Prema definiciji se implikacija smatra jednom logičkom operacijom koja je sasvim netačna u situacijama samo kada je prvim matematički izraz tačan, ali je onaj drugi netačan, pa tačnost prvog implikativno upućuje na netačnost celokupnog izraza, jer drugi netačan poništava prvi koji je tačan.
Kada je u pitanju svakodnevna upotreba reči implikacija, ona obično označava pojam iz nauke odnosno matematike, fizike i sličnih prirodnih grana, i retka je u upotrebi, ali to malo ko zna jer je ona često pomešana sa izvedenim glagolom implicirati, koji označava da se na nešto posredno upućuje da bi se neko naveo na određeni zaključak.
Takođe još jedna izvedena reč iz pojma implikacija jeste i implikativno, u značenju ono što jeste jasno podrazumevano, ono štoi je na neki način i predodređeno, unapred jasno.
Razlika među pojmovima implikacija i implicirati – objašnjenje etimoloških važnih razlika
Kada je u pitanju pomenuti pojam implikacija, kao imenica, mon je veruje se etimološki porekla iz latinskog jezika, od reči implicatio, a u značenju – umešanost; uplitanje; mešanje u nešto; te i zaplet; taplitanje; zapetljavanje; umešanost (u neku situaciju).
Sa druge strane kako je već baš napred u tekstu i napomenuto, pojam implikacija ima svoju jasnu definiciju u matematici, te predstavlja jednu logičku operaciju, koja jeste netačna kada je tačan prvi izraz, ali je srugi izraz iste opsracije netačan (o čemu je i bilo reči na početku teksta).
U svim ostalim situacijama, navedena logička operacija će biti tačna osim u ovoj koja je unapred i već navedena.
Postoje i termini logička implikacija – koja predstavlja takozvanu tautologiju kao izraz jedne pak materijalne implikacije, kao mjedno značenje koje je podrazumevano i koje je obuhvaćeno i prećutno mpotvrđeno i sadržano u nekom iskazu ili teoremi odnosno postupku.
Poenta je u tome da dato značenje nečega nije dati jasno ili eksplicitno, odnosno nije naglašeno, već je implicitno kao smisao i značenje koje je podrazumevano i o kome se ne treba dalje raspravljati.
Kada je u pitanju pojam paradoks materijalne implikacije, on suštinski predstavlja dva sasvim osnovna odstupanja i neslaganja sa samim pojmom implikacije kako je ona definisana u logičkim operacijama, te se odnosi na to da je – materijalna implikacija nužno istinita, samo onda kada je i „raniji događaj“ (stručno rečeno antecedens) lažan; i da je materijalna implikacija istinita kada je i takozvani konsekvens (kao drugi član logičke formule), sasvim i sam istinit.
Dakle po logici je implikacija oznaka za posredno zaključivanje iz najmanje dve permise (u logičkom kvadratu u matematici i prirodnim naukama, gde se pominju termini poznata i nepoznata; antecedens i konsekvens i tako dalje), dok je sa druge strane pojam posrednog zaključivanja jasno vezan za izvođenje zaključka iz jedne permise.
Pojednostavljeno posmatrano, kada se permise ili logički iskazi posmatraju predstavljeni slovima abecede, implikacija je logički iskaz koji po definiciji izgleda ovako:
Ako zaključimo da je A, B i C → Z, a da je sa druge strane A, B i C ├ Z, uz uslov da su obe permise validne i istinite i implikacija odnosno posredni zaključak mora se smatrati istinitim.
Dakle, implikacija može biti validna uvek, osim kada je zaključak izveden od starta polazeći iz stavova ili iskaza koji nisu istiniti, i kada se pokušala stvoriti posredna tačnost po principu da je i „┬ → ┴“, kada je implikacija netačna i nije logična po svojoj definiciji (opet navedenoj na početku ovog izlaganja).
Sa druge strane implikacija u književnosti često se obeležava simbolom „→“, da bi se obeležila validnost jedne kondicionalne rečenice (one koje počinju sa „ako; kada; onda).
Dakle, u književnosti se u kondicionalnim rečenicama, smatra da se ispravna rečenica može nadalje sastojati iz „ako“ što se zove antecedens, pa i iz „onda“ što se zove konsekvens, i onda se ovakva situacija označava kao P → Q, kada se i u ovakvoj situaciji govori mo materijalnoj implikaciji, samo što je ona sada vezana za kondicionalne rečenice, i to na primerima izgleda ovako:
Ako su neboderi visoki (što jeste tačna konstatacija) i onda su delfini inteligentni (što jeste takođe istinita permisa), implikacija je „P → Q“, i glasi na primer – Ptice jesu kičmenjaci (jer logička pšretpostavka dolazi iz dve prethodnmo tačne i istinite permise).
Sa druge strane, pomenuti zaključak koji se izvodi iz dve potpuno istinite permise, ne mora na kraju da bude validan, a primer je sledeći:
Galebovi su ptice (istinita permisa) i Delfini su sisari (istinita permisa) – zaključak koji je izveden iz implikacije „P → Q“ bi bio Galebovi su sisari ( a što naravno nije tačna logička implikacija).
Zato se i smatra da su valjana zaključivanja bazirana na istinitosti iskaza nazvana tautologija (koja podrazumeva da iz nekih istinitih permisa ne sme i ne može da sleduje neistiniti zaključak), i mogu da se dokažu, ili se pak radi o deduktivnom zaključivanju koje je takođe istinito ali pak u jednom širem smislu.
Sa druge strane ove lestvice stoji napred pomenuti glagolski oblik implicirati, a i u značenju – nekoga ili nešto posredno navesti na zaključak, te podrazumevati nešto što jeste logično i očekivano, i uopšte ne mora da se izgovori da bi se smatralo valjanim i tačnim.
Ono što jeste implicitno (indirektno; prećutno; diskretno; tajanstveno), jeste oponim onome što je eksplicitno (jasno naglašeno, uverljivo, nedvosmisleno, otvoreno, javno, direktno).
Primer jeste za nešto što je eksplicitno – ja volim dugu kosu i želim da je tako „nosim“, a sa druge strane je im plicitna izjava – možda je bolje da se ošišam jer mi duga kosa ne pristaje mom obliku lica.
Implicitno je ono nešto, što jeste već i unapred sasržano u nekoj preformiranoj ideji ili zaključku, ali nije jasno i direktno preneseno, nego podrazumeva jednu „prećutnu, uvijernu ili podrazumevanu formu“.
Kada se pomene termin kontekstualna implikacija – on podrazumeva da se nešto već unapred podrazumeva, te da nije nužno da se to naglašava i da se objašnjava jer tako ili gubi smisao, ili jednostavno nema potrebe da se suština potencira jer je sasvim jasna i očekivana kao takva – primer je da kada neka osoba da reč da će ispuniti obećanje, ona to i učini, jer je to očekivano te i nema potrebe da se dodatno potencira.
Svakako je u žargonu česta upotreba reči u kontekstu – „da li ti to nešto impliciraš“, kada se pogrešno dovodi u vezu sa pojmom „da li ti to nešto insinuiraš“, jer je prva situacija istinita ali prećutna, dok je sruga pretpostavljeno lažna ali je takođe skriveno cinična i prećutana.
Sinonimi za pojam implikacija kao i nerka značenja termina koja se iz sinonima mogi izvesti su najčešće – nagoveštaj; najava; aluzija; skriveno ili preneseno značenje; konsekvenca; odraz; kao i vesnik; odjek; predznak; predosećaj; reperkusija; pokazatelj.
Logično je da je implikativna izjava zasnovana na tautologiji, jasno i uvek istinita, jer pretpostavka koja je istinita i koja je povezana sa dve ili više iskaznih permisa, ne može izvan pretpostavljene implikacije da se smatra netačnom – na primer:
Hipokrat je čovek; Čovek je smrtan (P → Q) znači logički Hipokrta je smrtan (jer je on i čovek i smrtan u isti mah, kada se posmatra istinitost izjava).
U matematici se u lohičkim operacijama za implikaciju koriste simboli u takozvanim tablicama istinitosti, što svakako prevazilazi obim ovog teksta i zalazi u neke složenije matematičke forme i operacije, te gubi smisao poenta teksta da samo objasni samu reč implikacija kao imenicu, te i njene izvedenice – glagol implicirati i pridev implikativno.
Mada možda deluje po malo komplikovano, ovo objašnjenje jeste i ono jedino validno i tačno, a sve sa ciljem da bi se izbegla nepravilna upotreba reči i termina u žargonskom jeziku, a da im se i ne zna jasno značenje i da se smatra da su neke reči sinonimi, ako imaju čak i istu korensku reč, i ako se upotrebe u istom kontekstu.
Dakle, u prethodnim redovima je razjašnjeno poreklo i značenje pojma implikacija, ali je i pak i navedeno da termin implicirati nema istu konotaciju kao i implikacija, i da treba biti obazriv i već unapred dovoljno edukovan i upućen, kada se ovakvi termini koriste u svakodnevnom govoru.
