N-Z

Narativ – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma narativ

Prema definiciji je narativ jedna forma koja podrazumeva pripovedanje ili priču, te se može reći da je u pitanju i svojevrsna stilska književna figura pre svega zastupljena u roimanima, novelama, esjima, pričama i pripovetkama, koja opisuje samu radnju i ono o čemu se „radi u delu“, ali bez osvrta na glavne karakteristike junaka, te se čitalac upućuje zapravo u sadržinu i suštinu nekog dela.

Sam pojam narativ jeste poreklom od latinske reči narrare koja znači pričati, govoriti, reći, pripovedati i u ranijem periodu je korišćen kao termin u retorici, ali i u delima poput drame i epova da se sama radnja približi i da se unapred pripremi onaj ko je čitalac ili gledalac na ono o čemu se u samom delu odnosi poenta i suština.

Loading...

Dobro je poznata činjenica da je od pojma narativ formirana kasnije i sama reč naracija, kao govor, pripovedanje, objašnjenje, priča (o nekome ili nečemu).

Važna činjenica koja je vezana za pojam narativ jeste u tome da mora da postoji neki vremenski definisan okvir, odnosno da se uvek fokus nalazi na „razmaku od sadašnjosti“, te narativ opisuje ono što se već desilo ili će tek da se desi, kao i ono što se u negativu pripoveda kao nešto što se nije ili neće uopšte dogoditi, nekada direktno a nekada kroz metafotički izraz.

Postoji u žargonu termin da je neko „dobar narator“ ili da neko ima „odličan smisao za narativ“, te to označava da je u pitanju osoba koja je vrsni i dobar govornik, koja ima smisla da uvede nekoga u radnju ili dešavanja, da prenese poruku i pouku koja jeste suština neke naracije.

Dakle, narativ ima početak i kraj, i on mora da poseduje jedan jasan tok reči i misli, da se ostvari jedan kontinuitet kako bi se naracija shvatila sa svrhom, i kako sam govor ne bi bio „radi pričanja“ već da ima neku suštinu ili poentu koja se narativom objašnjava.

Naravno da i u književnom smislu, ali i u drami i u filmu postoji nartiv ili naracija, kao pojam kojim neko uvodi čitaoca ili gledaoca u suštinu dela, i nekada provodi kroz čitavu radnju, koja jeste jasno vezana za same likove ali se njih ne tiče sasvim direktno, nego pre svega opisuje ono na šta se odnosi sama suština ostvarenja, a ne na one osobine i karakter glavnih i sporednih likova koje opisuje metafora ili jednostavno neke slične stilske figure.

U žurnalistici je poznato i takozvano narativno pisanje, koje ne treba da bude preopširno i da ne sadrži nikakvu informaciju, ali se često dešava da se preteranom naracijom izgubi svrha onoiga što jeste trebalo da bude kratka forma kojom je istaknut neki događaj, pa se stoga pojam mora pažljivo upotrebiti kao svojevrsna veština pisanja koja je zapravo pretočena govorna tehnika.

Naime, kada neki novinar priča ili izveštava o nekom događaju, ne treba da se preterano „zanese“ u narativu, te da on predomninira u nekoj kolumni ili članku, već da bude sasvim umeren, te i da fokus ostane na onome što jeste važno, a da narativ ima početak i zaključak, kao takav.

Narativ je u žurnalistici jedna potreba da sam sadržaj ima formu i da se praktično neki događaj prati od početka do kraja, kroz naraciju, odnosno da se njome započne i da se završi neko obaveštavanje ili informacija, koja čini sadržaj koji jeste bitan, ali koji bez tog početka i uvoda ne bi mogao direktno da se napiše, kao i da se u zaključku narativom istakne neki lični stav o datoj situaciji ili pak uopšteni stav ako je potrebno da se sačuva nepristrasnost u izveštavanju.

Poznato je i da u psihologiji, tačnije u samoj tehnici psihoterapije postoji narativ koji naime i podrazumeva da pacijenti opisuju svojim rečima pisano ili usmeno neke svoje misli, ideje, kao i događaje i shvatanja, te da se na osnovu toga dalje i usmerava tok lečenja, a da njima to pomaže da se sami izraze nekada i ne shvatajući suštinu problema koji imaju, pa se može smatrati da ovde narativ zapravo jeste jedna dijagnostička forma.

loading...

Naracija je kao mpojam izvedena od termina narativ, i ona podrazumeva definisanu i baš jasno organizovanu formu, koja jeste hronološki predodređena, i koja u nekim oblastima može da se smatra da ima jednu umetničku svrhu i notu stilske figure.

Kao takva se zapravo naracija primenjuje u retorici, ali i u istoriografiji i književnosti uopšte, posebno u delima kakve su epovi, drame i pripovetke, pa se može na osnovu toga i reći da postoje književna; oratorska i istorijska naracija.

Loading...

Sama dešavanja koja su u naraciji prikazana nužno hronološki, odnosno povezana sa distance sa sadašnjim vremenom, mogu biti bazirana u prošlosti ili budućnosti, te postoji takozvana retrospektivna i hronološka naracija, koja se osvrće na ono što se jeste ili nije dogodilo, odnosno što se hoće ili neće dogoditi, posmatrano u odnosu na prezent ili sadašnje vreme.

Sponzorisano

loading...
Loading...