Definicija i poreklo pojma mansarda
Prema definiciji je mansarda prostor koji je smešten u potkrovlju, koji je stambeni deo za život u natkrivenom delu stana ili kuće, ali iskorišćen kao takav u smislu „holandskog krova“.
Nekada se smatra da je u pitanju i „krov na lakat ili prelom“, a ovakav pojam mansarda je potekao od francuskog „pronalazača“ ovakve prostorije Fransoa Mansarda, kao jedna soba odnosno prostor za stanovanje koji je smešten na tavanskom delu objekta, u cilju da se sam prostor u arhitekturalnom smislu maksimalno iskoristi.
Dakle, sasvim bukvalno prevedeno, mansarda jeste prostor koji se nalazi „ispod krova“ i koji nema pokrovni zid, kao plafon, već je direktno smešten ispod krova kuće i kao takav uređen u prostoriju opremljenu za udobno stanovanje.
Dakle, kako se još može definisati, mansarda je smeštena kao prostorija ispod „mansardnog krova“ ili krova sa nagibom, te se pored stanovanja često može upotrebiti i kao prostorija za odlaganje stvari odnosno ostava, kao garderober, kao kancelarijski prostor i slično.
Pojam je poreklom iz francuskog jezika i to od reči mansardé, u značenju potkrovlje, ili stručnije rečeno „holandski krov“, krov sa nagibom, „krov na lakat“.
Kako je ranije i napomenuto, ideju za ovakav način što praktičnijeg i boljeg iskorišćavanja prostora uopšte, dao je Fransoa Mansard, pa je i mansarda po njemu dobila ime, dok je kod nas zapravo sinonim za potkrovlje, odnosno nameštenu prostoriju u potkrovlju koja ima vrlo razne namene.
Naime, mansarda se predstavlja kao jedna prostorija koja je obično manje kvadrature, te je njen gornji zid zapravo takozvani „okomiti krov“ i ona je često veoma „niska“ kao takva, pa nekada i ne može da se u celosti upotrebi kao stambeni prostor, i u deo koji je „ispod krovne kosine“ se stavlja neki nameštaj a ostali deo koji odgovara visini koja je propisana može da bude upriličen kao soba za spavanje ili deo za rad ili u krajnjem slučaju cela prostorija da posluži kao jedan ili garderober, te dečija soba ili ostava za razne stvari.
Suština nastanka mansarde jeste u tome da se svaki prostor u stambenom objektu na neki način i iskoristi, što je nekada kod nas smatrano tavanskim prostorom, koji je redovno služio i imao baš svrhu pre svega da se u njega odlože one stvari koje se ređe koriste, pa se do njega dolazilo ipak stubama ili merdevinama po potrebi, i bio je fizički ograđen od ostatka kuće, te je postojao kao takav, i imao je namenu, ali ne onu istovetnu koju ima danas.
U savremeno doba je mansarda dobila jednu crtu poželjnog i modernog stambenog prostora, pre svega u višespratnicama, kada se ona kupuje ili iznajmljuje kao prostor koji ima funkciju i svrhu, te je nekada jednostavno podešena tako da predstavlja drugi deo „stana na dva nivoa“ a sa kojim je povezana unutrašnjim stepenicama.
Mansarda se danas smatra sinonimom za garsonjeru, kao jedan prostor manje kvadrature, mada se ne može baš sigurno reći da se u arhitekturi ova dva pojma preklapaju, ali je svakako jasno da je prostor ispod krova našao svoju svrhu, i da je generalno moderno da se ovakav pojam upotrebi umesto našeg termina tavan ili potkrovlje.
Pravilo je da se krov koji je pod nagibom, obloži lamperijom ili nekim materijalom koji pruža određenu izolaciju, te se sa mansarde može izaći i na pridruženu terasu, a problem eventualnog nedostatka svetlosti u ovako smišljenim prostorima se rešava ugradnjom krovnih prozora.
Poznatio pisac Danilo Kiš je u svom delu „Mansarda“ na slikovit način i veoma metaforično opisao ljudsku potrebu da iskoristi svaki dostupan prostor i da se svemu može prilagoditi, ali da je suština toga da što čovek teži da živi na većoj visini, to je njemu „hladnije“ u smislu da je pak i usamljeniji i ovde je mansarda poistovećena sa potrebom da se stalno teži nečemu većem i višem ali da se na kraju zaboravlja „cena koja se za to plaća“.
Kiš je u jednom svom citatu istakao da „ukoliko je život terao čoveka na sve veću visinu, njemu je postajalo sve hladnije“, ali je čovek na kraju „utoliko manje mogao da shvati život i da mu se prilagodi“.
Da li je ljudska potreba da se stalno iskoristi sve ono dostupno, da se svaki pedalj prostora olako prilagodi sebi i učini onakvim kako nečijoj volji odgovara pretvorio ljude u usamljenike koji teže samo ostvarenju svojih ciljeva i želja, teže visinama i nečemu „iznad“, pisao je Kiš i pojasnio da mansarda kao takva može da se shvatio kao metafora, a ne pak samo kao jedna nužno bukvalna stambena celina.
Ranije se smatralo da u mansardama kao „višku prostora“ koji je nekako sklepan i iskorišćen da se u njemu živi, mogao da obitava pre svega onaj ko nema dovoljno novca da iznajmi „pristojnu sobu“ pa se pojam mansarda vezivao za neke umetnike koji su živeli boemski, i predavali su sebe svojim delima, ali nisu imali da „sastave kraj sa krajem“, pa su živeli u potkrovljima.
Ovakav je opis kasnije dobijao i jednu rustičnu i romantičarsku notu, te se dolazilo i do toga da je mansarda slikovito opisivana kao sasvim jedan lep i neobično „topao i prijatan prostor“, te da pak i nema potrebe da se preuveličava suština materijalnog stanovanja, i da nema potrebe da se pak u hladnim zidovima živi u raskoši i luksuzu, kada je jedna mala sobica ispod krova, sa prozorom na koji sleću ptice, i sa visinom koja omogućava da se „vidi samo nebo i sunce“ sasvim dovoljna.
Danas je mansarda jednostavno prostor koji se može preurediti i poslužiti nekoj svrsi, i koji se pak i smatra „dobro iskorišćenim“ i odličnim rešenjem da se ni malo prostora ne protraći.
