Definicija i poreklo pojma lobotomija
Lobotomija predstavlja medicinsku intervenciju u hirurgiji, koja je vrlo invazivna i kojom se radi tretmana nekih oboljenja uklanja frontalni ili prednji režanj mozga.
Poreklo reči je iz grčkog jezika, od termina koji označava lečenje duševnih bolesti uklanjanjem moždane mase, i koji se ranije izvodio masovno, čak i u eksperimentalne svrhe, specijalnim iglama kako bi se lečile neke psihoze i slične psihijatrijske bolesti i poremećaji.
Termin lobotomija se u žargonu često upotrebljava sarkastično, kada se nekome ko je nešto baš pogrešno ili nepromišljeno uradio ili rekao, kaže da je „lobotomisan“, iako se na kraju krajeva i ne razume tačno značenje ovog pojma koji je vrlo drastična metoda i koja se u principu više ne primenjuje.
U nekim situacijama se lobotomija može smatrati opravdanom, pod uslovom da se pacijenti sa teškim duševnim oboljenjima, ne mogu ni na jedan drugi način izlečiti, te se uz elektro-šok metodu, lobotomija smatra jednom od najagresivnijih i najdrastičnijih terapijskih mera u medicini.
Nekada se pogrešno smatra da je lobotomija „vađenje mozga“ u celini, ali je ona u principu samo postupak odstranjivanja prednje moždane mase, koja je zadužena za osnovne kognitivne funkcije i ponašanje, dok je suprotan pojam decerebracije, kao oponim za uništavanje mase mozga u svoj njenoj celini, što utiče na sve funkcije i praktično je inkompatibilna sa životom.
Eksperimentalna lobotomija koja je kritikovana kao metoda u celom svetu
Nekada se radila pomenuta eksperimentalna lobotomija, kada su saznanja o ljudskim moždanim funkcijama bila na nekom manjem nivou, te su se ispitivanja vršila na maloj deci i na trudnicama, kako bi se otkrilo njihovo ponašanje u odnosu na obolele osobe ili na zdrave ljude.
Naime, lekari su smatrali da se današnje bolesti poput šizofrenije, depresije, poremećaja ličnosti, afekta i nagna, mogu „rešiti“ uklanjanjem onog dela mozga koji tim mentalnim funkcijama i upravlja, te je čak i dodeljena Nobelova nagrada za lobotomiju, portugalskom lekaru i neurologu Antoniu Egas Monizu, 1940. godine, za doprinos medicini i nauci.
Prva lobotomija je smatra se izvršena 1936. godine u SAD-u, te je podrazumevala primenu dve tanke igle dužine oko 10 cm, koje su „uvođene“ kroz „probušene rupe“ na lobanji, sa ciljem uklanjanja nekih moždanih veza, koje su smatrane uzročnim za poremećaje kakvi su napred navedeni, ali je najbizarnije od svega što su ovu metodu eminentni stručnjaci smatrali dobrom i za lečenje banalne glavobolje ili čak homoseksualnosti.
Na sreću, u većini svetskih zemalja je lobotomija zabranjena do 1970. godine, ali je poznato da je najbizarnije eksperimente ove vrste na zarobljenim vojnicima u nacističkim logorima, vršio jedan od najozloglašenijih lekara svih vremena, Jozef Mengele, poznatiji po svom nadimku „Doktor Smrt“.
Mengele je koristio pomenutu metodu u više varijanti, te je namerno vršio prekide sinaptičkih veza među određenim delovima mozda, ili je pak kroz pomenute „rupe“ na kostima lobanje, baš vadio delove moždane mase, kako bi ispitao uticaj uklanjanja određenih delova moždanih lobusa na motorne, senzorne, kognitivne i emotivne funkcije, te je od ljudi u logorima pak svesno pravio invalide, koji su bili osuđeni na razne vrste poremećaja i njihovo ponašanje je praćeno i beleženo kao svojevrsni eksperiment u nauci i medicini.
Na nesreću, ni ostali lekari koji su vršili lobotomiju kao eksperimentalnu metodu ili terapijski tretman nekih bolesti, u tadašnje vreme nisu imali nikakve pomoćne vizualizacione tehnika kojima bi se mozak mogao „prikazati“ (CT; NMR; ultrazvuk; Rtg), te su sve svoje intervencije radili „na slepo“, i naravno na taj način su uzrokovali veliku štetu jer je dolazilo do trajnih i vrlo teških oštećenja mozga, a neki od pacijenata koji su kasnije mogli da posvedoče o lobotomiji koju su preživeli, ostali su trajni invalidi na različitim funkcionalnim nivoima.
Iako je podnet zahtev da se ukine tadašnja Nobelova nagrada za lobotomiju, koja je dodeljena pomenutom neurologu, komisija koja o tome odlučuje je odbila da usliši molbe porodica žrtava lobotomije, te je pomenuta nagrada u medicini ostala upamćena kao jedna od najbizarnijih i pak najkontroverznijih, jer su se lobotomijom tada u bukvalnom značenju vršili eksperimenti na živim ljudima, i umesto unapređenja njihovog zdravlja, nagrađeno je izazivanje trajnih posledica i poremećaja, te i sasvim nenetički i neprofesionalan pristup lečenju nekog pretpostavljenog vrlo banalnog oboljenja.
Protiv pomenutog portugalskog neurologa, kasnije su pronađeni i dokazi da je ljude svesno pretvarao u biljke, te da su oni do kraja života „vegetirali“, kao i da je svoje eksperimente vršio na deci koja su bila mlađa od uzrasta od pet godina, kod kojih se po definiciji iz psihijatrije šizofrenija kao psihički poremečaj ne može javiti.
Najbizarniji postupak lobotomije, pored eksperimenata koji su rađeni na maloj deci, jeste ista metoda koja je radi lečenja glavobolje izvršana na jednoj trudnici, i koja je zbog trajnih oštećenja mozga bila osuđena na život bez sposobnosti kontrole motorike, senzorijuma, sfinktera i vrlo bazičnih i osnovnih emotivnih i kognitivnih funkcija (kada se i kaže da se neko pretvorio u „čoveka biljku“).
Pomoćnik doktora Moniza, Volter Friman, takođe lekar, optužen je da je preporučivao pacijente za lobotomiju, te je čak preko 25 pacijenata sasvim bez razloga podvrgnuto lobotomiji, jer je Friman u pravom smislu te reči bio „fasciniran“ ovom tehnikm, jer mu je ljudski mozak kao i baš velikom broju lekara u tadašnje vreme bio prava misterija, ali to svakako nije opravdanje za takav tretman.
Friman je vremenom i sam počeo da radi lobotomije na pacijentima, te je svog mentora imao želju da fascinira „unapređenjem“ tehnike, pa je prisilno onesvešćivao pasijente jakim elektro-šokovima, te im u vremenu kraćem od deset minuta radio lobotomije, koje su u najvećem broju slučajeva naravno dovodile ili do fatalnih posledica ili do trajnih invaliditeta, ali su takvi pacijenti smatrani „kolateralnom štetom“, ali koja je imala opravdanje jer je bila u službu i svrhu nauke i opšteg unapređenjaljudskog zdravlja.
Posle završetka Drugog svetskog rata, u Americi su vojnici podvrgavani lobotomiji, kako bi se na neki način utvrdilo kakve su bile njihove „psihičke posledice i reakcije na ratne traume“, ili kako bi se pak pomenuti poremećaji, košmari, post-traumatski stresni poremećaj, te i depresivna stanja kod vojnika izlečili ovom metodom, i po nekim nedavno pronađenim dokumentima, utvrđeno je da je lobotomija urađena kod više od oko dve hiljade vojnika.
Neki vojnici su na žalost ovakvim metodama podvrgnuti zbog procene psihijatara da su pokazali znake „poremećaja“ u smislu homoseksualnosti, te su od sopstvenih boraca koje je trebalo slaviti kao heroje, Amerikanci napravili „armiju invalida“, kojima su ugrožena osnovna ljudska prava i slobode.
Danas se na lobotomiju ne gleda sa odobravanjem u stručnim krugovima, te se ona ne radi više poraktiočno nigde u svetu, jer naravno postoje savremene dijagnostičke i terapijske procedure za većinu oboljenja u psihijatriji i neurologiji, ali se ipak u nekim manje razvijenim državama mogu sresti ilegalni postupci nadrilekara, koji pored hipnoze vrše i lobotomiju, kao metodu pomoći kod nekih psihičkih oboljenja.
