A-M

Kurziv – značenje, pojam

Kurziv je pojam koji ima korene i u latinskom jeziku od reči cursus, ali i u germanskoj jezičkoj grupaciji od reči kursiv, i označava iskošena slova kada se ona kucaju, i kada iskošena „u desno“ ona služe da bi se neka reč, rečenica ili pasus tako istakao, a deluje slično kao da su slova pisana rukom.

Dakle, kurziv na jednostavnom primeru izgleda ovako – A B C D E F G H I J K L LJ M N NJ O P R S T Ć U F H C Č DŽ Š W Q Y X; a b c d e f g h i j k l m n nj o p r s t ć č dž š u f y w q …i tako dalje upotrebljeno u rečenicama; rečima; pasusima; delima ili da označi tuđice.

Manje je poznata činjenica da je kurziv najpre bio sasvim posebno pismo koje je nastalo u Italiji početkom XVI veka, i da ga je osmislio Francisko Grifo da Bolonga, po profesiji slovorezac, te je svoja prva slova u kurzivu izradio za Alda Manzurija, a koji je upravo tim fontom i štampao epohalno delo „Vergilije“, 1501. godine.

Kada se kurziv upotrebljava u književnosti, obično služi da istakne neke krucijalne detalje, da doda podnaslove ili objašnjenja, te da navede nečije reči kao citat, ili čak i da se navedu nečija razmišljanja, snovi, a nekada su se i kurzivu prevodile i štampale cele „strane“ knjige, ili pak predgovori i zabeleške o piscima i sam sažetak romana ili druge vrste književnog dela.

Ranije su se ovakva slova koje idu „naginjući u desno“, u kaligrafiji nazivala i „slova koja trče“, jer odaju takav utisak oku posmatrača, kada se gleda njihova skupina u celini.

Značenje i objašnjenje pojma kurziv i njegova upotreba od istorije sve do danas 

Kako je navedeno, kurziv u kaliografiji (pisana slova), odnosno u tipografiji (kucana slova), jesdte jedna vrsta „fonta“, tačnije oblika slova koja su sasvim „iskošena u desno“ i izgledaju kao da su pisana rukom, iako su štampana ili kucana na mašini ili tastaturi.

U svakom slučaju je kurziv najčešće svakako upotrebljavan u književnosti i u štamparstvu, ali i u matematici je zastupljen takozvani elektronski kurziv, koji predstavlja slova koja su matematički „polegnuta“ u levo ili u desno.

Najčešće se kurziv koristi da istakne neke detalje u književnim delima, ili pak i u nekim aktima i spisima, ali se često upotrebljava i kao jedna svojevrsna stilska figura u književnosti, za pre svega pisanje naslova, podnaslova, pogovora, predgovora, sažetaka dela, i u nekim situacijama i za navode i „prologe“ kojima se autor trudi da čitaoce uvede u srž radnje.

Takođe nije retkost da se strana reč ili tuđica koja se koristi u književnosti ili opet u nekim aktima i dokumentima, piše kurzivom, sa naznakom da je neglašena ali u smislu da ke za nju potrebno obješnjenje, pa je obeležena zvezdicom i na marginama se nalazi u zagradi njen tačan prevod ili pak neko književno značenje koje je u datom, kontekstu najpribližnije.

Primer upotrebe kurziva je sledeći – „Ona je bila kao i sve ostale frajlice, važna samo sebi, i sklona da se doteruje i ulepšava svakoga dana, od jutra do večeri“.

Takođe je često kurziv u upotrebi u predgovorima nekom delu ili pak kritikama koje su dali neki umetnici ili osobe koje su za to kompetentne:

roman „Džejn Ejr“ je prepoznat kao pravo remek-delo, odmah nakon svog objavljivanja, kao prvi roman o unutrašnjem životu žene, koji je napisala žena“. 

Takođe se kurziv koristi da se napiše pogovor odnosno da se dobiju neke informacije o samom piscu nekog dela, o njegovim ostalim postignućima:

Šarlot Bronte je rođena 1816. godine i bila je najstarija sestrakoja se školovala konvencionalno samojedniu godinu, da bi se potom vratila u rodnu Enflesku da podučava svoje sestre i brata..“ 

Kada se želi navesti neko sećanje, ili prekid radnje u delu koje je pisano „kniževnim standardnim fontom“, može da se iskoristi kurzivno pisanje, na primer u pomenutom delu „Džejn Ejr“ spisateljice Šarlot Bronte, kada se naracija prekida rečima neke pesme koja u datom momentu „ima značaja da objasni ili da skrene radnju sa krucijalne teme“:

„ Gde Severni okean u burnom talasu, vri oko golih setnih ostrvaca,

Ghde između Hebrida Atlantski okean, val pomamni baca.“

Manje je možda poznata činjenica da su i paleografi iz drevne Stare Grčke, svoje pismo delili na dve vrste – književno i kurzivno pismo, gde je prvo korišćeno da se pišu sva književna dela io brojni važni službeni spisi i akti i bilo je i samo vrlo lepo ukrašeno i čitko pisano.

Sa druge strane, u Grčkoj je kurzivno pismo bilo upotrebljavano za svakodnevno pisanje, i nije se vrednovalo, već se čak smatralo i jednom vrstom „neukog pisanja običnog naroda“.

Poznato je da su glagoljicu kao pismo koje je kasnije preraslo u današnju ćirilicu, stvorili Ćirilo i Metodije, i da su čak i oni imali kurziv u svom prvom pismu, koje su potpuno piosali po starogrčkim pravilima, i to još po ugledu na neke istočnjačke simbole, pa je takva prva glagoljica pak (nastala od glagola „kotrljati“, što i odgovara opisu kurziva „kao slova koja trče“), još u IX veku.

Na dalje se kuruziv nalazi i u takozvanoj „Bosančici“, koja je pismo nastalo kao jedna bosansko-hrvatska ćirilica, a koja je nastala u ranom X veku, i jedna je takođe forma ćiriličnog pisma, pa je ona dve do nekog XIII veka upotrebljavana u „kurzivnoj formi“ u srednjim i nižim društvenim slojevima (pre svega u Dubrovniku, i neki drugim primorskim delovima Hrvatske i u centralnoj Bosni).

Svakako je i danas u savremeno doba, prosto nezamislivo da se u književnim delima ne nalazi kurziv, kao način da se nešto dodatno mistakne po važnosti, ili da se ubace neke „lične misli; snovi; osećanja; jadikovanja“, pa i u „kompjuterskom jeziku se svakako koristi kurziv kao i „boldovanje slova“, da se nešto naglasi i istakne.

Ono što jeste pravilo, da se u nekim aktima koji su od važnosti kao što su ugovori, diplome, izvodi, državljanstva i slični pravni akti, izbegava korišćenje kurziva u tekstu, jer se smatra da ona sama po sebi treba da su jasna i da „služe svrsi“, te da nema nužnosti da se bilo šta i nekako naglašava.

Sinonimi za pojam kurziv su svakako – italik slova; kosa slova; koso pismo; „trčeća slova“; kosa latinična štampana slova – a iz navedenih sinonima se jasno može izvesti i značenje same reči o kojoj se ovde i piše.

Jasno je da se nekada i sami naslovi i podnaslovi mogu pisati u kurzivnom fontu, kako bi se postigao bolji estetski efekat, pa tada nema neki preveliki „potencijal naglašavanja“ (jer se sami po msebi naslovi piš velikim fontom, i nemaju potrebe da dodatno budu akcentovani), te tada više ima neku estetsku komponentu, koja služi da privuče pozornost kupca i kasnije i čitaoca.

Dakle rezimirano, kurziv je nastao u Iotaliji kao pismo u XVI veku, korišćen je većinom ua pisanje religijskih knjiga i za neka edla od opšteg značaja i za književne velike romane i važne prevode, a kasnije je korišćen i da se njime označavaju reči koje su „tuđice“, te da se one na kraju teksta pobliže i objasne.

Sa ovim terminom se svakako sreće svako, kada kuca bilo kakav tekst na svom računaru, ali opet postoje pravila kada se kurzivna slova ne treba da upotrebe, jer nije potrebno ili je pak i sasvim izlišno da se na ovakav način naglašava ono što je utvrđeno zakonom ili je pak sasvim jasno pak i definisano generalno, u najširem smislu reči.

Mada se nekada ovakvo pisanje smatralo „kitnjastim“ i odlikom gospodstvenog stila, u nekim se epohama smatralo za prostačko i „narodsko pismo“, te se nije posmatralo kao ono valjano i važno i nije mu se pridavala nikakva velika važnost.

Kada želite da nešto ulepšate ili da naglasite u tekstu koji i vi samipišete, svakako možete da pak i upotrebljavate kurziv, mada ne treba da ga koristite za službena obraćanja (putem mailova ili preko štampanih molbi; za sudske žalbe; za naučne radove; za neke sporove koji treba da se vode ili za niz drugih situacija), jer tada može da ima sasvim nepoželjnu konotaciju, i da bude shvaćen kao jedna vrsta podsmeha i podrugljivosti.

Sponzorisano

loading...