Blog

Kredibilitet – značenje, definicija, pojam

Definicija i poreklo reči kredibilitet

Kredibilitet je termin koji označava stečeni ugled, poverenje, poštenje, čast, „dobar glas“, te opšti pozitivan utisak koji neko stiče svojim radom ili ponašanjem i uspesima u pojedinim sferama svog delovanja, a koji je definisan u „očima posmatrača“, odnosno kaže se da neko poseduje neki kredibilitet, definisano od strane drugih osoba iz okruženja, koje su u dovoljnoj meri stručne i/ili kompetentne da to i procene.

Sam pojam potiče od latinske reči credo, credere, u bukvalnom prevodu verovati, poverovati, poverenje, te se odnosi na osobe koje su stekle neko poverenje kod drugih ljudi, odnosno koje i generalno imaju „dobru reputaciju“ ili „uživaju“ visok ugled, i vrlo su uvažavane i poštovane.

Kada je u pitanju kredibilitet, kao vrlo cenjena osobina koja je sinonim za poverenje, on se može odnositi na međuljudske odnose u emotivnom smislu, kao i u poslu, i u životnom smislu uopšte, kao sposobnost da se neko lično afirmiše kao osoba koja odaje utisak da se u nju može verovati, te da se u svakoj prilici u njoj može pronaći siguran oslonac i podrška, i kojoj se može sasvim i bezrezervno verovati, jer je više puta dokazala svije kvalitete i vrline.

U suprotnosti sa „osobom od kredibiliteta“, jeste neko ko je nepouzdan, nestalan, nesiguran, kao i nedovoljno vredan poverenja i saradnje, te kada neko izgubi kredibilitet, teško ga i ponovo stiče te tada gubi praktično sve pozitivne osobine i ugled u očima drugih ljudi.

Pored međuljudskih odnosa, postojanje kredibiliteta je vezano na primer i za poverenje u neke materijalne stvari, te tako određeni brend ili proizvod, kompanija ili politička i društvena forma i organizacija, mora da poseduje kredibilitet, kako bi neko imao veru u određeni stepen njene veće prijemčivosti i verovanja u ispravnost i iskrenost, te i posledičnu želju da se baš toj organizaciji ili skupini koja ima „dobar glas“ pridruži ili prikloni.

Kada je u pitanju izbor emotivnog partnera, kredibilitet je važan sa aspekta pouzdanosti i oslonca, a kada je u pitanju na primer politički kredibilitet, biraju se organizacije u koje se ima poverenje ali i sličnistavovi i mišljenja koja postoje i u ličnom obrascu i stavu.

Sa druge strane, u ekonomskom smislu, i neka firma ili brend može da izgradi kredibilitet, kvalitetom roba i usluga, te da stekne poverenje potrošača, ali i da kada izgubi kredibilitet postane nepoželjna i nepouzdana, te da se kao takva „izbegava“ za dalju saradnju ili upotrebu.

U profesionalnom okruženju, cene se osobe sa kredibilitetom, koje imaju potencijal vođstva ili pak timskog rada, ali kojima se suštinski može verovati, i koje neće svoje saradnike olako i brzo izmanipulisati ili izneveriti na bilo koji način.

Kaže se stoga da se kredibilitet teško stiče kao osobina, ali da se veoma lako može izgubiti, te se nikada ni ne može „povratiti“ u pređašnjem obliku ili formi.

Kako neko može da stekne ili „izgradi“ kredibilitet kao osobinu ličnosti

Osobe koje imaju kredibilitet su pre svega osobe sa karakterom i stavom, te i oni koji poseduju svest o moralnim i društvenim vrednostima i standardima koji ne treba da se prekrše, i imaju jasan smisao o tome šta je ispravno a šta pogrešno, te su u suštini osobe koje su poštene i vredne, i koje vrlinama i zalaganjem postižu ugled i poštovanje osoba iz svog okruženja.

Često se pogrešno smatra da se kredibilitet stiče visokom stručnošću, obrazovanjem ili znanjem i inteligencijom, ali je realnost sasvim drugačija, te osobe od kredibiliteta ne moraju biti akademski građani ili vrhunski naučnici, filozofi, političari, lekari, već svako može izgraditi kredibilnost i to u smislu poverenja i poštovanja, ako radi po pravilima i ako je iskren, dobar, nepretvoran i veoma pouzdan.

Međutim, logično je u nekoj meri da osobe od kredibiliteta moraju da imaju „nivo“, te da znaju o čemu govore ili šta rade, kako ne bi ostavile utisak nesigurnosti i kako bi u njih neko mogao da se pouzda, i osobe od kredibiliteta nikada nisu ljudi koji „prodaju maglu“ ili pak nemaju niti svrhu i jasne principe, jer iako kredibilitet može biti „lažan“, on tada nije dugovečan i lako se gubi.

U komunikaciji sa drugima, osoba od kredibiliteta je jasna, koncizna, iskrena i direktna, nikada se ne koristi laskanjem, lažima, dodvoravanjima, te ima vrlo jasan pristup, jasnu predstavu šta i/ili kako treba da se radi ili govori, i u nekoj meri se kredibilitet može povezati sa liderstvom, mada te dve reči odnosno osobine nisu ni u kom smislu sinonimi.

Vrlina osoba koje imaju kredibilitet je u tome da su one vrlo samosvesne, te da su spremne da daju svoj maksimum zalaganja i znanja, ali takođe da sebi i drugima priznaju kada pogreše, te da pronađu način da svoje postupke koji su u suprotnosti sa ugledom koji imaju, poprave na najbolji način, bez „uvijene forme“, i bez laganja onima koji su im ukazali poverenje.

Kada je sama ličnost osobe sa kredibilitetom u pitanju, postoji uvek jasan stav da je sagovornik iskreno važan, da je svaki posao kome se posvećuje neko ko poseduje kredibilitet jednako birtan te mu se pristupa pažljivo i analitički, nikada se ne gledaju samo lične potrebe i ostvarenje dobiti, već se obraća pažnja na želje, probleme i potrebe drugih ljudi, ili u profesionalnom kontekstu na potrebe firme ili društvene organizacije za koju se neko zalaže.

Kredibilitet je sinonim za veliki i dobar ugled, poštenje, poverenje i pouzdanost, te se osobe koje poseduju ove osobine, trude da ih i zadrže, jer su u njihovoj „izgradnji“ i sticanju uloženi veliki napori i iskren rad i trud, a kako je kredibilitet osobina koju određuju drugi ljudi ili pak društvo uopšte, veliki je napor i rizik zadržati kredibilitet na „duge staze“, jer se načinjene greške dosta ili teško praštaju ili se pak ponovno poverenje još teže može da stekne kada se jednom izgubi.

Drugo važno pitanje je u tome, ko je u suštini kompetentan da proceni da li neka osoba ima kredibilitet, te da joj na isti i uskrati pravo, i u tom smislu postoje velike varijacije i razlike.

Naime, za nekoga je osoba od kredibiliteta neko ko je u stanju da mu pomogne u nevolji, bilo materijalno ili na osnovu saveta ili iskustva; za nekoga drugog je osoba od poverenja prijatelj ili emotivni partner na koga se može računati i u svakoj „prilici i neprilici“; te je na kraju pak za nekoga kredibilitet samo pojam koji se upotrebljava bez jasne predstave šta on u suštini znači.

Ono što je važno, i što je praktično pravilo, jeste činjenica da jedna osoba sama za sebe ne može reći da poseduje kredibilitet, jer kako je i naglašeno, sud o tome da li je neko vredan poštovanja i divljenja, te da li može da mu se prida na značaju i da mu se u ličnosti prepozna dobrota i vrlina i poštenje, daju drugi, sa kojima osoba od kredibiliteta ostvaruje odnose u emotivnom ili pak bilo kom drugom smislu.