Definicija i poreklo pojma manirizam
Prema etimološkoj definiciji, manirizam je reč koja je italijanskog odnosno preciznije rečeno latinskog porekla, i nastala je od reči manierisimo, maniera u značenju stil, način ponašanja i izražavanja, kultura, način koji je nekome svojstven.
Ovakav termin se generalno najčešće odnosi na neki stil ili način stvaranja u književnosti, te u likovnoj umetnosti, ali i u nekim baš prirodnim naukama kakva je recimo medicina kao sasvim egzaktna doktrina (pre svega u domenu psihijatrije gde je termin za ispoljavanje ili manifest ili neke bolesti ili patološkog stanja).
Smatra se da se sam pojam „maniera“ od koga nevedena reč i potiče, najpre pojavio na dvorovima Italije i Francuske negde u periodu XIII veka, te se smatrao načinom na koji se neka osoba ponaša i oslikavao je nekoga ko je kulturan i ko ima određeni stav i poštuje pravila bontona i muškarac je ili žena koji je vrlo obrazovan/načitan/sveznajući, ali nije hvalisav već je pun svih i velikih vrlina, ali u isti mah je vrlo skroman.
Manirizam u današnje vreme ima i nekada negativnu konotaciju, te se može odnositi i na osobe i koje se pretvaraju da su iz nekog višeg ranga, a nemaju nikakav kvalitet osim što su predubeđene i „nabeđene“ da vrede i da su lepim manirima i stavom koji su izgradili, postali nešto više i bolje od drugih, i takav pojam se zove i „lažni manirizam“ pa je sličan snobizmu ali mu svakako nije sinonim.
Termin manirizam i njegova upotreba u domenu likovne umetnosti kao posebnog pravca
Manirizam je u likovnom stvaralaštvu poseban pravac u slikarstvu, koji se razvio u vreme prelaza iz „visoke renesansne umetnosti u barokni stil“, i to je u Evropskom stvaralaštvu period koji dalje i obuhvata XVI vek, a začetnikom ovog pravca se smatra Đorđo Vazari, koji je uspostavio sami pojam i smatra se naslednikom čuvenog Mikelanđela.
Mada je generalno, posebno za laike vrlo teško da se razjasni granica između perioda od 1515. do 1600. godine, koje se pre svega u Italiji smatra erom manirizma, a u Francuskoj on obuhvata ipak razdoblje koje je nešto „kasnilo“ i kreće se od 1550. do 1610. godine, sama je suština pravca ista i obuhvata kao glavne osobine ili takozvane „motive“ stvaralaštva – alegoriju, osobenost i enigmu.
Najpoznatiji predstavnici manirizma su u raznim tada velikim kulturnim i likovno prosvećenim zamljama bili – Baltazar Gracijano i El Greko u Madridu u Španiji; Emanuel Tezaura, Anđelo Bronzino,Đorđo Vasari i Parmi Parmigiano u Firenci u Italiji koji su delovali u pomenutim periodima u XVI veku.
U pomenutom XVI veku je ovaj pravac u slikarstvu na dvorovima Evrope, pre svega u Španiji i Italiji, doživeo svopj pravi „procvat“ i tada su najpoznatija dela u ovom stilu bila tako rađena da se na njima likovi na neki način „izdužuju“, da se senke i svetlost namerno pojačavaju u svome intenzitetu, ali da se ne koriste „realne“ već proizvoljne boje, i one ne odgovaraju onima kakve su zaista u prirodi ili u nekim elementima, što i jeste jedna os glavnih razlika u odnosu na stil takozvane „visoke renesanse“.
Tako je pomenuti Đorđo Vasari u svojim najpoznatijim velikim delima – „Dugovrata madona“ i „Autoportret u konveksnom ogledalu“, imao način da prikaže sasvim „otmene i kulturne likove“, ali u poznatim odstupajućim proporcijama, dakle sa izduženim figurama i sasvim drugačijim vrlo odstupajućim bojama.
Zanimljiva je i činjenica da su se baš u vreme manirizma kao pravca, počele pojavljivati i prve žene kao slikari, a najpoznatija je svakako bila Sofonsiba Angisola, koja je radila „službeno“ na dvoru španskog kralja Filipa II.
Vrlo poznat predstavnik pravca je bio i slikar Jakopo Robusti Tintoreto, italijan koji je pokušavao da ovaj pravac manirizma malo izmeni dodavanjem „dramatičnih detalja“, pa su oni opet počeli i da podsećaju i više na renesansne slike, ali sa puno manje „tame“ i sa više svela i nekog i „sjaja i odbljeska“, sve i da bi se postigao efekat „životnosti“.
Smatra se da je poslednji predstavnik ovog pravca u slikarstvu bio španski umetnik El Greko (čije je pravo ime bilo Domeniko Toetokopulos), te je on imao opet neko svoje „viđenje“ koje je dosta odstupalo ali se uklapalo u manirizam, a jer je upotrebljavao dosta jarke boje i još više izduživao likove na slikama, sa namerom da oni budu što „upečatljiviji i izuzetni i veličanstveni“.
Kada je područje Evrope, gledano izvan pomenute Italije i Španije u pitanju, pretpostavlja se da je manirizam kao pravac nastao iz gotike, a najpoznatiji je predstavnik bio Hijeronimus Boš, koji se bavio pejsažima i koji je uneo i neke elemente nadrealizma, pa ovo i nije bio „čist manirizam“.
Termin manirizam i njegova upotreba u domenu rane arhitekture od doba helenizma
Kada je u pitanjnu arhitektura, manirizam je nastao još u vreme Grčkog stvaralaštva i smatra se da je prva takva skulptura bila Laokona iz 1506. godine, a najpoznatiji skulptori u manirizmu su bili – Benvenuto Čelini i Đam de Bolonja (ili Đambolonja, poznat po delu „Otmica sabinjanki“); Andrea Paladio (čije je poznato delo iz oblasti arhitekture letnjikovac u oblasti Vićence, koje je rađeno u stilui manirizma, i koje podrazumeva da se sve može odlično videti u tri dimenzije);
te i Mikelanđelo Buonaroti, koji je radio u stilu manirizma i njegovo najpoznatije takvo delo je Kapitolski trg u Rimu, gde je i „dočarao“ takotvane eliptičke forme u arhitekturi.
Od ostalih predstavnika koji su bili „maniristi“ među skulptorima i arhitektama, poznati su danas i – Ludvig Minsterman; Čelini; Điakomo de la Porta;
Među grafičarima i slikarima su najistaknutiji „maniristi“ – Denis Kalvert; Piter Brojgel; Jakopo Tintoreto; Pontoromo; Albreht Altdorfer; Paolo Veroneze;
Kada su u pitanju muzičari i književnici koji su stvarali u manirizmu, najpoznatiji su – Tomas Man; Vilijam Šekspir; Fransoa Reble i drugi.
Termin manirizam i njegova upotreba književnosti i literarnom stvaralaštvu
Manirizam se u književnosti razvio kao stil pisanja posle renesanse a pre baroka i smatra se da je zapravo i nastao iz likovne umetnosti, anjegove odlike su u književnosti autotematičnost (kada delo „samo sebe“ opisuje i tumači); problematika jave (kada se u delu prepliću i mešaju san ili pak fikcija, i java ili stvarnost); kao i problematika tradicije (kada se spominju u delu parodija, tranvestija i interstrukturalni dijalozi).
Inače se smatra sve do danas da je manirizam u književnosti nastao iz potrebe da se neko delo baš i namerno napiše kao složenije i „zamršenije“ i da se kao pravac javlja periodično, a o tome je baš najviše pisao Ernest Robert Curtius u svom deliu „Evropska književnost i latinski srednji vek“, iz 1948. godine, gde se i dotakao manirizma u književnosti, te i tvrdio i smatrao da postoje specifične i vrlo jasne stilske figure baš za ovaj stilski pravac karakteristične.
Termin manirizam i njegova upotreba u domenu medicine odnosno same psihijatrije
Kada je u pitanju manirizam u psihijatriji, on podrazumeva jedan poremećaj ponašanja osobe koja ima prenaglašene psihomotorne pokrete, te se ispoljava kao poremećeno kretanje, govor, mimika, ili neki drugi vid neverbalnog izražaja.
Ono što jeste suština manirizma u psihijatriji, jeste da je on posledica dakle poremećaja motorike, ali ne zbog organskog oboljenja već iz psihijatrijskih razloga, dakle predstavljaju motorički odraz izmenjenog i patološkog psihičkog stanja neke osobe.
Kako se generalno pod „motorkom“ podrazumevaju pokreti ekstremiteta, to osobe sa ovakvimim poremećajem imaju poremećenu normalnu kordinaciju pokreta ruku i nogu, te i generalno dalje i poremećaj motorne aktivnosti koju kontrolišu mišići pokretači mimike, očiju, govora ili bilo koje vrste gestikulacije, te i pomenutih neverbalnih oblika sporazumevanja, ali je suština da ove osobe mogu da izvedu neke neshvatljive pokrete, da odaju utisak kao da se „namerno pretvaraju“ jer su drugima njihova ponašanja neshvatljiva, posebno ako ne razumeju da je u pitanju problem psihe.
