A-M

Melanholija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma melanholija

Etimološka definicija pojma melanholija navodi da je ova reč poreklom iz grčkog jezika i da je pak potekla od reči melancholia, a prevod je bukvalan i označava se kao „crna žuč“, odnosno preneseno gorčina; patnja; mučnina; tegoba, i prema Galenu se melanholija ubraja u „duševne bolesti“, odnosno to je psihijatrijski poremećaj u kome su dominantna osećanja tuge; praznine; nedostatka volje; potištenosti; hroničnog umora i praznine i nesvrsishodnosti.

Galen je pojam „crna žuč“, preveo kao „pokvarenu žuč“, koja pocrni i koja tada postaje otrov i menja duh i telo, deluje kao „bunike“, pomućuje razum i razboljeva telo, kako je objašnjavan u stara vremena ovaj poremećaj emocija i ponašanja.

Svakako je melanholiju kao medicinski termin objasnio „otac medicine“, Hipokrat, da bi se ona kasnije rasprostranila kao pojam i u filozofiji, te u književnosti, kao i u umetnosti uopšte, te u religiji, astronomiji, teologiji, alhemiji i tako dalje.

Melanholija kao medicinski termin – stanje psihijatrijskog poremećaja

Kako je napred i navedeno, melanholija se u savremenoj psihopatologiji smatra poremećajem emocija i ponašanja, koje odlikuje nesrazmerno velika (i često bezrazložna) tuga, praznina, te i potištenost, hronični umor, bezvoljnost, nesanica, te nekada i usporenost motorike i refleksa, pa i gubitak apetita i pad libida.

Dakle, osoba koja je melanholična, često se „ne shvata ozbiljno“, te se ovo stanje minimalizuje sa aspekta njegove ozbiljnosti, i čak se nekada i nije smatralo bolešću, dok se sa druge strane može lako pomešati sa depresijom, koja jeste poremećaj afekta, ali je daleko ozbiljniji i teži psihogeni problem iz grupe poremećaja raspoloženja.

Ona osoba koja je melanholična, ne retko pored navedenih psihičkih promena u emocijama, te i u kogniciji i u ponašanju uopšte (koje mogu uznapredovati u teške poremećaje ličnosti ili psihoze i neuroze), ispoljava i fizičke ili somatske simptome, koji su uzrokovani psihogenom patologijom, pa postoji mišićna slabost i umanjeni refleksi (do stepena potpunog pada mišićnog tonusa, kao i do gubitka voljne motorike i gašenja refleksa, kada osoba ne može da se pomeri, jer nema „volju za takvom radnjom“).

Sa druge strane, logičan sled događaja jeste u melanholiji i gubitak apetita, kada osoba odbija da uzima hranu jer za njom ne oseća potrebu, smanjenje seksualnih angona zbog pada liubida; česte nesanice ili poremećaj fiziološkog „cirkardijalnog ritma san-budnost“, te je organizam kao celina sasvim pasivan, „umrtvljen“, nema entuzijazma i enma želje i potrebe za bilo kakvim delovanjem ili aktiviranjem u suštini.

Gruba podela stanja melanholije je izvršena u psihijatriji na sledeće oblike poremećaja:

Melanholija „agitans“ – stanje je takozvane „mirnoće i setnosti“ sa napadima stanja straha ili pak osećaja anksioznosti;

Melanholija „misantropica“ – stanje bezrazložne tuge i sete, koje je povezano sa strahom od ljudi i društvenih istupa, pa je praćeno potpuno asocijalnim ponašanjem i povlačenjem u sebe;

Melanholija „hipohondrica“ – stanje je tuge, bezvoljnosti i straha, kod osoba koje imaju pridodat poremećaj hipohondrije, odnosno koje umišljaju da imaju neka vrlo ozbiljna oboljenja pa im je i to jedan od osnovnih uzroka melanholičnog stanja.

Prema Sigmundu Frojdu se melanholija definiše kao nešto nužno usmereno protiv „sopstvenog Ja“, te kao svojevrsno „pustošenje Ega“, odnosno kao nezadovoljstvo sobom i svojom ličnošću, te suprodstavljanje svom Egu, koji je sasvim obezvređen i lišen stavova i moralnih princima te je kao takav i mizeran i sklon samoosuđivanju i potištenosti i bezvoljnosti.

Mada je melanholija sasvim suprotan pojam od mazohizma, nije retkost da se u psihijatrijskim studijama smatra da su osobe koje su melanholične u isti mah i mezohisti jer su skloni da sebe i osuđuju, te i povređuju i obezvrede, te da su česti kod njih i „napadi samosažaljenja“, i velika preosetljivost i jedan vid narcizma sa hiperbolisanjem sopstvenog bola i patnje.

Jasno je da su osobe koje su melanholične sasvim „emotivno hendikepirane“, te nisu u stanju da izraze osnovna ljudska osećanja, a obično su vrlo introvertne te imaju i unutrašnje sukobe koji mogu lako da dovedu do stanja šizofrene psihoze, sa svim njenim najgorim simptomima.

Dakle, kod onih osoba koje imaju psihogeni poremećaj koji se naziva melanholija, dosta su od simptoma i znakova karakteristični – stalni osećaj nezadovoljstva, bezvoljnost, razdražljivost, plačljivost, promene raspoloženja; nesanica ili rana jutarnja buđenja zbog negativnih misli ili osećanja; stalni osećaj teskobe i krivice; gubitak apetita i sklonost ka nastanku anoreksije nervoze i bulimnije; stanje depresije koje je najviše ispoljeno u jutarnjim satima; te i somatski simptomi u vidu grčeva u stomaku, uzlupanosti srca, slabosti mišića, poremečaja krvnog pritiska i tako dalje.

Kao najčešći „triger“ odnosno uzrok nastanka melanholije, navodi se neki teži emotivni „slom“ odnosno iznenadni gubitak posla, voljene osobe, stana, kuće, razvod braka, teška bolest i slično, te se mehanizmom projekcije osoba koja je pretrpela gubitak poistoveti sa njime i to je jedan pak oblik i narcizma i mazohizma, kada se ne može na normalan način gubitak prihvatiti, te se „proći mehanizam žaljenja i tugovanja“.

Naprotiv, osobe koje imaju takav mentalni sklop ličnosti da obole od melanholije, ne uspevaju da prihvate gubitak na realan način, te sebe počinju da sažaljevaju, pa i da sebe krive i da se povlače u sebe i da svoju negativnost ili osećanja koja su trebali da eksprimiraju, potiskuju unutar svoje ličnosti, koja kada se pređe jedan emocionalni prag, prelazi u patološku ličnost.

Problem nastaje prema psihijatrima iz tri razloga – zbog gubitka (nekoga ili nečega); zbog neshvatanja i nemirenja sa gubitkom (ne može da se prihvati da nekoga ili nečega više nema i da treba nakon procesa ažljenja koji je normalan, nastaviti dalje) i zbog introvertovanja osećaja krivice na sebe i povlačenja u sebe sve do stanja razvoja mržnje prema sebi, koje rezultiraju ili samosažaljenjem ili autoagresijom, ili pak ispoljavanjem agresije na druge kada se posle nekog poremećaja mržnja ili krivica preusmeri na nekog drugog).

Kako je napred i navedeno, problemom melanholije su se bavili i Hipokrat (koji ju je prvi dakle definisao kao pojam i označio kao oboljenje) i Sigmund Frojd, koji je pak u XX veku dugo radio na studijama koje su definisale osećanje tuge i žalosti kao normalnih procesa sa jedne strane, te melanholije i prenaglašenih osećanja žalosti i krivice, sa druge strane, te Frojd nije smatrao da za melanholiju treba da postoji bilo kakav uzrok i da je ona sadržana u Egu, i da je samo jedan od oblika njegovog „poništavanja“ u borbi sa Superegom, odnosno u borbi sa samim sobom.

Moderna psihijatrija je u mnogim delovima rada i u studijama melanholiju menjala i definisala po svojim nahođenjima, te je tako Eskirol zamenio pojam melanholije za termin lipemanija, da bi pak kasnije i on bio promenjen te se preveo u poznatu depresiju, mada su suštinski u pitanju sva tri različita stanja makar da se radi i samo o finesama, i za sva tri poremećaja su po Hipokratu su i nužni uzročni činioci koji su psihički ili somatski po svojoj prirodi.