A-M

Metafora – značenje, definicija, pojam

Definicija i poreklo pojma metafora

Metafora je književna stilska figura, koja se definiše kao neko preneseno značenje, odnosno kao način da se neko literarno delo učini zanimljivijim, čitljivijim i zabavnim, te se često naziva i skraćeno poređenje.

Dakle, uz pomoć metafore kao jedne od ukupno deset stilskih figura u našem jeziku, izražava se sakriveno poređenje ili pak drugačije znaćenje nekog pojma, koje nije bukvalno i direktno, već je „preneseno“ (te se tako umesto termina za nekoga ko je loš ili zao, kaže metaforički da je „dno dna“).

Najčešće poređenje koje je metaforičko, nije očekivano niti je naglašeno da je do poredbe došlo, te se događa i da je umesto reči sa kojom nešto treba da se uporedi, neočekivano došla upravo ona reč sa kojom se vrši poređenje.

Metaforičko izražavanje se koristi i u pismenom i u usmenom izražavanju, i u oba slučaja je njena osnovna poenta da se nešto predstavi ili iskaže indirektno ili u prenesenom obliku.

Dakle kada se neki predmet ili pak osoba o kojoj se piše ili govori, nazove ili uporedi sa nečim sa čime ima sličnosti, to je upravo skraćeno poređenje ili metafora.

Upotreba metafore u književnosti

Kako je i navedeno, metafora je jedna od najčešće upotrebljavanih stilskih figura u našoj poetskoj ili proznoj književnosti, te se ona jasno ističe i vrlo je lako prepoznatljiva, iako je osnovna namera autora da se delo koje je napisano pomoću metafore što bolje dočara čitaocu, ali bez nekih direktnih konotacija, već sa ciljem da se što više nakiti i ulepša neka pisana forma.

Neki od primera metafore su – „vreme je lopov“ (u bukvalnom značenju vreme prolazi); „zvezdo moja sjajna“ (u smislu ti si sjajna ili sijaš kao zvezda); „život je predivno putovanje“ (u pravom značenju život je prolazan, ili putovanje je kao život); „glava porodice“ (umesto starešina doma ili otac); „čelični živci“ (u značenju snažni živci ili jaka volja).

Na navedenim primerima se upravo pokazuje zašto se metafora naziva i skraćeno poređenje, odnosno kao što je napred i pomenuto, daje se približno slično značenje one reči sa kojom se vrši poređenje, koje odgovara reči sa kojom se nešto poredi.

Inače je reč metafora, svojim poreklom iz grčkog jezika, gde se označava kao prenosno značenje; drugačiji smisao, ili pak kao ulepšavanje, slikovito izražavanje.

Kada se generalno nešto poredi, kaže se na primer „ona sija kao sunce“, te u slučaju metaforičke usporedbe, izostavljanjem reči odnosno veznika za poređenje se dobija sjajno sunce i zbog toga se ovakva figura zove skraćeno poređenje, a metaforički je značenje preneseno, jer je nekom predmetu ili osobi, dodeljen epitet sunca i sjaja (na primer nekome ko je ponosan pa sija od sreće, ili nekome ko je dobar pa je kao sunce).

Isto tako, u poeziji se metaforično često kaže „duša moje“, u značenju moja ljubav ili moja ljubljena, kada se osobi dodeljuje preneseno značenje putem reči duša, šime se automatski pojača i naglasi značaj nekoga za osobu koja piše.

Bitno je razlikovati alegoriju od metafore u književnosti

Još jedna stilska figura koja nije predmet razmatranja ovog teksta jeste alegorija, koja označava ono što je preuveličano, preterano, prenaglašeno, ali i ono što je celokupno izmenjenog značenje, te se u suštini u pisanju alegorija naziva i „proširena metafora“, jer je tada čitavo prozno ili poetsko delo pisano alegorijski, odnosno u prenesenoj ili metaforičkoj formi.

Dakle, metafora i alegorija nisu sinonimi niti su iste stilske figure, ali je suština da su blisko povezane i da jedna proizilazi iz druge, a najpoznaziji je primer alegorije kao metafore koja je oslikala čitavo pisano delo, pesma „Ljubavni rastanak“, koja je lirska narodna pesma, i u kojoj je „plavi zumbul“ metafora za momka, a „zelena kada“ metafora za devojku, ali u ovom slučaju je metaforično značenje prošireno i na ceo tekst pesme, te ne postoji jasno poređenje koje je vrlo pak karakteristično za metaforu, a iz koga se može naslutiti o čemu se tačno radi.

Kada se posmatra alegorija u savremenijim delima, ona se primenjivala i kada se izražavao neki lični stav ili mišljenje, koje je bilo u suprotnosti sa pravilima ili zakonima, i na taj način su samo oni najinteligentniji i najvispreniji mogli da protumače proširenu metaforu (primer je pesma Jovana Jovanovića Zmaja – „Jututunska juhahaha“).

Uz metaforu često „ide“ i satira, sarkazam, hiperbola, i ona je jedna od najčešće primenjivanih i najpoznatijih stilskih figura u našem narodnom i književnom jeziku.

Dakle alegorija je više bazirana na pretpostavkama osobe koja je čitalac, i može da se protumači po volji ili želji onoga koji delo i čita, dok je metafora iako nije direktna i „bukvalna“, dosta jasna i precizna, i sadržajno precizira o kome ili čemu se tačno piše i sa čime se neko ili nešto u stvari poredi.

Iako je matefora dosta zastupljena u savremenoj književnosti i u govoru uopšte, ona je ipak jedna od stilskih figura koja dominira u narodnoj epskoj i lirskoj poeziji, kao i u narodnim umotvorinama, a naročito u zagonetkama, gde je suština zagonetke upravo metafora i obrnuto.

Iako tada ljudi nisu bili upoznati sa nazivom ove stilske figure, te su naziv i definicija metafore ustanovljeni znatno kasnije, oni su se na neki način zabavljali i jedni druge iščikavali i vežbali svoju mudrost i inteligenciju, smišljenjem zagonetki, ili su pak u takozvanoj „uvijenoj formi“ pripovedali događaje, recitovali pesme uz gusle i to su verovatno činili i iz bojazni da neko baš jasno ne shvati o čemu oni govore, posebno neko ko je bio vlast i koga su se iz bilo kog razloga bojali.

Tako se primeri metafore sreću u mnogim zagonetkama koje je sakupio i tumačenje dao Vuk Stefanović Karadžić, a neki od primera su – „Puna škola đaka, niotkuda vrata“ (lubenica); „Bele koke ispod strehe vire“ (zubi ili osmeh); „Oko panja dva lokvanja“ (uši na glavi), i tako dalje.

Važno je napomenuti da je metafora prisutna i u onim situacijama kada je potrebno da se nešto naglasi (na primer da se nečija osobina dodatno „pojača“, te se metaforički kaže „on je živa vatra“) ili da se nečemu pridoda sasvim drugačije značenje koje će navesti na razmišljanje (na primer u pesmi „Srbija“ koju je napisao čuveni Oskar davičo, država se oslikava stihom „Tužna pesmo, majko stara“, gde su obe metafore naglasile isti pojam, odnosno gde je Srbija i nekome „tužna pesma“, a nekome je pak „majka stara“).

Dakle, poenta je da se svaka metafora kao skraćeno poređenje sastoji od dva ili više pojmova, ali je važno da postoje – ono sa čime se nešto/neko poredi, i ono što se generalno poredi, bilo da je u pitanju osoba ili predmet govora ili pisanja (a metafora se upravo i naziva skraćeno poređenje, jer u sebi nema poredbene veznike ili rečce – kao, poput, nalik, kakvo je, slično kao).