A-M

Identifikacija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma identifikacija

Prema etimološkoj klasifikaciji, reč identifikacija je poreklom iz latinskog jezika od i to reči identificare u značenju prepoznati, raspoznati, poistovetiti, smatrati jednakim, te u prevodu označava poistovećivanje sa nekim ili nečim.

Dakle, pojam identifikacija podrazumeva poistvećivanje, postavljanje „znaka ekvivalencije“ ili poređenje sebe sa nečim što je već poznato ili priznato, ali pojam ima jedno značenje i u smisli identifikovati nekoga ili nešto, pa i tada znači raspoznati, prepoznati, utvrditi nečiji identitet, kao i potvrditi tačnost podataka koje neko izlaže.

Stručnije rečeno, pod terminom identifikacija se podrazumeva utvrđivanje istovetnosti ili neke jednakosti između dve stvari, prepoznavanje neke osobe prema njenim utvrđenim karakternim osobinama, potvrđivanje i utvrđivanje nečijeg ličnog identiteta.

Posebno mesto pojam identifikacije ima u psihologiji, gde ga je ustanovio pak vrlo popularni neuropsihijatar Sigmund Frojd, te se identifikacija objašnjava kao poistovećivanje sa nekim bićem (imaginarnim ili realnim) i težnja da se imitacijom što više postigne sličnost, pa se pojam često meša sa idolizacijom.

Naime, Frojd smatra da je identifikacija čin potpunog saživljavanja ili uživljavanja u neku ulogu, obožavanje dela, poistovećivanje sa junacima nekog romana, kao i sposobnost spoznavanja nekih najvažnijih karakteristika neke pojave i pokušaj kopiranja ili podražavanja iste, u smislu pravog prepoznavanja i pronalaženja sebe.

Iako je dakle vrlo jednostavno laički objasniti pojam identifikacije, kao utvrđivanje jednakosti ili istovetnosti nečega, kao prepoznavanje ili utvrđivanje identiteta, svog ili tuđeg, u psihologiji je malo drugačija definicija ovog pojma, pa će ona biti u nastavku teksta i objašnjena.

Pojam identifikacije u psihologiji – definisanje i tumačenje pojma po Frojdu

Austrijski psihijatar i lekar, Sigmund Frojd, pojam identifikacije posmatra i definiše kao primarni psihički mehanizam, koji služi da se eliminišu različitosti između subjekta i objekta u psihologa i da se postavi ekvivalent između Ega koje je lično Ja sa idolom ili uzorom, te se tako ponašanje i uopšte shvatanje sebe menja i poistovećuje sa „modelom ili uzorom“.

Kao jedan od najvažnijih i najranijih primera identifikacije, Sigmund Frojd navodi primer jedne primarne emotivne identifikacije za sopstvene roditelje, koji su uzori na koje se tokom najranijeg detinjstva i odrastanja ugledamo i menjamo svoje ponašanje i stavove, koje korigujemo u skladu sa njihovim.

Princip poistovećivanja se po ovom vrsnom psihijatru sastoji u stvaranju empatije prema onima kojima se divimo, što dovodi do stvaranja uzora i svojevrsnih idola u roditeljima kao paru ili kao pojedincima, te se njihovo ponašanje imitira, uz istovremeno povezivanje u baš i emocionalnom smislu što je kasnija osnova i uspešne socijamlizacije u društvo u kome se živi.

Sa druge strane je jasno da se pored roditelja kao dominantnih figura u detinjstvu, tokom kasnijeg perioda stvaraju i pronalaze i drugi uzori, bilo da su oni fiktivni (dakle neke uloge u filmovima ili predtsvama, neki likovi iz romana), ili realni (neke ličnosti iz sveta sporta, muzike, politike), te tu već po tumačenju Eriksona identifikacija ima sasvim nova tri stepena ili nivoa – kao imitacija, ili kao osećaj nastajanja „ego-identiteta“, te i stvaranje osećanja trajanja i kontinuiranosti u vremenu i u prostoru, ali uz sposobnost njihovog prevazilaženja kada je to potrebno.

Poznat je u psihijatriji pojam identifikacije sa nekim ko je nužno loš, agresor, otmičar, onaj koji na bilo koji način ugrožava našu bezbednost, te se pretpostavlja da je suština podsvesna potreba da se poistovećivanjem sa osobom koja nam je pretnja i od koje imamo realan osećaj straha, da se kao subjekat poistovećivanjem tog straha ili oslobodimo ili da ga umanjimo, menjajući i osobine agresora kada ga identifikujemo sa sobom.

Problem koji je poznat i kao „Stokholmski sindrom“, obično je vezan za dečiji uzrast, gde se pak deca sa svojim otmičarima, koji su im svakako neprijatelji i od kojih se boje, povezuju jednom pak emotivnom identifikacijom i pokušavaju da im se imitacijom ili idolizacijom priklone i da se približe, te da podsvesno shvate takvo ponašanje, i da svoj strah prenebregnu tako što će postati slični onima kojih se veoma boje.

Međutim, kako je psiha deteta ili već osobe koja je dugo vremena izložena izmenjenim uslovima, kakvo je na primer zatočeništvo, vrlo labilna i baš izmenjena, osoba koja trpi agresiju u bilo kom smislu postaje ona koja menja sebe, te prihvata i u sebe implementira karakteristike agresora, te i kasnije ispoljava pomešana ponašanja i emocije i veoma se teško od njih odvikava i one se kao takve jako teško mogu dijagnostikovati, i jasno odvojiti od crta ličnosti nekoga ko je bio objekat agresije jer on to potiskuje i u sebi prihvata kao sasvim normalno ponašanje, te i sam može da pak u nekom trenutku ispolji slične osobine.

Kada osoba izgubi svoj identitet, kao jednu celovitost ili kompletnost ličnosti, tada može da nastane veliki problem jer se identifikacijom osoba „izgubi u shvatanju i prihvatanju sebe“, i nužno teži da postane neko drugi, kome se divi ili koga idolizuje.

Svakako kada neko otkriva svoj identitet, koji se uspostavlja u najranijem detinjstvu, te se tada i postavljaju pitanja „ko sam ja; šta želim; odakle sam; kuda želim da krenem“, te se nužno osoba poistovećuje sa svojim roditeljima kroz metod imitacije njihovog ponašanja, pa kasnije kao jedan vid usađenog šablona kopiranja, može da ako ličnost nije dovoljno preformirana, dođe i do stvaranje pomenute identifikacije sa nekim ko nije dobar ili ko ima poremećene sisteme vrednosti, te tako i nastaje pomenuti „Stokholmski sindrom“.

Smatra se da postoji i verska iudentifikacija sa božanskim, te da su osobe koje su religiozne na granici da se poistovete sa onim u šta veruju, i postaju vrlo pogodne za vrbovanje u raznim verskim sektama i tada se ispoljava još jedna negativna strana poistovećivanja ili identifikacije kao osnove ekvivalencije sa objektom ili drugim nadmoćnijim subjektom, u mentalnom i jasnom psihološkom smislu.