N-Z

Oligarhija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma oligarhija

Etimološki razmatrano je oligarhija reč izvorno grčkog porekla, a nastala je od dve reči „oligos“ u značenju malo, manje, pojedino i od reči „arkhe“ u značenju vladati, vladanje, uprava, te naime bukvalno rečeno predstavlja praktično jednu situaciju u kojoj je vlast (ili politička, ekonomska, te kulturna) pod kontrolom manjine odnosno dela stanovništva, a koji svoj uticaj imaju zahvaljujući bogatstvu, poreklu, političkom angažovanju, vojnoj sili ili bezobzirnom načinu da do moći dođu.

Po mišljenju nekih stručnjaka iz domena politikologije, svi su sistemi u državnom uređenju pak po principu oligarhije, jer na neki način i u demokratskom društvu većinu vlasti ima „vladajuća stranka“ ili predsednik države, premijer, Vlada, koji su manjina ali su politički uticajni i tako i ostvaruju svoje delovanje na sistem.

Sve se češće u žargonu čuje „ruski oligarh“ ili „američki tajkun“, mada te dve reči nisu sinonimi i označavaju sličnu situaciju – da neko ima veliki uticaj zahvaljujući materijalnom bogatstvu, te da je cenjen i poštovan u društvu zbog svog statusa, mada možda nema nikakve druge kvalitete.

Oligarhija kao društveni i politički pojam – značenje i tumačenje u praktičnom aspektu

Kako je navedeno na početku teksta, oligarhija je jednostavno definisano vladavina manjine, koja iako u sistemu nije sigurno „brojno“ nadmoćna, ona jeste važna sa nekih drugih aspekata i dalje vrednovano po drugim kriterijumima, ima značajan uticaj na državu i društvo kao sistem u kome deluje.

Dakle, generalno je u pitanju jedan manji deo opšte populacije, ali koji ima nadmoć i monoplo iz nekih drugih razloga (ne zbog brojnog stanja), kakvi su materijalni status, društveni položaj, te i vojna ili politička dominacija u širem smislu reči.

Princip države kao jednog svesnog sistema oligarhije jeste činjenica koju se brojni političari trude da zamaskiraju demokratijom, ali je raspodela moći na manjinu i više nego evidentna, te je radije pitanje kako se „ulazi“ u sistem oligarhije, šta on donosi a šta oduzima, i kako se pak iz takvog društva na kraju i izlazi.

Oligarhija može da se predstavi kao jedan politički sistem koji je izgrađeniz nivoa ili iz krugova moći i uticaja, koji mogu da budu „usko specijalizovani“, na raznim domenima u sistemu kao – ekonomski, politički, vojni, zdravstveni, tehnološki, privredni, verski, i tako dalje.

Primer polkitičke oligarhije je recimo poznat u SAD-u, gde su porodica Kenedi i Buš, imali nasledno oligarhijsko pravo, bazirano na delovanju na političkoj sceni koje je postojalo generacijama unazad.

Takođe, u Velikoj Britaniji, koja je formalna monarhija, postoji sa jedne strane veoma jasna pak oligarhija kraljevske dinastije, sa druge strane politički uticaj parlamenta kao manjine koja je najviša državna institucija, i treće su osobe koje su sa titulama ili su stekle veliko bogatstvo i sebi obezbedile status da mogu imati neki deo uticaja u državi uopšte.

Osnovni problem u praksi, jeste velika nestabilnost oligarhijskog društva, te uticaj može da slabi ili da jača, i sve to u mnogome zavisi od delovanja spoljnih faktora, kakvi su na primer uslovi rata.

Tako u ratu dve države, jedna strana gubi, druga dobija, te i svaki pojedinac ima šansu da za sebe prisvoji veliki deo moći i bogatstva i tako uveća svoj uticaj, ali ni tada nije sigurno da će država i da bude stabilna i da oligarhija neće da doživi krah (primer je Rim, koji je i pored pobede na kraju pretrpeo pravi debakl).

Oligarhija kao sistem upravljanja državom, jeste vlast koju ima u svojim rukama manjina, koja deluje po pravilu svojim autoritetom i ne poštuje ni zakone koji su propisani ustavom, niti poštuje volju građana, te je neminivno da iz ovakve problematike može da se izrodi i anarhija.

U istoriji je u Sparti, vlast bila podeljena samo na najbogatije slojeve društva, dok je u XX veku primer za oligarhiju u suštini komunizam, u kome je vlast bila u rukama politički najuticajnijih i vlast su predstavljale vođe partijskih grupa.

Logično je da je osoba koja je član jedne vrste oligarhije i nazvana oligarh, i poreklom je takođe od grčkog pojma oligo-krat, u značenju onaj koji je moćan, onaj koji manipuliše, koji utiče.

Svakako se na globalnom nivou najčešće čuje za ruske oligarhe, koji se smatra da drže u svojim rukama preko 75% svetske moći, te su većinom pripadali običnim članovima društva, ali su se u vreme komunizma ili rata obogatili, i imaju monopol na svetskom tržištu.

Jedan od najpoznatijih oligarha u istoriji je bio Robert Mihelis, rođen u Kelnu u Nemačkoj 1876. godine, i koji je počeo kao član sindikata u Italiji kada je imao dvadeset godina, te je osnovao političku socijal-demokratsku partiju u svojoj zemlji, da bi na kraju postao fašista, i smatra se da mu je to i donelo titulu oligarha, jer je u vreme fašizma ostvario izuzetan uticaj na vlast i državu u globalu, ali i na svetsku vojnu i političku aktivnost.

Da li je oligarhija aristokratija, kao takva, i da li je moguće porediti je sa istorijski vrednovanim monarhijama i apsolutizmom, ostaje otvoreno pitanje, ali je činjenica da oligarhija jeste vlast i to vlast manjine koja stvara uticaj na raznim nivoima, i tako menja sistem, obično kako njoj samoj pak odgovara, te je sve podređeno manjini koja ima i može, i koja ne brine za ostatak populacije.

Ranije se smatralo i bilo je pravilo da se oligarhija (kao i monarhija), posmatra kao vladavina jedne manjine koja je vladarsko pravo stekla nasleđivanjem, ali se u savremeno doba sve to baš i izmenilo, te nije pitanje nasledsatva i „pedigrea“ sinonim za pitanje vlasti, već neki drugi pak i uticaj i način dospevanja u više krugove, obrtanjem kapitala, bogaćenjem i monopolom nad raznim delovima u društvenom aspektu.

Danas se u onim politički i ekonomski anjrazvijenijim zemljama, vrlo dobro zna koji su ljudi uticajni u kom delu privrede, kulture, umetnosti i finansija, te odlučuju oni koji su bogati, jer im je novac „dao pravo glasa“, a država im daje beneficije za uzvrat da stečeni novac ima obrt u samoj državi a ne u inostranstvu.

Dakle, oligarhija je stanje u kome je vlast u rukama manjine, najbogatije i najimućnije, koja nije stekla bogatstvo „radi bogatstva“, već da bi ga iskoristila za širenje polja svog uticaja, te se tako u Rusiji devedesete godine smatraju „zlatnim dobom“ za razvoj ruske oligarhije.