Definicija i poreklo pojma kalvinizam
Kalvinizam je prema definiciji jedan pokret i poseban teološki princip zasnovan u hrišćanstvu, koji navodi Boga i religiju kao osnovu i suštinu svih stvari, i njegov tvorac jeste znani francuski reformator i teolog Žan Kalvin, koji je uveo kalvinizam kao jedan poseban vid reformatorskog protestantizma.
Kalvin je svoju teoriju i učenje zasnivao na pretpostavkama po kojima se svi ljudi dele na one koji su prokleti i na one koji su blaženi, io da su oni za takav život jednostavno predodređeni, te da ih samo vera može spasiti (poznata sintaksa „sola fide“), a takvo je učenje kasnije prihvatio i podržavao i zagovarao i čuveni Martin Luter King.
Dakle, prema Kalvinu i Luteru, suština je u veri, a „hram vere“ jeste crkva i njena učenja koja se moraju kao takva bez sumnje poštovati, ali ipak nisu priznavali samu crkvu kao instituciju za taj pravi „simbol vere“, već su verovali da je suština u „Svetom pismu“ (takozvana „sola scriptura“).
Žan Kalvin kao tvorac pomenutog teološkog pravca, priznavao je u svojim učenjima samo dva i osnovna „hrišćanska sakramenta“, a to su prva pričest i krštenje, i tvrdio je u svojim izlaganjima i učenjima da Isus Hrist u takozvanom „prvom redu“ odnosno u euharistiji nije bio telesno već pak samo duhovno prisutan.
Međutim, kako je Kalvin počeo da preterano pokušava da svoja uverenja prenese na sve veći broj ljudi, on je uveo i takozvanu „versku diktaturu“ u Ženevi, i tako je pokušao da realizuje sva svoja shvatanja i uverenja u praksi.
Postoje znatne razlike u učenjima Kalvina i Lutera Kinga, i pre svega se one sastoje u razlikama vezanim za pričest i „predestinaciju“ (odnosno predodređenje za ljudsko spasenje koje ne zavisi od volje čoveka već od Božje volje i milosti).
Kako je kalvinizam kao pravac u teologiji uticao na crkvena shvatanja i reforme
Pomenuti verski reformator i tvorac kalvinizma, Žan Kalvin, rođen je 1509. godine u francuskom gradu Nuajonu, te je već sa svojih dvanaest godina i „primio tonzuru“, poseban verski obred u katoličanstvu kojim se glava ošiša na ćelavo sa ostavljanjem „kruga kose na temenu“, a sa ciljem da se tako i primi monaški sakrament.
Kalvin je u Parizu studirao teologiju, te kasnije i prava u Orleanu, kada se i desio jedan njegov „preobražaj“ jer je počeo da potpada pod uticaj tada poznatog protestanta Melhiora Volmara, i da se veoma dvoumi u vezi sa svojim „životnim pozivom“.
U današnje vreme, kalvinizam je posle više od 500 godina od svoga nastanka, od Kalvinove vrlo jedne jasne polazne ideje u katoličanstvu i protestantizmu, i dalje rasprostranjen kao pravac u baš nekim protestantskim crkvama – prezbiterijanskoj; kongregacijskoj, reformiranoj; puritanskoj i mnogim drugima, i veruje se da ovom „pravcu“ pripada preko 75 miliona ljudi u svetu u oko 107 zemalja.
Žan Kalvin je jednim delom svoja uverenja stekao po ugledu na svog oca, koji je bio advokat ali i saradnik Katoličke crkve, pa se u mnogo situacija i sam uverio kakve su grehove činili baš i sami sveštenici, i svoju sumnju u samu crkvu kao instituciju, ali ne u veru i u Boga, preneo je na svog sina.
Kalvin se posvetio obrazovanju u Parizu i u Orleanu, te je marljivim radom i zalaganjima (kako je sam tvrdio učio je svakoga dana od pet sati ujutru do ponoći), uspeo da sa samo 23 godine i postane doktor prava, a u isto vreme je naučio i hebrejski, letinski, grčki sve da bi mogao da vrlo adekvatno i pažljivo proučava Bibliju i analizira uverenja Isusa Hrista i zapovesti i verske važne sanskrite.
Manje je poznato da se i danas sa kalvinizmom obično povezuju i neke osobine kakve su trud i rad, te i disciplinovanost, odricanja, marljivost i istrajnost u svemu, te rano stvaranje radnih navika kojih se treba pridržavati.
U isto vreme se u susednoj Nemačkoj, počeo razvijati i pokret pod vođstvom Martina Lutera Kinga, koji je sasvim otvoreno kritikovao stavove i učenja Katoličke crkve, jer je smatrao da je ona „iskvarena i da se udaljila od biblijskih učenja i uverenja“, i postala oličenje pohlepe, satane, grehova i svega lošeg što su ljudi skloni da čine „nasuprot“ Božjim učenjima.
Luter King je imao brojne pristalice i smatra se da je on prvi i pravi tvorac protestantizma u izvornom obliku, te postoji priča da je on čvrsto verujući u svoja uverenja na vrata jedne crkve zakovao 95 zahteva iz svoga transkripta, čija je suština bio zahtev za kompletnu crkvenu i versku reformu.
Iste te 1533. godine je i Kalvin u prizu sa svojim prijateljem Nikolasom Kopom, održao govor podrške za Martina Lutera Kinga, ali je on naišao na oštra negodovanja i kritike, te nije doneo očekivane reforme, i Kalvin je morao da zauvek napusti Pariz.
Svakako temelj kalvinizma kao učenja i najvažnije Kalvinovo delo je nastalo „u izgnanstvu“ te 1536. godine, pod nazivom „Temelji hrišćanske religije“, i bilo je sasvim jasno i nepretvoreno i posvećeno i namenjeno kralju Franji I, te sa namerom da se odbrane franscuski protestanti koji su poznati kao „hugenoti“.
U pomenutom delu je Kalvin zagovarao Božju duhovnu vlast kao temelj vere, i oštro kritikovao katoličanstvo i crkvena uverenja, te je tada i proglašen velikim teološkim reformatorom, a tada je ženeva postala njegovo „sedište“ i mesto na kome je od 1541. godine marljivo radio na svojim reformama.
I na samu Ženevu je Kalvinov uticaj bio vrlo očigledan, te je grad postao „moralniji“, i mada je do tada grad bio na vrlo „lošem glasu“ od njegovog uticaja je postao stecište moralnih zakona kojih su se ljudi pridržavali.
U Ženevi su pomenuti „hugenoti“ uspeli da unaprede ekonomiju i osnovali prve slobodne štamparije i do danas poznate fabrike časovnika, a u nju su u velikom broju pristizali i engleski protestanti, koji su se bojali gneva kraljice Marije I.
No, kako to obično i biva, Kalvinov početni reformatorski uspeh je počeo da jenjava i odumire, te se pokazalo da samo nekih 15% stanovnika Ženeve veruje u kalvinizam i podržava ga, ali ostatak ipak jeste ostao naklonjen Katoličkoj crkvi, i to je dovelo do neminovnog verskog raskola.
Upravo sa pojavom verskih reformi, došlo je do pravog razdora, jer su neki gradovi i države baš javno davali podršku kalvinizmu, drugi katoličanstvu, treći luteranizmu, i Evropa je postala zbog toga jedno pravo „žarište“ raskola u veri i religiji, pa čak i među samim pristalicama kalvinizma su se sve češće javljala jasna neslaganja.
Naime, jedni su „kalvinisti“ smatrali da je sam Bog, a i pre nego što je odlučio da od greha spase sve ljude, „odabrao“ one koji će biti spaseni, te je ostale jednostavno iako su se pokajali prepustio da snose posledice počinjenih svojih grehova.
Drugi „talas kalvinista“ je smatrao da se ipak prilika za spasenje i pokajanje, jednako od Boga da svakome, i da je samo na ljudima odluka da li će da prihvate ponuđenu šansu za pročišćenje ili to ne žele i neće.
Žan Kalvin je u Ženevi umro 1564. godine, i danas se naime i smatra da je „ukaljana i suština i zaostavština kalvinizma“, ali ostaje sasvim nepobitna činjenica o njegovom uverenju, marljivom radu i zalaganju za reforme i protestantizam, koje su prava slika njegovih moralnih vrednosti koje je protkao sa osećanjem dužnosti i velikom samodisciplinom, kako bi i istakao neke takve svoje i vrlo ljudske i dobronamerne osobine.
