Definicija i poreklo pojma korespondencija
Prema etimološkim definicijama se smatra da je reč korespondencija poreklom iz latinskog jezika od reči „correspondetia“, u značenju prepiska; dopisivanje; odgovor na pismo; ili pak slaganje ili podudaranje, sličnost.
U česte jezičke nedoumice spada i činjenica da se nekada pogrešno reč izgovara ili piše kao pak i korespodencija (dakle umesto korespondencija, što je pravilno), jer kako je i pomenuto reč potiče od latinskog originalnog pojma „correspondentia“, koja znači pisanje pisama ili dopisivanje ali se često može preveseti i kao čuvanje svih pisama ili zbirka pisama, ili pak može da bude jedan vrlo čest oblik književnog dela koje je sačinjeno iz „izvoda i citata“ koji su bili sadržani u pismima.
Od reči korespondencija je svakako izveden i poznati glagolski oblik korespondirati, kome je pak značenje i jasnije i ima više varijanti, te pored osnovnog prevoda – dopisivati se, može da znači i biti sa nekim sličan (po obrazovanju; po funkciji; po interesovanjima) kao i biti sa nekim u slozi, podudarati se sa nekim ili nečim (u smislu stavova, shvatanja, uverenja), te i sasvim odgovarati naime nekome po ličnim osobinama, stvarati jednu harmoničnu i skladnu zajednicu.
Sa druge strane je korespondent, kao subjekat osoba koja odgovara (ili na pisma, ili koja se pak sa nekim dopisuje, koja prima ili koja šalje pisma), ali u širem kontekstu može da se odnosi na slaganje sa nekim, podudarnost, sličnost sa nekim, odgovaranje nekome u svakom smislu.
Međutim, ona osoba koja je korespondent, može da bude takođe i – dopisnik ili izveštač odnosno saradnik za pisane medije iz nekog drugog mesta; činovnik ili pisar koji vodi poslove i prepiske neke firme ili ustanove; onaj ko je izvršilac naloga i ko se bavi finansijskim aspektom poslovanja neke kompanije ili ustanove; onaj ko se sa nekim dopisuje ili onaj ko odgovara nekome ili onaj ko odgovara nečemu (u smislu slaganja i sličnosti sa nekom osobom ili nekim predmetom, situacijom, stavom, idejom).
Teorija korespondencije i upotreba termina u svakodnevnoj praksi prema klasifikaciji
Najpre je važno da se poznaje takozvana teorija korespondencije ili teorija adekvatnosti, koju je kao „klasičnu teoriju istine“ definisao još Aristotel, sa tezom da je „misao sasvim adekvatna stvarima“, te da ako mi mislimo da je nešto auto, onda je to auto, što je suština podudaranja našeg ličnog mišljenja sa realnim stvarima.
Dakle, po pomenutoj teoriji je istina u korespondenciji odnosno u podudaranju mišljenja i jedne i realnosti stvari, te se na latinskom kao osnovni postulat ove teorije navodi rečenica – „Adequatio intelectus et rei“, odnosno podudaranje mišljenja i stvari oko nas, te je ono što je proizvod misli u suštini i stvarnost koja je realna.
Sam Aristotel je istinu kao takvu definisao hipotezom – „istina je reći onome što jeste da jeste i onome što nije da nije“, dok je sa druge strane jasno da je neistina suprotnost odnosno – „reći onome što nije da jeste i onome što jeste da nije“.
Poznato je da su bili u srednjem veku brojni sledbenici ovakvog učenja, te da su je kao „teoriju odraza“ koristili u XX veku i marksisti, ali su ipak jasni njeni nedostaci kada se danas posmatra kao jedna stvarna teorija, pre svega u smislu defektnosti kada se o nečemu ne može izvesti sud ili zaključak samo na osnovu opažanja, te očiglednosti ili slaganja koje odražava većina, te je naime i potrebno da se pretpostavljene hipoteze i dokažu, kada realno nastaje problem.
Podela korespondencije na tri osnovne vrste i obrazloženje svakog tipa korespondiranja
Kada se govori o podeli ili vrstama korespondencije, postoje tri osnovna tipa – privatna; poslovna i službena korespondencija, te će u nastavku teksta svaka od njih biti detaljnije razjašnjena, jer se ovaj termin vrlo često koristi u žargonskom govoru, ali je ipak činjenica da malo ko jasno shvata njegovo pravo značenje.
Privatna korespondencija – jeste termin koji se osnosi na jednu pismenu formu komunikacije između osoba koje su bliske na ličnoj odnosno privatnoj osnovi (na primer tu je korespondencija između prijatelja; emotivnih partnera; članova uže ili šire porodice).
Vrsta ili stepen bliskosti odnosno ličnih sloboda u neformalnom obraćanju u ovoj vrsti razmene mišljenja i stavova, kao i emocija se ipak podređuju određenim normama i pravilima (iako ne i tako formalnim i strogim) korespondencije, pre svega u smislu tačnosti pravopisa, te i obraćanju pažnje na intonaciju i naglašavanje onoga što je važno na jedan formalniji način, da bi se naime i ispoštovala neka osnovna načela pristojnosti i bontona.
Poslovna korespondencija – jeste jedna vrsta pisanog obraćanja koja se vrši između poslovnih partnera ili privrednih subjekata koji nisu ograničeni vrstom svojine (to da li je ona privatna ili je javna nije od važnosti), te je ovakav vid korespondencije od najveće važnosti za svaku poslovnu komunikaciju, te je u suštini prepiska koja obuhvata sve što poslovni partneri pišu jedan drugom.
Značaj ove vrste korespondencije je u smislu privrede savremenog društva značajan na raznim nivoima, pre svega u trgovini robom ili uslugama, a kada su poslovni partneri udaljeni prostorno ili fizički, te je ovde veoma važna formalnost u komunikaciji, i poštovanjesvih pravila i normi koje jedna korespondencija obuhvata.
Pravilo je danas i da postoji i nekoliko podtipova ili svojevrsnih obrazaca poslovnog formalnog obraćanja, a to su – blok forma (ili američki model); svečana forma (evropski model poslovne korespondencije); zupčasta forma i kombinovana forma korespodencije u poslovnom području.
Službena korespondencija – jeste jedna najformalnija vrsta pisane korespondencije, a koja se obavlja između organa državne uprave i drugih delova sistema – diplomatije; te pravosudnih i sudskih organa; knzularnih predstavništava; ambasada; ministarstava; neprofitnih organizacija; ustanova kulture; banaka; i drugih organa koji na neki način pripadaju izvršnim organima koji su pod upravom organa vlasti.
U ovom slučaju, vrlo je važno da se ispoštuje jedan propisani kodeks formalnog pisanog pravila obraćanja, sa pravopisnim detaljima i akcentom na najvažnije činjenice, a naravno u savremenom sistemu postoji komunikacije putem e-maila, ili e-pošte, i tada postoji uvodna reč (obično kao „Poštovani“), te sadržaj koji je strogo određen, sažet vrlo formalan (bez ikakvog mesta za šale, neozbiljnosti, greške u pravopisu i interpunkciji, lažne podatke i navode), i završetak koji je pak takođe poznato formalan (i završava se kao „sa poštovanjem“; „moje uvažavanje“; te i „srdačan pozdrav“).
Dakle, iz priloženog je jasno da je važno u korespondenciji (u svakom navedenom tipu), da se obavezno koristi samo i isključivo književni jezik, bez upotrebe bilo kakvih žargonskih izraza ili nekih dijalekata, te i da se odlično vlada pravopisom, i da se pokaže jedan vid opšte kulture kao i informisanosti, ali da se u svakom slučaju ne potpadne pod neki vid intimiziranja i da se zadrži uvek crta formalnosti kao nužna u ovom načinu komunikacije.
Dakle, korespondencija je jedan način komunikacije, vid sporazumevanja u pisanoj formi, gde su one osobe koje se bave ovim načinom komunikacije korespondenti, i kao oblici korespondencije se na primer mogui navseti – telegram; pismo; dokumenti ili ugovori koji su dobijeni ili upućeni nekim firmama ili ustanovama; a generalno gledano se korespondencija može smatrati samo kao vid komunikacije (mada su jasne odredbe koje je odvajaju od bilo kakvog načina komuniciranja).