Definicija i poreklo pojma metonimija
Prema definiciji je metonimija jedna od stilskih figura koja se upotrebljava u književnosti, te koja neku reč upotrebljava u jednom prenesenom značenju, da se iskaže nešto sasvim drugo kao jedno svojstvo ili osobina.
Kada je u pitanju sličnost odnosno razlika metonimije i metafore, ona se ogleda u tome da sama metafora označava upotrebu reči koja ima drugačije značenje da označi istu ili sličnu stvar, dok je metonimija u smislu značenja reči zasnovana na sličnosti između stvarnog i prenesenog značenja u logičkom ili stvarnoj i realnoj povezanosti.
Jedan oblik metonimije jeste i sinegdoha, kada se jedna celina iskazuje svojim delom, te se na takav način opisuju književni likovi, uzrok i posledica, delo i sadržina, znak i pojava, oruđe sa radnjom.
Poreklo pojma metonimija jeste iz grčkog jezika, i ima značenje promena imena, odnosno smatra se da može da potiče verovatno i od složenice metá u značenju iza; nakon; posle i od reči õnymia u značenju ime; naziv; kao jedan sufiks koji zapravo i definiše pomenutu stilsku figuru.
Neki od najčešćih primera su za metonimiju:
Čitam Dučića – odnosno čitam Dučićevo delo;
Okrenuo mi je leđa – u značenju on me je izneverio, izdao, uskratio mi je podršku;
Sagradili smo krov nad glavom – u značenju napraviti kuću, stvoriti sebi dom;
Nema hleba bez motike – u značenju da se samo poštenim radom i zalaganjem može nešto i postići i privrediti,
Cela nacija je na nogama – u smislu da su svi za nešto zainteresovani, da je nešto od važnosti za čitav narod;
Popio je čašu više – u značenju napio se, preterao je sa pićem;
Njegove su kose sede – u značenju da je neko već ostario, da je star i sed, možda u značenju mudar i pametan zbog svojih godina.
Metonimija je poznata i u nekim lirskim i proznim delima, posebno u epskim narodnim pesmama, kada cse prenesenim značenjima izražavalo ono što se nije smelo reći javno, te se jedan od najboljih primera ove stilske figure nalazi u pesmi „Početak bune protiv dahija“.
Dakle, metonimija jeste ona stilska figura koja ima preneseno značenje, ali je ono sa svojim originalnim značenjem u bliskoj vezi u logičkom smislu, i nema neke nejasnoće u prevođenju, te se samo na jedan jednostavan i po nekima i prikriven način, stilski izražava ono što je jasno, ali nije metaforičko, te je značenje jednako i u prenesenom i u bukvalnom smislu (diglo se oružje u značenju borbe i rata; hiljadu pušaka u značenju hiljadu vojnika; kose sede umesto starost i pozne godine).
Za razliku od dosta često upotrebljavanih, te i jasno definisanih stilskih figura kakve su metafora, alegorija, onomatopeja, koje jesu i posve popularne i čija su značenja jasno objašnjena, metonimija je poznata stilska figura ali ranije nije shvatana kao takva već je uzimana kao jasna i precizna definicija nečega što je preneseno a opet u isti mah i sasvim tačno značenje, koje nije nekada potrebno podrobnije objašnjavati.
U metonimiji se radi o rečima koje imaju preneseno značenje, ali ne u smislu razlike u stilu i po sličnosti, već prema određenim stvarnim i realističnim odnosima reči i samih događaja, u smislu pšreplitanja onoga što je direktno i onoga što jeste preneseno, izrečeno na jedan indirektan način ali bez potrebe za dubljim tumačenjem.
Dakle, kada se radi o metonimiji, jedna povezanost je ostvarena između stvari po logičnoj liniji i sledu događaja, jer su oni međuzavisni i povezani, dok je na primer metafora pre svega bazirana na osnivama sličnosti značenja, ali reči koje odražavaju one druge po značenju ne moraju biti povezane već samo slične.
Kod metonimije se sledom stvari, povezuju dogašaji koji su sasvim jasni iako su preneseni, i najčešće ne zahtevaju dodatna tumačenja i objašnjenja, samo su rečeni na jedan stilski i umetnički način, ali nisu izgubili svoju osnovu niti je neophodna neka dubinska analiza.
Tako na primer kada se kaže u formi metonimije da „Neko živi od plodova svojih ruku“ ili da je „To njegovih ruku delo“, ima značenje da se neko potrudio da nešto sam stvori i ostvari, te je pojam kojim se radnja vrši zapravo zamenjen samom radnjom.
Posve je dakle jasno da se metonimija zasniva za razliku od metafore ne na stilskoj povezanosti i bliskosti, već je ona realna i stvarna, logična i sledstvena.
Kod metonimije je karakterističan jedan odnos uzroka i posledice, koji je generalno zamenio svoja mesta, te se radnja odnosno posledica radnje označava zapravo onim mterminom koji bi se u „uobičajenom značenju“ upotrebio za vršenje same radnje koja je ovde uzročna veza.
Kada se na primer jednostavno kaže „Pojeo je pet posuda mleka“, to ne znači bukvalno da je neko pojeo nabrojane posude mleka, već se samo odnosi na veliku količinu hrane koja je pojedena, ali je to iskazano na jedan lepši i stilskiji način.
Metonimija je i kada se „skrati“ i kaže „Čitam Šantića“, što se naravno odnosi na čitanje dela ovog pisca a ne na čitanje pesnika kao osobe.
U popularnoj lirskoj poeziji, na primeru Desanke maksimović i njene pesme „Ne, nemoj mi prići“, ona koristi metonimiju u stihu „Neka mi ne priđu oka tvoja dva“, što svakako ne znači da će se očekivati da joj priđu samo oči već se pojam odnosi na osobu, čoveka, ali je on izražen sa pojmom „očiju“ koje su svakako deo jedne celine i koje su logički povezane sa osobom, jer su deo njegove celine.
Metonimija je dakle u književnosti zasnovana na zameni jedne reči drugom, koja jeste da ima preneseno značenje, ali je ono logički u vezi sa osnovnom rečju koja je stilizovana, te nije zasnovana ni na sličnostima ni na suprotnostima.
Ova stilska figura je da se još jednom razjasni zasnovana na realnoj i stvarnoj logičkoj bliskosti i vezi između pojmova koji odražavaju jedan drugog, te je to njena osnovna razlika u odnosu na metaforu, koja ima stvarno preneseno značenje, gde se reči zasnivaju na sličnosti, i ne moraju biti uopšte u nikakvoj logičkoj vezi, već je bitno da se postigne dati efekat.
