A-M

Konsenzus – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma konsenzus

Prema etimološkim definicijama je konsenzus reč koja potiče iz latinskog jezika i to od reči consensus, te i u jasnom prevodu označava slaganje; saglasnost; prihvatanje; podržavanje; sporazum, te obuhvata jedan jasan proces u kome se daje saglasnost sa nekim zajedničkim ciljevima koji generalno imaju zajedničku dobit kada se ostvare i oni su za jednu grupu veoma važni i kao takvima im je nužno potrebno odobravanje ili slaganje odnosno „postizanje ili pak i davanje konsenzusa“.

Kada se govori o jednom dostizanju ciljeva koji imaju veliki značaj i potrebno je da im se pak dosegne određena vrednost, odobravanje putem konsenzusa postupaka i metoda za ostvarenje ovakvih ciljeva se naziva postupak donošenja odluka putem konsenzusa, gde se daje od onih koji imaju prava da se pitaju, odobravanje, saglasnost ili podrška da se ciljevi ostvare kao zajedničko i važno dobro.

Potencijalna sukobljena ili suprotstavljena mišljenja se u konsenzusu moraju rešavati takozvanom medijacijom, dok se metodom odlučivanja preko konsenzusa postiže svrha da se ostvari realizacija planova uz odobravanje veće ili manje grupe, i pravo glasa se daje većem broju ljudi, a ne samo izvršnom organu ili onome ko realizuje plan kao takav.

Kada se kaže da je konsenzus postignut, to označava da su se svi oni koji su učesnici u donošenju odluka saglasni sa nekim predlogom ili idejom, te da se realizacija cilja postiže uz sveukupno ili jasno odobravanje svih strana koje učestvuju u procesu.

Postizanje konsenzusa – postupci i krajni rezultati

Kada je u pitanju odlučivanje grupe o realizaciji nekog plana ili ideje, sa krajnjim ostvarenjem cilja ili rezultata od opšteg značaja, postoje neki osnovni koraci u postizanju konsenzusa koji se moraju ispoštovati kao jedna vrsta normativa ili pravila, a to su:

Najpre je potrebno da se jasno definiše ono što jeste zakozvano „sporno pitanje“, te ono o čemu je potrebno da se grupa izjasni i da se konsenzus postigne, dakle šta je u suštini ono o čemu treba da se odlučuje i ono čemu treba da se da odobrenje i saglasnost određene grupe (ne pojedinca, jer je konsenzus pitanje grupe i sam cilj je ostvarenje planova grupe, kao manjine ili većine u opštoj populaciji);

Naredni korak u postupku jeste sagledavanje problema, sa iznošenjem eventualnih prigovora koji bi mogli da sabotiraju konsenzus u kasnijem radu, pa je cilj da se to predupredi, te da se reši naime i suprimira takva mogućnost sagledavanjem predloga koji je proistekao iz takozvane prethodne grupne rasprave o spornom pitanju koje jeste predmet konsenzusa;

Treći korak u postupku postizanja konsenzusa o nekom predmetu, jeste da se sagledaju navedeni eventualni prigovori na predmet razmatranja, pa ako oni postoje da se svaki pojedinačno razmotri i da se pronađe jedno zajedničko i za sve prihvatljivo rešenje, pa kada se sve to obavi, pokušava se da se tada postigne konsenzus;

Problem može da nastane ako postoje oni članovi grupe koji su u toku glasanja za neki predlog za koji je potrebno postići konsenzus uzdržani, jer nisu sasvim zadovoljni rešenjem koje je prethodno postignuto raspravom o predmetu diskusije, i oni „koče“ postizanje konsenzusa, jer ne daju jasan stav za ili protiv;

Pomenuti članovi grupe koji imaju neke prigovore na prethodna rešenja koje je donela većina, doprinose time što su uzdržani da se ne može izglasati konsenzus jer je potrebno slaganje svih članova grupe u odlučivanju, pa se tada predlog konsenzusa odbija i vraća se na ponovnu raspravu i razmatranje (kada na primer iznesu stav da je u nekim aspektima predlog u neskladu i u sukobu sa principima za koje se zalaže grupa);

U situaciji kada na pomenuto sporno pitanje, koje je prevedeno u predmet razmatranja i koje je analizirano i tako utvrđeno da nema prigovora smatra se da je za pomenuti predlog konsenzus i postignut i pristupa se uz saglasnost realizaciji predmeta sa zajedničkim ciljem ostvarivanja rezultata koji su od opšteg interesa.

Koje su prednosti i mane principa donošenja odluka putem konsenzusa?

Generalno gledano, donošenje nekih odluka putem davanja saglasnosti odnosno postizanjem konsenzusa ima više prednosti nego mana, te će one biti navedene u nastavku teksta.

Pozitivni aspekti donošenja odluka putem postizanja konsenzusa su – podsticaj da se pronađe ono rešenje problema koje je najbolje za grupu kao celinu; svaki član grupe ima jednako pravo glasa i ima pravo da iznese sumnje ili prigovore, i da se o njima pokrene svrsishodna diskusija, kako bi se krajnji rezultat učinio predvidivijim i sigurnije ostvarivim; svaki pojedinac se zalaže da se da grupna saglasnost za ono što je predmet odlučivanja, te se tako potencira grupa, dok se umanjuje predominacija odluke pojedinaca, koji i kada su uzdržani moraju ponovo da obrazlože razlog zašto odstupaju od stava grupe, i takav razlog ili prigovor mora biti validan, realan i vrlo i smislen jer se vraća na razmatranje i time se o predlogu ponovo odlučuje.

Negativni aspekti kod donošenja odluke za postizanje konsenzusa su – najpre se smatra da je osnovna mana donošenja odluka ovim putem njegova nefunkcionalnost, jer se nužno stvara jedan homogeni pristup, pa se nema prava na sopstveni stav i konsenzus može da se postigne samo u grupacijama istomišljenika, koji onoga ko je protiv, iako ne prisilno, ponovnim razmatranjem svih istih predloga do postizanja konsenzusa navode da se složi sa njima; smatra se takođe da je donošenje odluka konsenzusom spor proces, da se vreme od realizacije uzaludno troši do slaganja članova grupe, kao i da se nipodaštava stav pojedinca da bi se istakao stav manjinske grupe, koja je opet u celokupnom sistemu monopolistička i ona je donela odluku sa kojom se većina kojoj je namenjeno „opšte dobro“, ne mora da složi.