Definicija i poreklo pojma kleptomanija
Smatra se da je pojam kleptomanija, te kleptoman kao osoba koja pati od ovog poremećaja, pak poreklom iz grčkog jezika, i da je složenica dve grčke reči – „kleptein“ u značenju krasti, ukrasti, biti lopov, uzimati bez pitanja, i od reči „mania“, koja je generalno definisana kao poremećaj ličnosti i nagona te se definiše kao nagonska potreba, nužnost, poremećaj, i prevod same reči kleptomanija jeste u stvari nagon za krađom, patološka potreba da se nešto prisvoji na nelegalan način.
Kada je u pitanju osoba koja je kleptoman, smatra se da je u pitanju neko ko ima bolest zvanu kleptomanija, koja spada u psihijatrijsku kategoriju poremećaja nagona i ima jasnu takozvanu „F“ dijagnozu, te da je on patološki poremećena luičnost sa nagonom da krade, patološki lopov.
Mada se smatra da je kleptomanija kao psihijatrijski poremećaj mnogo ređa u odnosu na slične bolesti iz spektra poremećaja nagona, ona spada u mentalne bolesti i odlikuje se baš pojačanim nagonom za krađom, iako najčešće roba koja se ukrade ili nema nikakvu vrednost ili nije neka krucijalna kategorija za preživljavanje ili ishranu, već je samo u pitanju „potreba, nagon, želja, nemoućnost da se savlada potreba“ da se nešto ukrade, prisvoji, uzme bez dozvole, i u nekim slučajevima ima i pozadinu želje za rizikom da se bude uhvaćen.
Iako pojam nije toliko čest u žargonu, on se po pravilu obično upotrebljava svesno ili nesvesno sasvim pogrešno, a da se pod maskom kleptomana, koji po shvatanjima psihijatrije ne priznaje sebi i drugima da ima problem, jer ga ne prepoznaje, opravdaju namerne krađe i neki kriminalni postupci koji su kažnjivi zakonom i ne potpadaju pod kategoriju psihogenih poremećaja.
Istorijat termina kleptomanija, simptomatologija poremećaja i terapijski pristup
U psihijatriji se kleptomanija ubraja u takozvanu kategoriju OKP ili u opsesivno-kompulsivne poremećaje, kada se smatra da u 50-60% osoba postoji upravo ovakav sindrom, ali se neki drugi psihijatri sa time ne slažu i smatraju da se ovaj poremećaj treba da svrsta u kategoriju poremećaja raspoloženja ili pak u kategoriju bolesti zavisnosti (sa narkomanijom, alkoholizmom, zavisnošću od interneta, zavisnošću od igara na sreću).
Ono što jeste činjenica kada je u pitanju kleptomanija, jeste da je poremćaj najučestaliji u vreme ranog puberteta, te da se ugrađuje u ličnost i da se ustaljuje kao ponašanje u doba adolsecencije ali nekada može da ostane kao doživotni poremećaj, da se znatno češće javlja kod žena nego kod muškaraca i da ga pacijenti ne mogu prepoznati kao patološko ponašanje (jer je u pitanju poremećaj nagona, koji se nekada prihvataju kao deo ličnosti, i koji se smatraju normalnim integralnim delom sopstvenog „Ja“).
Dakle, kleptomanija jeste poremećaj kontrole i suprimiranja nagona, kao bazičnih potreba koje su deo ličnosti, te onaj ko je kleptoman nije u stanju da suprimira potrebu da krade, i ona mu na neki način pričinjava i zadovoljstvo, ali i u isti mah i krivicu, te se dešava unutrašnji sukob u ličnosti a koja ima svest o potrebi ali i o pogrešnosti postupka, te ima potrebu da ukradeno vrati, ali se boji kazne i osude okoline, jer smatra da nije bolesna i da nema poremećaj, iako je svesna da sam akt koji je počinila nije moralan i nije opravdan.
Kada se razmatraju uzroci nastanka kleptomanije kao poremćaja, oni mogu biti ukorenjeni od najranijeg detinjstva, pa se obično navode loši porodični odnosi, nizak nivo samopoštovanja, seksualna isfrustriranost, samokritika u negativnoj konotaciji i stalno nezadovoljstvo sobom zbog osuda okoline za svaki postupak i radnju, koja je počela od ranog detinjstva i ustalila se kao vrlo jasan obrazac greške u svemu i u svakom trenutku, a tokom formiranja ličnosti u vreme njenog sazrevanja.
Neki naučnici smatraju da postoji određeni stepen „organskog poremećaja“ koji može biti uzrok kleptomanije, te se pretpostavlja da se ona javlja kod osoba koje imaju poremećaj na nivou pak i nervnih prenosilaca signala, pre svega neurotransmitera serotonina, koji je poznat kao hemijska supstanca odgovorna za dobro raspoloženje, pa u njenom nedostatku dolazi do promene „nivoa“ raspoloženja i nastanka manije i depresije kao bipolarnog poremećaja emocija, i sama manija kao nekontrolisan poriv i ponašanje koje je u neskladu sa osećanjima, jeste osnova kleptomanije, koja ima dijagnozu psihijatrijske bolesti F 63.2. pa se pretpostavlja iz napred navedenog da se jedan vid izlečenja može postići lekovima iz grupe antidepresiva.
Kada se desi neka akutna povreda mozga, i kada se poremeti delovanje serotonina, ispoljava se impulsivno ponašanje u smislu na primer kleptomanije, a osoba koja je kleptoman ima nagon i potrebu da nešto uzme ili prisvoji, iako takve stvari za nju nemaju neku vrednost, ona ih krije, sakuplja, ili čak u retkim slučajevima vraća, ali bez kajanja i osećaja da je pogrešila, mada postoji osećaj krivice u smislu shvatanja da je takav postupak nemoralan i u neskladu sa normama.
Problem ovog psihijatrijskog poremećaja jeste u tome da se javlja nagonska potreba da se krade, koja ne može da se kontroliše, jer je već iskustveno stvorila osećaj zadovoljstva pomešan često sa osećajem griže savesti, ali koji takođe spada u jedan vid onoga što se kleptomanu dopada i odraz je njemu lično neke sposobnosti, umešnosti, nekog kvaliteta koji pogrešno percipira da ima, jer je generalno za prave kvelitete bio nedovoljno motivisan i godinama ih je potiskivao i tako i razvio dati poremećaj.
Druga bitna činjenica jeste u tome da su kleptomani obično osobe kojima ne nedostaje novca i koje za razliku od siromašnih ljudi koji kradu zbog gladi ili nemaštine, te i za razliku od vrlo pak okorelih kriminalaca koji kradu iz koristi, ova grupa ljudi krade zbog osećaja zadovoljstva i zbog potrebe da ostvari nagonske želje, te da oseti neku sreću i radost jer je poriv koji je potisnut sada ostvaren, mada on donosi kratkoročno zadovoljstvo, pa predmeti koji se sakupljaju kao „plen“ krađe nemaju nikakvu vrednost u generalnom aspektu, dok su za kleptomana oni „blago“ koje je uspeo da sakupi i ne retko uživa kada nije u situaciji da ponovo krade, u razmatranju onoga što je prisvojio prethodnim krađama.
Smatra se da je najbolji terapijski pristup u lečenju kleptomanije kao poremećaja, psihoterapija uz podršku porodice i članova zajednice, ali je važno da se napomene da je u pitanju veoma jedan i komplikovan i dugotrajan proces, pre svega jer kleptoman ne može da prihvati da ima poremećaj i nekada se, kada se utvrdi da je uzrok organski poremećaj, mogu primeniti lekovi iz grupe koja se zove triciklični antidepresivi.
