N-Z

Paradoks – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma paradoks

Prema dfefiniciji je paradoks jedna istinska tzvrdnja ili jedna grupa istinskih tvrdnji koje su u suprotnosti sa intuicijom i koje se često kose sa clogikom, ali se njihova relevantnost ne može dovesti u pitanje jer su nužno tačne.

Pojam se dosta često upotrebljava i kao sinonim za ono što jeste kontadiktornost, kao i za neki nesumnjivi ironičan stav koji je nedvosmisleno tačan, ali koji ne odgovara situaciji.

Loading...

Poreklo pojma paradoks jeste iz grčkog jezika od složenice paradoksos u značenju nemoguće; nerealno, te od reči para u značenju suprotno i doksos u značenju misao; stav; mišljenje.

Kada se pojam paradoksa upotrebi u sintaksi paradoksna tvrdnja ili paradoksna situacija, on se odnosi na ono što jeste istinito ali je na neki način u datom kontekstu apsurdno, te dve istine ne mogu da budu jedna sa drugom povezane i jedna drugu potiru, pa se najbolje pojam opisuje kao ono što jeste istinito na prvi mah, ali je posve apsurdno kada se sagleda bolje.

Smatra se da je paradoks jedan vid podstreka da se razmišlja, ali je u isto vreme i slabost u sposobnosti rasuđivanja, koje je ograničenopredrasudama, i na neki način jeste nesposobnost čoveka da realno da neki stav i sud, pa sam sebe dovede u stanje paradoksalnog postupanja i mišljenja, odnosno postupa nasuprot svojih uvreženih stavova i načina posmatranja.

Paradoks je od davnina smatran pozitivnim podstrekom koji je doveo do otkrivanja nekih velikih izuma i dela na raznim društvenim i naučnim poljima, te se ono što je paradoksalno ispostavlja kao početak otkrivanja onoga što jeste istinito i jasno logično kao takvo.

Naime, najpoznatiji su primeri u matematici i u fizici u kojima su rešenja nekih problema ila na prvi mah sasvim neprihvatljiva, te su označavana kao paradoksalna, ali su na kraju dovela do onih tačnih i pravih teorema koje su ostale kao definicija.

Pojam paradoksa postoji još od vremena antičke filozofije, pa je tako poznat Zenonov paradoks, te je kasnije nastavljen preko matematike kod tvorca skupova Rasela Kantora (poznati Raselov paradoks), preko Kantovih antinoma kada je Emanuel Kant kao idealista imao neke teorije koje je zasnivao u startu na paradoksima ili antinoma, kao suprotnih tvrdnji od kojih se jedna mora na kraju ispostaviti kao validna.

Postoji i poznat je takozvani Zen budizam, koji jeste teorija zasnovana na paradoksu, koja je zapravo suštinski učenje koje predstavlja zagonetke ili zen koane, kojima su izražena protivurečna miljenja u formi zagonetki i koja se rešavaju da se dođe do istinske tvrdnje, koja jeste rasvetljena kroz pomenuto versko ali i filozofsko učenje.

Jedan od najpoznatijih paradoksa koji je i danas primer za ovaj pojam, potekao je iz Grčke od strane velikog filozofa Sokrata, i on glasi „Znam da ništa ne znam“, kao i pomenuti filozof Zenon koji je poznat po svojim pomenutim Zenonovim paradoksima.

Iako postoje kako je napomenuto i paradoksi u matematici, fizici i drugim granama, najpoznatiji jesu ipak takozvani logički paradoksi.

loading...

Paradoks se smatra i jednom vrstom stilske figure u književnosti, još iz filozofskih antičkih vremena, te kao takav označava ono neočekivano, nestvarno, nemoguće; istinito ali ipak vrlo protivurečno.

Dakle, u literaturi je paradoks zapravo ono što je suprotno očekivanjima, jedna besmislica koja je istinita ali koja nema jasan stav kada je u pitanju opšte mišljenje, te mu nasuprot svemu veoma jasno i jeste protivurečna, iako je istinita i tačna kao tvrdnja ona je ipak predstava apsurda.

U paradoksu postoje povezani elementi u aspektu vremenskog trajanja, ali koji su sasvim jedan sa drugim kontradiktorni i oponentni, dok sa aspekta nauke paradoks sasvim jasno predstavlja neku tezu koja nje u suprotnosti sa činjenicama koje su logične, ali je opet baza bda se na njemu mogu pronaći prava rtešenja.

Kada je u pitanju medicinska terminologija, poznata je sintaksa „paradoksalna reakcija na terapijsko sredstvo“, gde je neki primenjeni lek dao reakcije koje su neočekivane i nisu bile predviđene.

U retorici je paradoks u upotrebi od najranijih vremena, sa ciljem da se istakne sposobnost govorništva te da se paradoksalnim izjavama postigne ubedljivost i uverljivost onoga koji izlaže neke teze.

Danas se paradoks često poredi sa ironijom, i smatra se sredstvom kojim se ironija u bilo kom smislu ističe, te se neka izjava ili stav označava paradoksalnim, u ironičnom smislu, da se neko prikaže kao neuk i nevešt u onome što tvrdi, te da se pokaže da njegova izlaganja i stavovi nemaju pokriće.

Neki od najpoznatijih primera paradoksa jesu sledeći:

„Ne može se verovati ljudima koji nikom ne veruju“;

„Kada se mnogo trudite da nekoga impresionirate vi ćete sami biti manje impresionirani“;

„Jedino što je stalno i konstantno jeste promena“;

“Sve teče, sve se menja, u jednoj se reci ne može dva puta okupati“;

„Jedino što jeste sigurno je to da ništa nije sigurno“;

„Ako se previše trudite da nekoga zadržite blizu sebe, pre ćete da ga od sebe i udaljite“;

„Što učite više i marljivije, shvatićete da sve manje znate i razumete“;

„Ako se previše plašite smrti, znači da ćete manje da uživate dok živite“;

„Posle svakog neuspeha je veća šansa da se ostvari veliki uspeh“;

„Kada je nešto lako dostupno, onda se to sve manje želi“;

„Što više za nečim budete trčali, to ćete ga teže stići“.

Dakle, suština jeste da su paradoksalne tvrdnje istinite i tačne, ali su po sebi i ironične i apsurdne na prvi mah, mada je čitava pomenuta filozofija odnosno pomenuti Zen budizam i nastala na bazi sličnih zagonetki, jer se smatra da se njihovim rešavanjem i pokušajima rastumačenja, postiže veća sposobnost razmišljanja i stvarna spoznaja istine kao takve.

Poznato je i veoma jasno da se paradoks pojavljuje i u religiji, te je tako jedan jasan apsurd da je u hrišćanskoj veri dopuštena slobodna volja uz poštovanje Boga, ali u isti mah i uverenja da je Bog stvorio svet i da je on taj kome se treba moliti i pokajati za grehe koje samo on svojom milošću može da oprašta.

Loading...

Dakle, ako je Bog stvorio Adama i Evu, te im je dao volju i slobodu da žive u Raju, on je morao znati da će Eva da posegne za grehom, te je tako kaznom koju je sproveo ograničio slobodnu volju koja im je data, a onda se postavlja pitanje ako je Bog definisan kao onaj koji sve zna i sve vidi, kako nije pretpostavio da će da se desi Evina greška, te iz takve pretpostavke nastaje paradoks da Bog nije onaj koji je sveznajući.

Sponzorisano

loading...
Loading...