Definicija i poreklo reči inauguracija
Prema klasičnoj definiciji pojmova reč inauguracija ima značenje – preuzimanje dužnosti na nekoj visokoj funkciji; svečano dodeljivanje položaja; ceremonijalno uvođenje nekoga u visoko zvanje (pre svega se odnosi na politička ili na „titularna zvanja“, pa se tako vrši dodela položaja predesednicima država na prigodnim sveačnostima, ili je to čin inauguracije naslednika u nekim monarhijama).
Sama reč ima latinsko poreklo, te se prevodi od reči inauguare, inaugurationis u stvarnom pak značenju – sveačno ili ceremonijalno dodeljivanje; otvaranje svečanosti; uzvišenje na položaj; svečano preuzimanje neke važne dužnosti ili funkcije.
Kao posebna ceremonija inauguracije vođe ili predsednika neke države, pojam je uveden u upotrebu tek početkom XX veka, mada se u SAD-u, čin inauguracije ustalio ranije, te je pak normalno da se predsednik svečano proglašava u svom novom mandatu i tim se povodom i održava i „inauguraciona svečanost“ ili „inauguracioni bal“.
Inauguracija kao protokolarno pravilo u SAD-u kroz istoriju do danas
U Sjedinjenim Američkim Državama, inauguracija se prevodi kao „dan kada se novi predsednik zvanično prima na novi posao“ odnosno kada mu se teatralno predaje dužnost lidera zemlje, a prva inauguracija je u ovoj državi održana 1789. godine, kada je za predsednika „postavljen“ Džordž Vašington.
Činu inauguracije obično prisustvuju visoki politički zvaničnici i društvena elita iz raznih oblasti, ali je jedan od zanimljivih izuzetaka bilo proglašenje Endrjua Džeksona za predsednika 1829. godine, kada je on kao izabrani „narodni čovek“, na svoju inauguraciju pozvao i „običan svet“, te su tako pored uglednih gostiju, svečanosti prisustvovale i brojne zvanice iz naroda (po principu da se dokaže važnost glasa naroda u izboru svog lidera, te da im se na taj način prida važnost i značaj).
Međutim, tada i nikada kasnije, poznata Bela kuća u Vašingtonu, primila je u svoje odaje narod koji je praktično doveo do potpunog „demoliranja“ ovog istorijskog zvanja, a sam novoizabrani predsednik je na kraju morao da se skriva od razularene mase, koja ga je navodno sama i svojim glasanjem podržala u izboru za novu predsedničku funkciju i mandat.
U tradiciji Sjedinjenih Američkih Država, jeste i pravilo da se u činu inauguracije, izvrši takozvana svečana „primo-predaja“ dužnosti, te da onaj predsednik čiji je mandat završen, tradicionalno svoju dužnost uz prigodan govor preda svom „političkom nasledniku“.
Stari i novi predsednik dolaze do mesta za inauguraciju u Beloj Kući, u Vašingtonu, te se nakon govora starog predsednika, tačno u podne se polaže zakletva pred gostima, te se predsednik tada i obraća zvanicama kao novoizabrani kandidat.
Dakle, danas je čin inauguracije najviše zastupljen u Americi, te se posle zvaničnog dela polaganja zakletve i preuzimanja dužnosti, održava prigodna svečanost koja je označena kao inauguraciona večera i inauguracioni bal, sa propisanim „dres-kodom“, i sa vrlo pažljivo oidabranim gostima iz raznih sfera javnog života.
Kada je u pitanju tekst koji na inauguraciji treba da izgovori predsednik, on je propisan najvišim državnim aktom – Ustavom, a po pravilu se uvek završava rečenicom „Tako mi Bog pomogao“, a koju je i govoru dodao prvi inaugurisani predsednik Amerike, Džordž Vašington, sa time da se ruka u govoru drži položena na Bibliju, po pravilu nad onom koju je i koristio Džordž Vašington (izuzetak su bili Barak Obama, koji je koristio Biblije nad kojima su zakletve izgovorili Abraham Linkoln i Martin Luter King, kao i današnji predsednik SAD-a Donald Tramp, koji je koristio pak Bibliju koju mu je poklonila njegova majka, uz istorijsku Bibliju predsednika Linkolna).
Kao svečani dan inauguracije se u Americi uzima 20. januar, u godini nakon koje je izabran novi predsednik, te se nakon završetka četvorogodišnjeg mandata, ponavlja ako dođe ili i do reizbora predsednika ili se pak na tu dužnost izabere drugi kandidat.
Visoke zvanice koje prisustvuju inauguraciji su – politički vrh zemlje (dakle ministri, visoki državnici); predstavnici parlamenta; predstavnici vojske; crkveni poglavari; akademici i istaknuti umetnici i naučnici koji su doprineli na značaju zemlje svojim radom i zalaganjem.
Međutim, nakon završenog protokolarnog dela inauguracije, održava se revijalni deo, koji u zavisnosti od želje novoizabranog predsednika može da traje i po nekoliko dana, te da se tada pak i održavaju značajni politički susreti i neformalni razgovori sa pozvanim predsednicima ili nekim ambasadorima drugih svetskih država., te se ne tako retko održavaju i koncerti poznatih muzičara koji su pak pristalice i podrška novog režima (tako je na primer kada je 1993. godine inaugurisan Bil Klinton, nastupao Čak Beri; Bob Dilan; Barbara Strejsend; Bekstrit Bojs; te je na inauguraciji predsednika Baraka Obame nastupila diva Areta Frenklin, a na njegovoj pak drugoj inauguraciji 2013. godine je pevala gostima mega popularna zvezda Bijonse).
U ostalim državama sveta, čin inauguracije nije naime tako „teatralan i glamurozan“, te se samo imenom može poistovetiti sa Američkim običajem, ali je ipak primopredaja dužnosti novom predsedniku obeležena i u brojnim zemljama Evrope i sveta, činom koji se zvanično naziva inauguracija.
Kada je u pitanju monarhija, pre se postupak proglašenja novog vladara ili naslednika krune naziva „krunisanje“, nego inauguracija, ali se kako bi se pratili svetski politički trendovi (pošto su današnje monarhije u vezi sa parlamentom, te imaju u većini zemalja samo sporednu ulogu), reč inauguracija odomaćila u smislu „svečanog čina proglašenja i uzvišenja“ i u kraljevskim porodicama u Evropi i svetu.
Dakle, inauguracija postoji i u našoj zemlji, gde se predsednik proglašava i uvodi u svoje novo zvanje, uz vojnu paradu i polaganje zakletve, te uz obraćanje pozvanim gostima, ali bez toliko pompe sa koliko je ova manifestacija propraćena u Americi, jer se ona ipak smatra „zapadnom tekovinom“, te je i logično da u SAD-u ima i jedan veliki istorijski pa i kulturni značaj, pored političkog.
