A-M

Infantilan – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma infantilan

Prema definiciji reči infantilan, ona se prevodi kao neko ko je detinjast, nezreo ili je pak psihički, odnosno emotivno i mentalno ostao na nivou deteta, dok je fizički u pitanju odrasla osoba.

Dakle, infantilnost je pozitivna karakteristika u dečijem uzrastu, dok se u podraslom dobu smatra manom ili nedostatkom, te se do izvesne mere u psihijatriji kao nauci smatra poremećajem u razvoju ličnosti, u smislu emocija i kognitivnih funkcija.

U prevodu sa latinskog jezika, odakle reč i potiče, i to od pojma infantus, infantile ona se tumači kao nezreo, naivan, ali i pogrdno kao malouman, retardiran, zaostao u razvoju, detinjast, te i kao maloletan, neprilagođen.

Infantilnost kao neprilagođenost obrascu očekivanog ponašanja i kao razvojni poremećaj

Kako je na početku teksta i navedeno, infantilno je sinonim za dečije, maloletno, mlado, nezrelo, i sasvim odgovara prvim razdobljima neurološkog i psihološkog rasta i razvoja dece, te spada u normalne miljokaze, i prati ga određeno ponašanje, neprilagođene i nezrele emocije i razmišljanje i takozvani „tepav govor“, koji je u takvom detinjem uzrastu sasvim očekivan, prihvatljiv i normalan.

Problem nastaje onda kada se termin infantilan odnosi i upotrebljava da definiše odraslu osobu koja ima neki vidni zaostatak u psihološkom i kognitivno-emocionalnom razvoju, te uprkos određenom broju godina ispoljava ponašanje koje nije svrsishodno ni „normalno“, i tada se infantilnost smatra poremećajem u psihičkom i neurološkom razvoju ličnosti.

Druga stvar koju je veoma bitno naglasiti, jeste da retardacija i zaostajanje u razvoju nisu nužno sinonimi za infantilnost, jer ovakve osobe nisu poremećenih mentalnih funkcija, nagona ili moralnih normi, ali nisu dovoljno zrele da se ponašaju kao odrasle osobe.

Takođe, infantilnost nije sinonim ni za razmaženost ili svojeglavost, jer su to pre svega stečene osobine i one se mogu korigovati, jer ih je osoba svesna i nekada ih sasvim razložno iskorišćava da postigne neke svoje ciljeve kroz umiljatost, maznost ili inat i tvrdoglavost u svojim delima.

Nekada je normalno da se „infantilan odnos“ uspostavlja između dece i roditelja, te i između emotivnih partnera, koji koriste „tepav govor“ ili rinolaliju, kako bi izrazili jedan oblik umiljavanja, emocija ili dopadanja, te da jedno drugome na taj način pokažu i nekusvoju „osećajnu i detinju stranu“.

Međutim, pitanje koje se nužno nameće, jeste ono kada je infantilnost pozitivna i prihvatljiva kao karakteristika ličnosti, kada govorimo o odraslim osobama, a kada se može i treba prepoznati kao poremećaj i potražiti pomoć stručnjaka, jer takve osobe iako se pogrdno nazivaju „retardiranim“, imaju jednostavno poremećaj u zrelom i adekvatnom ispoljavanju emocija, te i u razmišljanju i ostalim povezanim fumkcijama kognicije uopšte.

Da li je infantilna osoba „nezdrava“ i kada se ova osobina može okarakterisati kao dobra?

Kao što je i navedeno na samom početku ovog teksta, infantilnost je negativna osobina odrasle osobe i predstavlja nesklad u ponašanju i govoru, te se smatra nezrelošću i smatra se jednom baš neprihvatljivom odlikom ili vrlo nenormalnim ispoljavanjem emocija, nagona, mišljenja, govora i ponašanja u najširem smislu reči.

Ono što je važno naglasiti, jeste to da su infantilne osobe nesvesne svog poremećaja, i da je za njih takav obrazac ponašanja normalan, te da u njemu ne vide ništa loše, te veruju da su samo naivne, prostodušne, previše emotivne i iskrene u međuljudskim odnosima, i da svoj tepav govor mogu da promene kada god požele i da svoje ponašanje mogu da „poprave“ ako požele da se uozbilje.

Međutim, suština stvari je sa aspekta psihijatrije malo drugačija, te se takve osobe po pravilu smatraju umno zaostalim i emotivno nezrelim, i psihoanalizom i bihejvioralnom terapijom se pristupa analiziranju i pokušaju da se ovaj poremećaj ličnosti prenebregne u neko zrelo ponašanje, jer se često dešava da se i postupci i ponašanje infantilnigh oisoba „kose sa logikom“ i sa zdravorazumskim obrascima.

Naime, osobe koje su infantilne, imaju vrlo neprilagođen pristup poslu kojim se bave, te se slabo fokusiraju, nemaju spoosbnost planiranja i organizacije, imaju jako nepredvidive emotivne istupe, te afektivno reaguju na sveku kritiku ili prenaglašeno prihvataju pohvale ili nagrade.

Jednostavno rečeno, one osobe koje su infantilne, svet odraslih u kome su i sami odrasle jedinke, posmatraju „očima deteta“ i očekuju nesvesno da se okolina prema njima tako i odnosi -da bude popustljiva za njihove greške, da pronađe opravdanje za njihove postupke, da reaguje na njihove suze i da u svakom smislu njihovo ponašanje tretira adekvatno i istovetno kao ponašanje deteta, ali da ih poštuje kao sebi ravne i odrasle osobe.

Kada je pak u pitanju pozitivna osobina infantilnosti, tada se ona ne smatra poremećajem, kada se na primer zaljubljeni parovi povremeno „njanjave“, ili kada roditelji tepaju svom detetu, te mu govore deminutivno ili izostavljaju grube glasove (r, č, š, ć), te izmenjuju značenje reči, uz jasnu opasnost da će i dete kada odraste primeniti naučeno ponašanje, te će umesto prase reći „pase“, umesto ljuljaška govoriti „ljulja ili lilaska“ i tako dalje.

Psiholozi smatraju da posebno u vreme razvoja govora kod dece, iako ona nisu u stanju da tačno izgovore pojedine zvučne reči, ne treba podsticati „tepav govor“, jer se on može ili stalno usvojiti“ ili pak pretvoriti u govornu manu, koja se kasnije mora ispravljati uz pomoć logopeda.

Infantilnost kao patološki poremećaj, može da ima različite stepene intenziteta, te da ide od najbazičnijih poremećaja u shvatanju stvari oko sebe, detinjastom ponašanju i poremećaju govora, do toga da se neko ponaša kao dete, da sebe shvata kao „malu osobu“ koju neko drugi treba da hrani i oblači“, pa do teških poremećaja nagona i polnog identiteta, i preko činjenice da se neko u zrelim godinama oblači u dečiju oideću ili u pelene, te svoje fiziološke potrebe obavlja na noši ili u pelenama, i da se hrani dečijom hranom, na cuclu ili da očekuje da se prema njemu partner ili društvo ophode kao da je mala beba.

Takvo ponašanje, u svom najizraženijem obliku, vrlo je ozbiljan poremećaj ličnosti, koji je pak duboko ukorenjen jer ili nije na vreme prepoznat ili nije smatran stanjem koje se može izlečiti, te su takve osobe socijalno izopštene, i drugi ljudi ih smatraju mentalno zaostalim i ne žele da sa njima imaju bilo kakav kontakt.

Ono što je u današnje vreme postalo vrlo ozbiljna pojava, jeste podrška i prihvatanje takvih ljudi kao normalnih i sasvim adekvatnih, te postoje na društvenim mrežama i primeri bilo parcijalnih poremećaja (gde osoba koja je odrasla jedan deo dana provodi kao zrela i sasvim prilagođena, dok se u slobodno vreme oblači i ponaša kao beba, što je do neke mere i jedan oblik fetišizma), pa sve do potpunih poremećaja ličnosti, gde osobe koje su kompletno infantilne ne mogu da se staraju same o sebi i vezane su za roditelje ili partnere koji su ih kao takve i prihvatili (a za koje se opet smatra da imaju takođe neki vid poremećaja, ako im je takvo ponašanje normalno i mogu da se sa njim nose kao zdravorazumska bića).