A-M

Mediokritet – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma mediokritet

Definicija pojmam mediokritet se po pravilu odnosi na nešto ili nekoga ko se smatra prosečnim, osrednjim, i obično se u našem jeziku upotrebljava u negativnom ili pežorativnom značenju.

Sam pojam vodi poreklo od latinske reči mediocritas, koja se prevodi kao prosečno, osrednje, srednje vredno, srednje sposobno, nedovoljno, nepotpuno, i obično se odnosi na osobu ili neku delatnost koja nema onu vrednost koja se od nje očekuje te je oznaka za nekoga ili nešto što je „niže“, „podbačeno“, nedovoljno dobro, nekvalitetno, razočaravajuće.

Kada su u pitanju osobe koje se smatraju mediokritetima, obično se smatra da su one osrednje inteligencije i sasvim prosečnih ili ispodprosečnih umnih sposobnosti i rezultata, te se ipak i ne smatraju dovoljno dobrim ili validnim unečemu što rade, i pogrdno im se dodaje ovakav epitet.

Naravno, i neko delo ili postupak se može smatrati mediokritetom, a za toje potrebno poređenje sa nekim visokim i utvrđenim kriterijumima, i obično se smatra da je mediokritetno ono što ili nema nikakvu vrednost, ili je u sistemu vrednovanja ispod zadatih kriterijuma, te se kao takvo radije odbacuje nego što se prihvata.

Nekada se u našem jeziku, pojam mediokriteta odnosi ne samo na pojam osrednjosti ili nekakve prosečnosti, već na puno pežorativniji pojam malograđanstva, te označava one osobe koje su proste ili neuke, koje su vulgarne ili ne poštuju moralna načela, koje su sklone da same sebi pridaju neke veće vrednosti, a koje ne zaslužuju svojim radom i zalaganjima uopšte.

Kako bi se moglo i pretpostaviti, mediokritet mora imati i neku svoju osnovu i podlogu za dalji razvoj, te se poluistina ili laž, iako nije sinonim sa ovim pojmom, smatra polaznom tačkom za stvaranje mediokriteta, bilo da je u pitanju sama osoba ili neko njeno delo odnosno postupak.

Mediokritet kao društvena pojava širokog spektra značenja i upotrebe

Zanimljivo je da se još u stara vremena smatralo da su mediokritetne pšojave ili sami ljudi koji se klasifikuju kao osrednji, upravo oni koji se ističu u prvi plan, bez ikakvih realnih vrednosti, te svoju osrednjost prikrivaju „lažnim predubeđenjima“ i nametanjem stava viših vrednosti i potrebnosti u svakom društvu u kome postoje.

U žurnalistici postoji i takozvana mediokritetna informacija, koja je neproverena ili sasvim netačna, te se plasira kao takva uprkos činjenici da je osrednjeg kvaliteta i nema istinsku podlogu, a sa ciljem postizanja senzaciolizma i popularizacije, među širokim narodnim masama, koje kada steknu poverenje u takav vid informisanja i same postaju mediokritetne zbog potreeb da veruju u ono što je nedovoljno kvalitetno, ali je popularno ili zanimljivo.

Jedan od najpopularnijih savremenih primera mediokriteta jeste politika i kultura kao takva, jer je ona po pravilu tema za razmatranje kako osoba koje se u njih razumeju i koje su za to i „učene“, do opšte populacije koja smatra da se u sve dovoljno razume da bi sebi dala pravo da kritikuje i da sudi, te tako daje sebi epitet mediokriteta i osrednjosti, jer se upravo bavi onim o čemu ne poseduje ni dovoljno znanja niti informacija, ali ima potrebu da se umeša i da iznese neki svoj stav, koji je prenaglašen, sklon kriticizmu i sasvim neadekvatan i neopravdan kao takav.

Iako mediokritet nije sinonim za neznanje, smatra se da su osobe koje se na ovakav način klasifikuju od strane društva, upravo neznalice, prostaci i „masa“ koja ima potrebu da daje svoj sud i da istakne svoj glas, iako o onome o čemu se polemiše nema apsolutno nikakvo predznanje ili iskustvo i obrazovanje, ali ima neodoljivu potrebu da sebe istakne i da se u sve meša bez obzira da li jeste ili nije u pravu.

Karakteristično je za osobe koje su mediokriteti, da javno pokazuju svoje stavove i mišljenja, da nemaju stida i da ne prikrivaju svoje neznanje, ali da imaju potrebu da se protiv svega i svakoga pobune, da istaknu kako se oni u sve razumeju i kako oni treba nužno nešto da promene, jer sami sebi nameću potrebu da društvo od njih takvo što i očekuje.

Ko ili šta se može smatrati mediokritetom u društvu?

Kada neka osoba ne ulaže dovoljno u sebe i svoje potencijale, već dopusti sebi da na površinu „izađu“ sve njene nnegativne osobine, koje se u našem jeziku kako je i rečeno nazivaju i malograđanstvo, lako postaju mediokriteti, bilo kao ličnosti, ili pak u onome čime treba da se bave, ali uporno negiraju i potiskuju potencijale i kvalitete, a ističu negativne osobine i stavove.

Najpre, ako se izgubi sopstveni osećaj za predosećanje stvarnosti i intuitivno i logično shvatanje onoga što je činjenica i protiv čega se ne treba boriti na jeftin i besraman način, te isticati neke svoje mane koje se smatraju kvalitetima i dobrim osobinama, u riziku ste da postanete malograđanin, i da se uporno uplićete ili u ono što se vas uopšte ne tiče, ili pak u ono o čemu ipak uopšte nemate nikakve znanja, iskustva i realno obrazovanje i razumevanje.

Smatra se dakle, da ukoliko neko ne radi dovoljno na sebi, te postane konformista, i počne da umesto da radi na sebi i na svom opštem napretku i građenju ličnih stavova i mišljenja, te unapređenju svog rada i obrazovanja i opšte kulture, lako upada u kolotečinu mediokriteta i postaje deo grupe malograđana koji se mešaju u sve i svašta, koji nužno svemu nalaze manu i sve kritikuju, bez jasne predstave o onome što ih se ne tiče i o čemu i realno nemaju ni pravo ni pravu potrebu da se izjašnjavaju.

Nekada se kaže da su osobe koje su malograđani ili mediokriteti izgubile vezu sa realnošću, te da su umesto intuicije koja ih vodi napred u samoostvarenje i posledično zadovoljstvo sobom, ostale da se bore ni za šta, te da iako nemaju stav i mišljenje koje je vreedno, počinju da se bore za bolje i veće, iako realno nemaju predstavu za šta i zašto se bune i angažuju.

Dalji problem ovakvih stavova i shvatanja, jeste da se olako pronalaze istomišljenici, te se tada i formira jedna kolotečina i jedna skupina ljudi, koja postaje oruđe politike ili neke druge jake i vrlo perfidne društvene organizacije, kada je potrebno da se upotrebi za neke svrhe proklamacije, i da se „masa bez stava i mišljenja“, usmeri u željenom pravcu delovanja.

Naravno, logičan sled događaja jeste i gubitak vere u sebe i početak prihvatanja tuđih stavova i mišljenja, te su one osobe koje su mediokriteti, sklone da lako izgube svoje samopouzdanje, te i svoje stavove, i da slepo veruju u tuđa mišljenja i da im postane važno šta će o njima neko drugi reći, pa se prilagođavaju i postaju vrlo poslušni i lako povodljivi, bez težnje i dalje potrebe da se zauzmu za sebe i da se u suštini sete ko su i šta su, te se uklapaju u masu, i prestaju da budu samo „ličnosti za sebe“.