je prijem određenih draži (čulnih, svetlosnih, kao i senzitivnih), koje se obrađuju i koje se u mozgu pretvaraju u racionalnu informaciju i shvatanje ili mišljenje o nečemu što se čulima opaža.
Vrlo važan domen percepcije kao kognitivne funkcije jeste i prepoznavanje onoga što je od ranije percipirano odnosno doživljeno i rastumačeno, te je ona i glavni faktor u formiranju iskustava i sećanja u ljudskom mozgu.
Kao sama funkcija ljudskog mozga, percepcija je aktivno povezivanje i „sklapanje celine“ koja je smislena i koja je sastavljena od čitavog niza prostih nadražaja, koji se na osnovu pamćenja dalje prevode u svojevrsnu sliku, događaj ili doživljaj.
Na dalje je važna i činjenica da je percepcija i percipiranje, ne samo prosto opažanje viđenog, te čulnog ili iskustvenog, već i aktivan i stalan proces odabira i razlaganja na bitno i nebitno, te i jedna svojevrsna interpretacija ili tumačenje onoga što je preneseno putem raznih čulnih sistema ljudskog organizma.
Kada se posmatra sa aspekta psihijatrije, kao vrlo složena kognitivna odnosno misaona radnja, tad percepcija ima svoja dva osnovna dela – osećaj (kao prosto prihvatanje onoga što se dobija putem opažanja okoline čulima vida, sluha ili dodira) i opažaj, zapažanja, shvatanje (kao složenu funkciju jasne interpretacije i selekcije onih informacija koje je mozak kao takve dobio od svoje spoljne sredine preko čulnih receptora i od njih formirao draži kojima čini kompletnu sliku nekog pojma, događaja, pojave ili smisla).
Percepcija kao jedna od najznačajnijih misaonih funkcija kod čoveka kao „homo sapiensa“
U osnovi percepcije kao takve, jeste sposobnost da se pristigle informacije na pravilan način lako organizuju, i da se od čitavog niza nadražaja, oformi slika ili doživljaj (kao na primer kada čulo vida prenese kolorne nadražaje, a mozak opažanjem i razvrstavanjem na važno i nevažno, oformi realnu sliku posmatranog predmeta).
Percepcija omogućava da čovek zvučne signale određene frekvenca prepozna kao govor, muziku, glas, ton; olakšava da se stekne i prepozna osećanje toplote, hladnoće, bola, dodira, udarca; dalje olakšava da se gustativni nadraćaji koji pristižu preko jezičkih papila, osete i prepoznaju kao ono nešto slatko, slano, gorko, ljuto, kiselo; te da se prepozna oblik na osnovu odgovarajućih taktilnih draži ili da se stekne slika predmeta dobijena svetlosnim dražima prenetim preko čapića i štapića iz retine oka.
Ono što je za percepciju veoma važno, jeste prethodno stečeno iskustvo, pa ona pored primarnog opažanja, podrazumeva i mnogo kompleksnije sekundarno prepoznavanje, koje u suštini dalje baš i čini prvo i pravo iskustvo „već viđenog, opaženog, doditnutog, osećenog“, što je percepciju dovelo do toga da se posmatra još kompleksnijom i kompletnijom moždanom funkcijom nego što ona na prvi pogled deluje.
Posebna grana medicine i nauke uopšte koja putem sposobnosti percepcije, opažene podatke i iskustva deli i u pojedine potkategorije, naziva se geštaltizam, te obuhvata podelu odnosno dalje razvrstavanje percipiranih informacija prema određenim načelima – načelo bliskosti; te i načelo sličnosti i načelo zatvaranja.
Dalje i približnije objašnjeno, načelo bliskosti u percepciji označava, da će svi oni predmeti ili nadražaji koji su generalno „prostorno blizu“, da se svrstaju u ovu grupu, dakle prema postulatu ili načelu bliskosti, čime se vrši vrlo jednostavna selekcija i grupisanje;
Načelo sličnosti, logički podrazumeva da će sve one draži koje su slične kao objekti, stvarati pak jednu posebnu grupaciju;
Načelo zatvorenosti, podrazumeva da se u mozgu stvaraju slike poznatih predmeta, na koje draži koje su opažene „navode“, te da se sve ono što potencijalnom iskustvu o ranije viđenom ili pak i stečenom iskustvu ne odgovara, automatski isključuje, te kako se kaže, mozak „zatvara rupe“, a i koje su mu smetnja da prepozna iskustveni oblik kao takav, a koji je ranije već „mapiran u samom mozgu“.
Percepcija kao pojam u lingvistici i jeziku uopšte
Dosta se često pojam percepcije navodi kao takav u oblasti jezika koja se naziva lingvistika, i koja se bavi vrstama i značenjem reči, te se tada percepcija koristi kao pojam koji služi za jasno opažanje i primanje glasovnih nadražaja, za prepoznavanje govora i za njegovo „dekodiranje“
Naime, svaki slušalac prima nadražaje preko čula sluha, koje percipira kao svojevrsne glasove te ih u mozgu na osnovu ranijih iskustava formira u reči i rečenice i pomoću govora dekodirane signale pretvara u smislen odgovor, koristeći glasove kao opet zvućne nadražaje za svoga sagovornika.
Ako ne bi bilo upravo ovako kako je navedeno, slušalac ne bi bio u stanju da percipira i da rastumači dobijene nadražaje, te bi i sam odgovor izostao (što se dešava kod osoba koje su na primer gluvo-neme, te one nemaju sposobnost da percipioraju zvučne draži, niti da na njih adekvatno odgovore, pa koriste vizuelne impulse „čitanjem sa usana“ i visnu sliku pretvaraju u odgovor putem mimike, i tako se sporazumevaju sa svojom okolinom).
Dakle, u lingvistici je pojam percepcije definisan kao sposobnost primanja i jasnog dešifrovanja glasovnih nadražaja, putem čula sluha i sposobnosti jasne interpretacije glasovnih informacija i reprodukcije govora.
U pravnom i ekonomskom aspektu, pojam percepcije je takođe poznat, i tada označava naplatu i prihoda, te primanje novca, plate, primanja.
Sasvim suprotan pojam percepciji, odnosno njegov oponim jeste apercepcija, koja označava pak usmerenost pažnje na shvatanje nečega, ali bez složenog procesa prethodno stečenog iskustva na osnovu opažajne kognitivne funkcije.
Jednostavnije rečeno, percepcija je odabir odgovarajućih informacija u procesu svrsishodne vrlo jasne selekcije, te se opaženi podaci koji su u mozak dospeli putem čula selektuju, grupišu, te se od njih formiraju obrasci i kasnije se kao takvi koriste kao sećanje, te pomažu i kao iskustvo kod ponovnog opažanja istog ili sličnog predmeta.
Apercepcija podrazumeva sa druge strane shvatanje predmeta koji su ranije već percipirani, ali bez ulaganja bilo kakvih napora da se u procesu selekcije, dešifrovanja, dekodiranja, predmet ili prepozna, jer je on već upamćen kao takav, pa je na njega direktno usmerena pažnja čula, i tada mozak očekuje jasan odgovor na ono na šta je usmerio svoju pažnju.
