A-M

Hegemonija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma hegemonija

Po etimološkim definicijama je reč hegemonija poreklom iz grčkog jezika, i označava praktično prevlast ili dominaciju jedne vlasti, nacije, države, klase, skupine kulturnog ili političkog nivoa nad onim drugima.

Dakle, hegemonija se definiše kao jedan oblik uticaja u političkom, kulturnom ili u ekonomskom smislu, te je u suštini prevlast ili dominacija jedne društvene grupacije, nacije ili čitavog društva nad nekim drugim, te se ranije postizala uz upotrebu sile ili tiranije i apsolutizma, dok se danas i pre svega ostvaruje preko ekonomske i političke stabilnosti preko mehanizama globalizacije.

Sam pojam globalizacije je u smislu razmatranja hegemonije kao uprave sistemom ostvarivanje ekonomskog i kulturnog napretka, te masovno unapređenje društva kao celine i raspodelu uticaja na svetskom nivou.

Kada su u pitanju sinonimi i značenja reči hegemonija, oni podrazumevaju da ona znači pak – vođstvo; upravljanje; prvenstvo; prevlast; nadmoć i uticaj; vrhovno zapovedništvo od strane ili ekonomski ili kulturno razvijenijih država i naroda; klasne razlike i kulturološku prevlast bilo unutar jedne države i društva ili pak u okviru globalnog sistema.

Pojam hegemonije i hegemonizma kroz istoriju do danas

Smatra se da su od najranije istorije relativni mir i stabilnost postizani putem hegemonije, kada je kako je i napomenuto ona ranije kao sistem upravljanja postizana primenom vojne i/ili političke sile, dok se danas postiže na jedan demokratski način.

Nije retkost da jedna težnja ka geopolitici može dovesti do anarhije ili potpunog haosa, kada jedna država kakva je danas na primer SAD ili Rusija preuzme takozvanu ulogu „hegemona“ te vrši uticaj na ostatak sveta jer je politički, ekonomski, vojno i ređe kulturološki nadmoćnija i pak i stabilnija, te vrši kontrolu na primer uvođenjem sankcija državama koje joj se suprotstavljaju.

Problem bi međutim nastao i onda kada bi jače države prestale da imaju uticaj na ostale bilo i/ili savezničke ili neprijateljske nacije, jer bi tada došlo do samoupravne fluidnosti ili razvodnjavanja vlasti i moći, i u globalnom smislu bi opet nastala anarhija, koja bi i dovela do propasti na nivou svetskog poretka.

Princip je da svi vole i svi zagovaraju jednakost kao takvu, u smislu rasne; političke; kulturološke i ekonomske ekvivalentnosti, ali u praksi takav sistem nije održiv, jer ako se u geopolitici i pak u jednom momentu nekako uspostavi takozvana „ravnoteža velikih sila“, ona će paradoksalno da dovede do rata, jer ravnoteža moći ne može da postoji, i sam sistem ne može da tako funkcioniše, jer uvek neko ima makar za nijansu veću ili manju moć u odnosu na druge.

Pokušaj stvaranja takozvanog „balansa moći“, postojao je u Evropi, i doveo je do ratova, dok je pak u Aziji u razdoblju od XIV do XIX veka, postojao sistem hegemonije u kome je Kina imala predominantnu ulogu, te je rezultat bila bolja politička organizacija i „mirnija klima“ u odnosu an Evropu gde su svi pokušavali da budu ravnopravno hegemonistični, što nije realno održivo.

Iako je naravno demokratija najbolji oblik uređenja državne politike i geopolitike u jednom vrlo i globalnom sistemu, činjenica je da je apsolutistička vlast pa čak i tiranska dominacija pokazala da ima veće šanse da spreči nastajanje ratnih okolnosti, nego pokušaj stvaranja ekvivalencije u svim nivoima društvenog sistema i državnih subjedinica.

Ugledni univerzitetski profesor iz SAD-a Kenet Valc je izneo tvrdnju da suprotna od anarhije nije stabilna država već stvaranje jedne hijerarhije u sistemu, te da se njome na neki način potire ona i prava jednakost u raznim nivoima, i postoje oni koji su „više jednaki nego ostali“, pa se takva pak praksa naziva i „formalna jednakost“ (kada neko ima veća ovlašćenja i uticaj u odnosu na druge u državi ili društvu, i na takav način ima sposobnost da svojom nadmoći spreči nastanak anarhije ili haosa).

Takođe je engleski filozof iz vremena XVII veka Tomas Hobs, smatrao da je samo u onim pak situacijama kada je mogućno da se kažnjava zlo, tada i dobro i loše imaju neku svoju i svrhu i relaciju te svakako i praktičnu primenu, a kada se mora stvarati „nužna prisila“.

Danas se smatra da je Vlada u nekoj državi najviši oblik hegemonije, te da je ona na samom vrhu hijerarhijskog sistema i da ima monopol nad primenom sile u vojnom ili bilo kom drugom obliku, te ako je ne zloupotrebi i ne dovede do rata, može validno da upravlja i da očuva stabilnost i mir u uređenom sistemu.

Pomenuti Valc smatra da je hegemonija zapravo jedan od „najboljih oblika nejednakosti, jer ona uključuje konsenzus i legitimitet“, za razliku od pojma supremacije, koja je pre svega jedna vojna i politička nadmoć i kao takva je nužno i negativna za stvaranje stabilnog i mirnog sistema.

Dakle, po tumačenju ovog uglednog američkog pšrofesora iz sfere međunarodnih odnosa, ipak se hegemonija smatra oblikom takozvane „dogovorne nejednakosti“, u kome se očekuje da jedna ili dominantna sila koja je hegemon preuzme vođstvo i nadmoć, i da bi bilo sasvim neodgovorno da onaj ko je hegemon ne preuzme lidersku ulogu koja mu je dodeljena po svim pravilima.

Iako hegemonija ima uglavnom negativan kontekst, neopoziva je činjenica da su tokom čitave istorije ona predominantno hegemonistiočka društva i uređenja bila liberalnija i demokratskija od onih koja se danas tako deklarišu, te da hegemonija nužno ne iziskuje primenu baš apsolutističke vlasti ili tiranije.

Dakle, stabilnost sistema nije „prirodna i normalna stvar“, te se pokazalo da upravo imperijalizam i jeste osnova stabilnosti, a koja je povratnim procesom u osnovi hijerarhije, i smatra se da pravi haos u geopolitici nastaje upravo kada dođe do propadanja imperijalizma i hijerarhije kao takve.

Jednostavan primer hegemona jeste uticaj SAD-a kao svetske sile, koja kontroliše ostale države na jedan imperijalistički način, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do danas (mada joj nadmoć znatno slabi uticajem savremene Rusije na svetski poredak, i njen hegemonizam je pri kraju kako predviđaju svetski stručnjaci, pre svega zbog slabljenja NATO-a), iako se i kao država po svom unutrašnjem uređenju Amerika deklariše kao demokratska.