N-Z

Oportunizam – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma oportunizam

Prema etimološkim definicijama, reč oportunizam poreklom je od latinskog pojma opportunus u značenju povoljna prilika; ono što je povoljno; ono što valja iskoristiti; nešto odgovarajuće; ono što je za nekoga dobro da upotrebi i što je dobra šansa.

Osobe koje se nazivaju oportunisti, najčešće se spominju u negativnom kontekstu, kao ljudi koji koriste neke druge osobe ili sva „raspoloživa sredstva“ da steknu određenu korist za sebe.

Pod pojmom oportunizma se podrazumeva sposobnost i spremnost da se iskoriste neke situacije i prilike za postizanje željenih ciljeva i lično ostvarenje.

Nekada se pretpostavlja da je oportunizam sticanje ličnih koristi na račun nečije tuđe štete ili na račun tuđe slave i postignuća.

Po nekim razmatranjima je oportunizam i pojam koji označava da se izbegavaju neki rizici i neke nepovoljne situacije, da bi se sačuvao lični status, komfor, položaj, pozicija, bogatstvo, ugled.

Mada se oportunizam i konformizam smatraju sinonimima, oni to generalno nisu, ali su „parole“ kojima se vode i jedna i druga grupa ljudi – „iskoristiti sva raspoloživa sredstva za postizanje ili cilja ili ambicija“, najčešće bez osvrtanja na neke moralne norme ili pravila.

Pojam oportunizam i osoba koja je oportunista – posmatranje kroz prizmu današnjice

Oportunizam predstavlja iskorišćavanje svake „povoljne prilike“ da se napreduje u bilo kojoj društvenoj sferi, bez obzira na potencijalno kršenje moralnih floskula, da bi se po svaku cenu ostvario neki lični cilj ili dobit.

U doba revolucije i klasnih razlika, oportunizam je pretpostavljao borbu za sopstvena prava i za svoje lične interese, uz zanemarivanje klasnih razlika i potrebu da se neko izbori za reforme ali iz ličnih pobuda, kako bi ostvario neke svoje željene rezultate, uz „opravdanje“ višim interesima.

Nekada se smatra da je oportunizam i izbegavanje suočavanja sa realnim društvenim i/ili ličnim problemima, kako bi se sačuvao lični komoditet i „mir u kući“, te se ostalo pri onome što jeste i definicija konformizma i privilegija u svakom smislu reči.

Osoba koja je okarakterisana kao oportunista, jeste neko ko je „spreman na sve“ da ostvari i da i postigne ono što želi i što je neki njegov lični interes i cilj, ne obraćajući pažnju na druge ljude i na moralna načela i pravila koja može da prekrši, bez strepnje od posledica i konsekvenci.

Pre svega se osobe koje su oportunisti, povezuju sa političkom sferom života, i one su spremne da se izbore za svoj status i za položaj u sistemu, bez obzira na to da li „igraju po pravilima ili su išli mimi njih“.

Osoba koja je oportunista, ne mari za tuđe stavove i mišljenja, nije ga briga da li će da povredi pak i nečija osećanja i integritet ličnosti, površno pristupa svemu i daje bezvredna i neiskrena i obećanja i uverenja, jer samo misli na sebe i svoje dobrobiti koje može da ostvari.

Izjave osoba koje su oportunisti nisu ni najmanje iskrene, i one su i neuverljive i površne, ali sam oportunista veruje da je lako „nasamario druge da mu veruju“, te se na svaki način trudi da ljude i nasamari i da stekne simpatije, ali ima uvek neke „zadnje namere“, koje su najčešće materijalne i vezane za postizanje ličnih ambicija, sa pozicijom u društvu.

Kada se oportunista jednom ostvari u onome što je naumio, njemu nije niko drugi važan, te olako zaboravi na sve koji su mu pomagali, kojima je davao lažna obećanja, i koji su za njega nevažna i kolateralna šteta do uspeha, ali mu ipak nikada nije dovoljno što je postigao, pa ima poremećaj da i teži uvek još „većem i boljem“, i zapravo ga na kraju to i „najskuplje košta“, jer sam sebe uništi.

Smatra se da je oportunista najpre veoma vešt manipulator, te da se drugima predstavlja kao neko ko je vrlo zainteresovan za jedno „opšte dobro“, da brine za sve oko sebe, i da je važno da mu se veruje jer on „zna šta radi“, te da mu svi pomažu jer on jeste i velikodušan i plemenit i ništa ne radi za sebe, jer nema „zadnje namere“, što je naravno notorna laž.

Koliko je osoba koja je oportunista dominantna nad onima koji su na nižem položaju, ali od kojih ipak i direktno ili indirektno zavisi jer su mu potrebni kao „sredstvo da ostvari ciljeve“, on se pak onima koji su nadmoćniji i/ili koji su u svakom smislu „iznad njega“, dodvorava i pokušava da se ulizivanjem i pretvaranjem da je skrušen i skroman, predstavi lažno i dobije „jeftine poene“.

Psihološki posmatrano, osoba koja je oportunista, nema nikakav kvalitet kao ličnost, pa se tako i definiše kao „beskičmenjak“ koji se uvek „prilagođava kako vetar duva“, ali je kao individualac ipak lak za manipulisanje, jer može da posluži onima koji su pametniji, te da ga oni iskoriste kao marionetu za svoj napredak, kada se oportunista sam oseti „promašeno i iznevereno“ i same one i njegove najgore osobine mu se na kraju i „revanširaju“.

Smatra se da je takozvano „oportunističko ponašanje“ korisno za sticanje političke prednosti, jer se uvek osoba koja je oportuniosta lako može iskoristiti za neke više ciljeve, ako joj se obezbede one lične satisfakcije kojima se namerila.

Kada je u pitanju oportunizam u radničkom pokretu, on je predstavljao jednu vrstu sporazumnog svođenja klasnih borbi na lične prohteve i satisfakcije pojedinaca, gde su se vrlo vešto prikrivala sva osnovna načela klasnih borbi, zarad postizanja individualne koristi.

Kada su u pitanju vremena revolucije, tada se oportunizam smatrao ekvivalentom za izdaju i nije bilo moguće da se u takvom periodu ostvare lični ciljevi bez određenih ozbiljnih posledica.

Osobe koje su oportunisti nemaju nikakve moralne principe, te koriste svaku priliku koja im se ukaže da napreduju, bez osvrtanja na opšte dobro, pragmatičnost društvenih postignuća, te bez uvida u pravila i dugoročne rezultate.

Dakle, u oportunizmu je važno „sada i odmah“ iskoristiti povoljnu priliku, jer je pitanje da li će i kada ona da se uopšte ponovo ukaže, pa su ovakve osobe definisane i kao beskrupulozne i „alave za moć“, poziciju, novac i bilo kakav oblik lične satisfakcije i ostvarenja ambicija i ciljeva.

Prema psiholozima se smatra da je oportunizam jedan od oblika ponašanja ličnosti, i da se sreće u svakoj društvenoj sferi, ali da je najdominantnije izražen u politici, a dok se veruje i u to da neko ima u svom karakteru oportunizam kao jednu „crtu ličnosti“, koja jeste i važna odlika za karakter i za konformizam ličnosti kao takav.

Smatra se u psihoterapiji da je adaptacija ličnosti na gubitak lične autonomije, nužan „put“ prema nastanku autoritativnosti, oportunizma i konformizma, i da je oportunista osoba koja shvata neke i prilike i situacije kao privremeno ili dugoročno povoljne i dobre, da ostvari svoje ciljeve i ideje.

Oportunista je spreman da se prilagodi svakoj situaciji, da sve uslove „okrene kako njemu najviše odgovara“, on pravi kompromise samo kada to njemu ide u prilog, sklapa sporazume koji su uvek i najpre njemu od koristi, iako se navodno zalaže i brine za opšte interese, u bilo kojoj društvenoj sferi.

Kada se posmatra u istorisjkom kontekstu, oportunista je neko ko je uvek pristalica „više klase“, ko podržava buržoaziju i u klasnim razlikama se dodvorava onima koji su na pozicijama, a u revolucionarizmu je protiv proleterijata i napredovanja jer bi bio proklamovan kao izdajnik.

Postoji i jedan pojam koji se naziva neprincipijelni oportunizam (što je u jedan mah i veoma podrugljiv termin, jer su oportune osobe sasvim neprincipijelne, te i misle samo na sebe), a koji označava pak jednu spretnu adaptaciju na neku specifičnu situaciju ili okolnost, iz koje se može i izvući određena lična dobit i napredak ili materijalna i bilo kakva nematerijalna satisfakcija.

Mada svakako oportunističko ponašanje nije uvek i u skladu sa principima i moralnim normama, nekada se može smatrati da je ono i dobro, i da je jedan oblik „iskorišćavanja uočene prednosti“ zarad ostvarivanja bilo kakvih ličnih interesa.

Poređenje osoba koje su oportunisti i po difoltu su i neprincipijelne osobe, sa onima koji su ipak i poštene i dobre osobe koje se pridržavaju principa i nisu oportune osobe niti su kompetitivne, je u najmanju ruku rečeno, dalo veoma zanimljive rezultate.

Razmatranjem da se oportunim ponašanjem uvek dobija više od onoga što bi se dobilo kada bi se svakome davalo i delilo „po zaslugama“, dolazi se do klasifikacije oportunista na četri grupe:

1) prva grupa ljudi su označeni kao kompetentni i neoportunisti, te su oni poštene i/ili dobre i principijelne osobe, koje deluju u sferi opštih interesa, najmanje misleći na sopstvene želje i potrebe.

Ovakve osobe su po pravilu obrazovane, svesne sebe i svojih kvaliteta, ostvarene u profesijama i u životu uopšte, te nemaju potrebe da „traže više od onoga što imaju“, te se ubrajaju u manjinsku ali i najbolju i društveno „najpoželjniju“ potkategoriju.

2) drugu grupu čine osobe koje su kompetentne i oportunisti, te su oni i pokvareni i podmukli, te i misle samo na svoje interese i lična ostvarenja, i u njih spadaju pre svega političari, naučnici i pak i neki stručnjaci, koji svoja znanja i/ili moć koriste kako bi mogli da manipulišu većinom.

Ova grupacija ljudi koristi sve svoje potencijale zarad ostvarenja lične koristi, oni nikad nemaju moralne skrupule, spremni su na sve i svaka im „vlast odgovara“ i uvek nađu načina da se olako i vrlo dobro prilagode.

3) treća grupa su nekompetentni i oportunisti i oni rade prema nagonima i instinktima, da ne birajući sredstva ostvare sve svoje ciljeve, i ne razmišljaju o posledicama, jer su uvek spremni da se izvuku na neki način.

Ovakve osobe su i nepoštene i sasvim nemoralne, na sve spremne, i nikada ne odustaju dok ipak ne dobiju „šta su naumili“, pa ih se u jedan mah treba i pribojavati i „držati se po strani“.

4) četvrta grupa su ljudi koji su nekompetentni i neoportunisti i oni se smatraju sasvim jednom potrošačkom jedinkom koja nije upotrebljiva, i koja jednostavno „habituje kao deo društva“, ali je bezlična i nevidljiva, i nema nikakvu svrhu osim da kada je potrebno bude deo većine kojom se manipuliše.

Ovakve su osobe na samom „dnu“ u aspektu intelektualnih sposobnosti, te i nekih pak društvenih odgovornosti, i oni žive da bi radili, i rade da bi živeli, bez nekih ambicija i ciljeva, te im je svaka vlast ista i „neprijateljska“, iako oni sami ne umeju da se zalažu za lične interese i potrebe, te su im svi „drugi krivi“, oni ne veruju nikome, ali ne umeju da „razmišljaju svojom glavom“.

Sponzorisano

loading...
Loading...