N-Z

Patetika, patetičan – značenje, definicija, pojam

Definicija i poreklo pojmova patetika i patetičan

Prema definiciji pojma, patetika označava nešto što je jadno, tužno, bezvredno, ono što je vredno sažaljevanja, te je osoba koja je patetična upravo po značenju neko ko je mizeran, bedan, „tužan“; „jadan“; nedostojanstven, „dno dna“.

Međutim, poreklo reči patetika je iz grčkog jezika i to od reči pathetikos, te u prevodu ima sasvim pozitivno značenje – dostojanstven, vredan divljenja, osećajan, pun emocija, dirljiv, uzvišen, vrlo sveačn, te čak i strastven (jer drugi deo grčke reči – pathos, prevodi se kao strast).

Tako da iako je u svakodnevnom govoru i u tumačenjima koja su kod nas ustaljena a koja su i proistekla iz anglicizma pathetic, i njegovog napred pomenutog prevoda, u originalu i prevedeno sa grčkog, pojam patetika znači vrlo dostojanstveno, divno, uzvišeno, krasno, ali takođe se može odnositi i na lažno značenje prideva, te se preveseti kao lažno osećajan, lažno vredan, lažno dobar ili lažno uzvišen i dostojanstven).

Žargonski se patetika najčešće susreće u ispoljavanju emotivnih odnosa, te u preteranom jakom ispoljavanju osećanja prema partneru ili bliskim ljudima, ali takođe se osobe koje su patetične mogu definisati i kao pretvorne, iako one to nisu već su samo sklone da preterano i prenaglašeno ispoljavaju svoja osećanja koja su po pravilu lažna.

Kada se pogleda „raspodela“ patetike po polovima, obično se ženske osobe smatraju patetičnim, jer su sklone da preteruju u izlivima nežnosti, pa i da previše naglase svoju tugu, želje, radost, ili da govore „tepavim glasom ili deminutivno“, što nekome može biti vrlo iritativno, ali se to pogrešno tumači kao patetika i ponašanje koje odgovara patetičnosti.

Patetici su uglavnom sklone „emotivno plitke ili nezrele“ osobe, koje ne poseduju razvijenu takozvanu emotivnu inteligenciju, te su zbog toga nesvesno sklone da se ponašaju preterano u ispoljavanju osećanja, koja u suštini ne poseduju, ali ih olako izgovaraju u smislu patetičnog stava i ponašanja.

Iako se često kao sinonimi navode patetika i samosažaljenje, oni to nisu, jer je samosažaljenje jedan vid unutrašnjeg sukoba sa samim sobom, te je projekcija „usmerena ka unutra“, dok je patetika usmerena na okolinu, sa ciljem da se što više istakne neka lažna vrednost, lažna dubina osećanja, lažna vera ili lažne vrline.

Kada se pokuša definisati patetika kao mera „prenaglašenosti u ispoljavanju emocija“, to je praktično sasvim nemoguće, jer se racionalno ne može odrediti „gornja granica“ do koje neko može biti patetičan.

Suština je upamtiti, da patetika nije nužno neko loše ponašanje ili pogrdno i snishodljivo i pak ponižavajuće delovanje na ljude, već je u pitanju nešto preterano, ili pak dosadno i naporno, ali nije ni uvredljivo niti u nekom smislu ugrožavajuće po druge ljude.

Patetika kao pojam u književnosti – pojam „patetična greška“

Kako je u engleskom jeziku, tumačenje reči patetika sasvim drugačije od njegovog izvornog značenja, to se u engleskoj književnosti formirao i termin – „patetična grečka ili zabluda“, odnosno u originalu „pathetic fallacy“, a koji služi da se u književnim delima svemu oko nas pridodaju ljuske vrline i mane.

Kao jedna posebna forma takozvane personifikacije u književnim delima, patetika se našla u poeziji i tu je postala dominantna forma, dok se u prozi sreće nešto ređe.

U suštini, fraze koje se tumače kao „patetična greška“ su na primer – „sunce se nasmejalo“; „oblak deluje zamišljeno“; „dan deluje ravnodušan“ i slične konstatacije koje nisu ni najmanje logične, te čak i nemaju veliku književnu vrednost, pa su dobile naziv „zabluda“ jer takav efekat treba i da ostave na čitaoca.

Naime, kako je osnovna odlika poetskih dela u Engleskoj početkom XVIII veka, bila osećajnost, sentimentalnost, te i romantičnost i emotivna crta, jedan od kritičara ovakvog načina pisanja i izražavanja uz sve poštovane pesničke slobode, bio je književni kritičar Džon Ruskin, koji je i uveo termin „patetična greška ili zabluda“, jer je smatrao da ovakvi principi pisanja vređaju inteligenciju ljudi, te da su podrugljivi i da ne služe ničemu i nemaju vrednost kao stilska figura (za razliku od onomatopeje koja je validna i koja oponaša ljudske zvuke u delima velikana).

Ruskin je naime smatrao da se pesnici ovakvim načinom pisanja svojih dela, namerno i ponašaju kao „emotivni licemeri“, kako bi se učinili što prijemčivijim narodnim masama, koje nisu bile većinom obrazovane i kojima je ovakav vid usporedbi nečega sa njihovim osobinama bio veoma laskav i zanimljiv, te su se oduševljavali onim što uopšte nema umetničku vrednost.

Kasnije je ovaj termin preveden u definiciju greške ili „netačnosti“, te ovakav pravac pisanja i danas nije prihvaćen, pa su manje poznati pesnici iz XVIII i XIX veka koji su nakon Ruskinovih kritika nastavili da koriste ovakav stil pisanja.

Pomenuti termin „patetična greška“ ima svoju upotrebu i u nauci, te takođe ima negativan smisao i odnosi se na netačan opis naučnih činjenica, bez jasnih dokaza i provera čime se neko dovodi pak ili u zablusu ili mu se predstavlja nešto što uopšte nije tačno kao takvo.

Dakle, nauka ne priznaje „figurativno“, „odokativno“, „ulepšavajuće“, te se u tom smislu patetika smatra greškom koja je velika suprotnost sa činjenicama i tačnošću, i u nauci se ona nikada ne koristi.

Kada je generalno u pitanju patetika, kao neka stečena ljudska osobina, ona ne mora biti nužno loša i negativna, jer se po difoltu sve što je preterano i prenaglašeno naziva i definiše kao patetično, et tako ako neko ima želju da pokaže emocije „njanjavim ili bebećim glasom, ili mnaznim glasom“, on se definiše kao patetičan, pre svega u smislu partnerskih ličnih odnosa.

Takođe se često i pogrešno, prekomerna upotreba umanjenica ili reči od milja odnosno tačnije hipokoristika (srculence; dušica; moje milo; najdraže biće), definiše i tumači kao patetika.

Ipak, pravilo je da se kako u nauci, tako i u profesionalnom aspektu, patetika ne upotrebljava kao pojam, bilo u smislu laskanja ili uzdizanja onoga sa kojim se radi i sarađuje, te u ovim oblastima patetičnost nije poželjna ni kao pozitivna osobina (u smislu dirljivosti; osećajnosti; lakog i vrlo čestog menjanja raspoloženja; sentimentalnosti; lakog stvaranja osećaja potrešenosti ili pokazivanja saosećanja).

Osoba koja je patetična dakle nije neko ko sažaljeva sebe, iako ima potrebu da prenaglasi patetičnost u stavu i govoru, te nije neko ko laska ili se dodvorava, mada se koristi preteranim ispoljavanjem pohvala, uzdizanja drugih, i po pravilu je to neko ko ima osećaj da svojim ponašanjem nekome daje na važnosti, kome stvara osećaj dostojanstvenosti i „veličine“.

Međutim, upravo zato, onaj ko je patetičan, biva sasvim pogrešno shvaćen, te se u kolokvijalnom govoru patetika smatra nečim što je nužno negativno i loše, i prva asocijacija na patetičnu osobu jeste da je to neko jadan, neko ko je bezvredan i „ne zna šta će sa sobom“, osoba koja je „sirota i prizemna“, te su ljudi čak skloni da osobe koje proglase patetičnim ili sažaljevaju ili kritikuju.