Definicija i poreklo pojma mitomanija
Poreklo pojma mitomanija je iz grčkog jezika, te ima značenje izmišljanja, preuveličavanja, kao i patološkog laganja (u jednom smislu jeste poremećaj u psihijatriji, kako se i definiše), a mitoman je osoba koja preuveličava, izmišlja priče, ima sklonosti da „bolesno laže“, te se često on naziva i „patološki lažov“.
Dakle, mitomanija kao pojam, jeste patološka sklonost pojedinca da izvrće činjenice, da izmišlja i da preuveličava događaje, da „sklapa neke sopstvene radnje“, te da preteruje u kazivanju nekih ili realnih ili tačnih događaja, sa jedinim ciljem da samog sebe pokaže kao nekoga ko je pozitivac ili da se „prikaže u najboljem svetlu pred drugima“.
Mada je kod odraslih osoba, kako će kasnije biti i opisano, mitomanija psihološki poremećaj i on spada u domen poremećaja emocija (emocionalna nezrelost, sujetnost, potiskivanje osećanja neke „niže vrednosti“, sklonosti ka preteranom maštanju kao bežanju od stvarnosti), kod dece je naime ovakva pojava sasvim normalna u jednom ranom razvojnom uzrastu, i spada čak u pozitivan i pak vrlo željeni proces telesnog psihogenog odrastanja i razvoja emotivno-kognitivnih funkcija.
Pogledajmo u nastavku mitomaniju kao medicinski pojam.
Mitomanija kao medicinski pojam – potreba za patološkim laganjem kao bolesno stanje
Kako je ranije i navedeno, mitomanija jeste patološko laganje, izmišljanje činjenica, a i izvrtanje realnosti, onako kako pojedincu odgovara, ali problem nastaje onda kada ta osoba, koja se zove i mitoman, postane nesvesna da ima poremećaj i počne i sama da veruje da su njene „projekcije“ i laži u stvari istinite, te se kaže da se „sasvim uživljava u svoja uverenja i shvata ih kao istinu“.
Osobe koje imaju neki poremećaj emocija, te i koje su možda pretrpele neke „traume“,a koje su potisnute, i/ili nisu imale smelosti i sposobnosti da se suoče sa svojim strahovima i sumnjama, razvijaju skklonost da „žive u svom svetu“, te stalno da bi sebe prikazale kao nekoga boljeg i baš savršenog, sa ciljem da budu prihvaćene i cenjene (jer po pravilu imaju potisnute komplekse niže vrednosti), počinju da smišljaju neke posve i neverovatne i nerealne događaje i iskustva, kako bi okolinu ubedile u svoju „posebnost“, i same počinju da veruju svemu što govore i o čemu lažu.
Dakle, ovakvo ponašanje koje se stručno naziva mitomanija, jeste normalno u toku ranog razvoja u dečijem dobu, dok je kod odraslih patološki poremećaj iz kliničke patologije u psihijatriji, koja je definisana kao bolest odnosno poremećaj ličnosti i emocija.
Ona osoba koja patološki laže, može da se relativno lako prepozna, samo se od osobe koja sasvim i svesno i namerno laže da bi ostvarila neku korist, mitoman razlikuuje u tome što i sam veruje da je njegova „iskrivljena i ulepšana stvarnost“ tačna, i ne shvata da realno ima problem, te ne može i da prihvati da je bolestan i da ima potrebu za psihoterapijom, pa je i negacija još jedan dodatak i čini kompleksnijim ovakav poremećaj.
Dakle, ona osoba koja „svesno laže“, ne gleda sagovornika u oči, ima izraženu jasnu mimiku i/ili gestikulaciju, ima „rumene obraze“, spušta pogled, dodiruje lice, često zamuckuje, te ima potrebu da se brani i preopširno odgovara na pitanja, kako bi svoju laž „opravdala“ drugima, te i tako pak otklonila sumnju.
Sa druge strane, osoba koja je mitoman ili laički rečeno „patološki lažov“, nema tu potrebu da se brani i sve svoje laži iznosi sasvim uverljivo i ne izaziva baš nikakve sumnje da laže, jer naime i ona sama veruje da ne laže, te ne shvata da ima bilo kakav poremećaj, te i laganje je za mitomana jeste isto kao kada neka osoba govori istinu, pa se poremećaj baš zato teže prepoznaje, a još se teže leči jer ga ne prihvata kao bolest osoba koja ga ima.
Ne treba biti nerealan u objašnjenjima, te je važna napomena da osoba koja ima poremećaj koji je poznat kao mitomanija, nije agresivna i nema nikada nameru da nekoga svesno povredi i da bilo kome naudi, već pre svega ovakav tip poremećaja razvija iz težnje da od nečega i/ili nekoga baš i zaštiti sebe, ili da se nekome na pogrešan način dopadne, da se uklopi u neko društvo i/ili sredinu, ali upravo se dešava suprotno, i ona na kraju kada se sve njene laži prepoznaju biva izolovana, te i izopštena (što tek tada eventualno može izazvati afektivne poremećaje, u smislu agresije, pa i to opet ređe, ili depresije i anksioznosti dosta češče).
Osoba koja jeste mitoman, nema nameru da druge koristi i da od njih bilo šta dobije u nekom i materijalnom smislu, te se trudi i ima za osnovni cilj da one koji su njen „predmet interesovanja“ ili pak osobe iz okruženja, na neki način impresionira, da im se predstavi kao neko baš poseban i izvanredan, kako bi za uzvrat dobila podršku, ljubav, poštovanje, neko „odobravanje i određeno i prihvatanje“.
Mitomanija kao psihogeni poremećaj ličnosti, kako je ranije napred već i rečeno ima baš odliku i nesvesnosti bolesti, te mitomani niti shvataju niti prihvataju činjenicu da im je pomoć potrebna, a kako u svim svojim izjavama stavljaju sebe u prvi plan, ovakav se poremećaj često poistovećuje sa egocentrizmom/egoizmom, mada su u pitanju dijametralno suprotni emocionalni aspekti jedne ličnosti.
Pojam mitomanija je potekao od ranijeg verovanja u legende i mitove, izmišljene priče koje su i „realistično ispričane“, a najpoznatiji su svakako mitovi o grčkim božanstvima, te i nije čudno što je sama reč grčkog porekla.
Mitomani imaju sposobnost da druge ubede u neke svoje izmišljene događaje, ili da čak osmisle priču koja povezuje i ljude do kojih im je stalo (porodicu i prijatelje), pa se ovakav problem mora shvatiti ozbiljno i tretira se psihoterapijskim pristupom, uz najpre potrebu da osoba shvati i da prihvati da ima poremećaj, a tek se onda pristupa otkrivanju suštinskog problema koji jeste naime i doveo do poremećaja.
Neki psihijatri smatraju da je zapravo problem u tome što se „podržava“ stalno laganje dece u baš tom ranom razvojnom dobu, te ona veruju u Deda Mraza, u vile, u princeze, i to je kažu baš i isti nivo kao kada odrasle osobe veruju u laganje koje im „sasvim odgovara“, jer se na takav način oni osete posebnim.
