A-M

Likvidnost – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma likvidnost

Prema etimološkoj definiciji, likvidnost je pojam koji je potekao ili iz engleskog ili iz nemačkog jezika, i označava imovinu koja se može po potrebi „prevesti u keš“, i na takav način se olako i obezbediti pokriće za određene obaveze.

Generalno se smatra da je likvidnost u bankarskoj i ekonomskoj terminologiji, poznata kao jedan odnos sredstava koje ima određena firma, a kojima se mogu pokriti dugovi koji dolaze na naplatu i na takav način jedno trgovačko preduzeće ima na raspolaganju obrtna sredstva koja može da ili uvek osigura ili ih pretvori u „gotov novac“.

Likvidnost se može posmatrati i kao termin za „tečno stanje“, ono što je tečnost ili tekuće, ali se pre svega odnosi u ekonomiji na tekuće obaveze i obrt materijalnih sredstava, pa je praktično to u bankarstvu protok novca, u tom kontekstu „tečnosti; tokova“.

Dakle definicija likvidnosti jeste sposobnost da se u svakom trenutku izmire sve prispele obaveze prema poveriocima i strankama, uz adekvatan obrt novca u svakom trenutku, gde se ili celokupna sredstva ili njihov deo, pretvaraju u „keš“.

Šta su to pokazatelji likvidnosti – likvidnost kao termin u ekonomiji i bankarstvu

Kada su u pitanju takozvani pokazatelji likvidnosti, oni podrazumevaju poređenje kratkoročnih obaveza sa sredstvima koja su kratkoročno i raspoloživa, te tako dostupna da se prispele obaveze i izmire.

Pokazatelji likvidnosti su:

– koeficijent tekuće likvidnosti; koeficijent ubrzane likvidnosti; koeficijent trenutne likvidnosti i koeficijent finansijske stabilnosti;

– neto radni kapital ili obrtni kapital (deo sopstvenog i dugoročnog obrtnog kapitala koji se po pravilu iskoristi za finansiranje obrtne imovine) i neto radni kapital shodno ukupnoj imovini.

Likvidnost je kao takva određena takozvanim faktorima likvidnosti, a to su – dospele obaveze; sredstva plaćanja i rok za plaćanje.

Smatra se da je likvidnost kao jedan važan deo finansijske politike, određena zapravo samom pak i brzinom i mogućnošću da se obrtna sredstva koja su „imobilisana“ pretvore u raspoloživi novac, kojim se „podmiruju“ prispele obaveze koje su dospele na naplatu, te je sve određeno brzinom ili ažurnošću plaćanja dospelih obaveza i naloga za naplatu.

Kada se tu posmatra likvidnost nekog preduzeća, ona se najbolje raščlanjava i kao takva i laicima baš i objašnjava podelom na tri „nivoa“ – sadašnja likvidnost preduzeća; buduća ili perspektivna likvidnost preduzeća i opšta likvidnost preduzeća.

Sadašnja likvidnost preduzeća se izračunava kao koeficijent trenutne sposobnosti preduzeća da isplati dospele obaveze i dugovanja i to određenom poveriocu, a prema formuli:

Ksl = Ims/Ido (koeficijent sadašnje likvidnosti je proporcionalan odnosu između ukupnog iznosa trenutnih raspoloživih sredstava za izmirenje duga i obaveza i ukupnog iznosa dospelih obaveza u datom trenutku, koje treba da se isplate poveriocima).

Kada je koeficijent sadašnje likvidnosti jednak ili je veći od jedan, tada se smatra da je likvidnost dobra i da je dato preduzeće u stanju da sve dospele obaveze i dugovanja izmiri po planu i bez gubitaka.

Buduća ili perspektivna likvidnost preduzeća označava sposobnost nekog preduzeća da prema svojim raspoloživim sredstvima na računu, ima rešenje za neke obaveze koje mogu da dođu na naplatu u narednom nedefinisanom vremenskom periodu, a računa se po formuli:

Kpl = Imsndml + Iphovkupp/ Idondml + Iokdzptpp (odnosno koeficijent perspektivne likvidnosti se računa kao odnos zbira raspoloživih sradstava na dan merenja likvidnosti i iznosa potražnje i mogućih hartija od vrednosti koje se pretvaraju u narednom periodu u „gotov novac“ sa zbirom iznosa dospelih obaveza za izmirenje na dan merenja likvidnosti i iznosa obaveza koje će dospeti na naplatui za vreme datog posmatranog perioda potzraživanja sredstava).

Kada je koeficijent perspektivne likvidnosti jednak ili je veći od jedan, tada se može reći da je u pitanju potpuna likvidnost preduzeća i da se na likvidnost može tada i računati.

Principi planiranja likvidnosti kao dela finansijske politike i pojam optimalne likvidnosti

Kada se razmatra takozvano planiranje likvidnosti, od najvećeg je značaja pre svega plan priliva i plan odliva novčanih sredstava za neko konkretno preduzeće.

Ovakav se plan obično pravi na kvartalnom, polugodišnjem ili godišnjem nivou, a obuhvata pre svega sledeće metode – bilansnu metodu; dinamičku metodu (analiza mogućeg neto priliva i neto odliva sredstava odnosno novca i proračunavanje vremena dospeća naplate i isplate sredstava).

Ako dođe do stvaranja takozvane „likvidne napetosti“, postoji princip za njeno prevazilaženje koji obuhvata – povećanu brzinu pretvaranja imovine u novčana sredstva (rasprodaja zaliha; pad cenovnog ranga; prodaja sirovina malo iznad cenovnog minimuma); promena uslova plaćanja za sve kupce (posebno za one „na veliko“ kojima se skraćuje odobreni period kreditiranja); zajam i krediti od banaka koji se uzimaju kratkoročno; upotreba dugoročnih kredita od strane banaka; te i prodaja deonica preduzeća i promena cenovne politike preduzeća i utvrđenih uslova plaćanja.

Optimalna likvidnost ima svoju posebnu politiku, i ona podrazumeva neke važne faktore, a to su – zalihe robe; likvidne rezerve i potraživanje odnosno naplata duga od kupaca.

Kada se razmatra optimalna likvidnost nekog preduzeća, ona podrazumeva – da se mora uvek i bez odlaganja obezbediti platežna moć; da se sva sredstva koja su raspoloživa moraju iskoristiti maksimalno; da se rizik od potencijalne nelikvidnosti svede na minimum detaljnim analizama.

U ovakvim uslovima je za obezbeđivanje optimalne likvidnosti nužan uslov i takozvana likvidna rezerva, a koja jeste iznos novčanih sredstava nešto iznad maksimalne platežne moći preduzeća, da bi se u apsolutno svakom momentu mogla izmiriti neka dugovanja i/ili obaveze koje nenadano dođu na naplatu odnosno budu potraživana.

Ono što najviše određuje kolika je veličina likvidne rezerve jesu tri faktora – sama finansijska struktura preduzeća; planiranje protoka novca i odnos između priliva i odliva sredstava koji je strogo kontrolisan i određivanje realne mogućnosti preduzeća da uzima kamate na zajmove.

Pojam poslovne likvidnosti, odnosi se na to da se na vreme i u roku izmire sve one obaveze koje su dospele na naplatu, te da se ne „uđe u minus“, kao i da se ostvari ravnoteža i stabilnost priliva i odliva novčanih sredstava, ali i da se tekuća novčana sredstva očuvaju stabilnim.

Ako dođe do nastanka nelikvidnosti (što jeste prema definiciji nedostatak tekućih sredstava za izmirenje obaveza i potraživanja od strane poverilaca), potrebno je najpre razmotriti potencijalne uzroke, koji se grubo raznatrano dele na one eksterne i one interne.

Postoji ukupno osam eksternih uzroka nelikvidnosti, a to su – inflacija; spoljno trgovinski platni promet; sistem raspodele; devizni sistem; politika narodne banke; kreditni sistem; bankarski krediti i monetarno kreditni sistem.

Kada su u pitanju interni razlozi za nelikvidnost, to su – zalihe; gubici; naplata potraživanja, te i investiranje u osnovnu delatnost i obrtna sredstva kojima se bavi dato preduzeće.

Kada se razmatraju mogućnosti da se najbezbolnije i najpraktičnije i otklone uzroci nelikvidnosti, tu se pristupa – kompenzaciji dela sredstava ili obaveza; ubrzavanju cirkulacije obrtanja sredstava i povlačenje i upotreba dodatnog novca (koji se obezbeđuje kratkoročnim zajmovima ili kreditom od banke).

Šta je to finansijska ravnoteža i koje su njene ostale komponente pored likvidnosti

Prema definiciji je finansijska ravnoteža stabilan odnos između raspoloživih sradstava i izvora koji daje ta raspoloživa sredstva, a može da se definiše kao kratkoročna i/ili pak kao dugoročna finansijska ravnoteža.

Dugoročna finansijska ravnoteža se analizira svakako kroz posmatranje onih dugoročnih obrtnih sredstava, te i u skladu sa dugoročnim obavezama, a i izvorima za obezbeđivanje sredstava koje i poseduje samo preduzeće koje radi.

Logično je da se kratkoročna finansijska ravnoteža razmatra prema kratkoročnim sredstvima za finansiranje, te se prate i sve one obaveze koje su dospele na naplatu, te u kratkom vremenskom roku, kao i one obaveze za naplatu koje su u trenutku analize već i dospele da se isplate.

Dakle, da bi se uspostavila finansijska ravnoteža, treba da se obezbede rokovi u kojima će neka sredstva koja su „obrtna“ moći da se pretvore u novac, kao i da se uspostavi paralela između pak i obaveza koje će u određenom roku da dospeju na naplatu.

Kontrolisana kratkoročna finansijska ravnoteža zapravo jeste kontrola likvidnosti, dok je kontrola dugoročne finansijske ravnoteže u suštini zapravo kontrola uslova koji su potzrebni i neophodni za održavanje stanja likvidnosti.

Kratkoročna finansijska ravnoteža prema tome zahteva da se odnos postavi na 1:1, a već između sredstava za finansiranje i izvora za finansiranje.

Pojam likvidan generalno označava ono što je u gotovini, gotovinsko, u „kešu“, te je likviodnost sposobnost da se sredstva u celosti ili samo delimično prevedu u raspoloživi novac u bilo kom trenutku, a iz rezervi i zaliha, iz hartija od vrednosti ili imobilisanih sredstava u nekom drugom smislu.

Likvidnost je odnos između raspoloživih sredstava nekog preduzeća, prema obavezama koje će i ubrzo da „stignu“ ili da dospeju na naplatu.

Likvidna sredstva su sredstva za plaćanje koja se mogu brzo i lako obezbediti, te se pretvoriti u „gotov novac“ onda kada je to neophodno (na primer likvidna sredstva su menice; obveznice; te i papiri od vrednosti u bankama; ali i onaj gotov novac koji je već u rezervi).

Sponzorisano

loading...