Reč (imenica) hajvan je reč koja potiče iz turskog jezika. Na turskom jeziku ova reč se piše hayvan. Poreklo ove reči je persijsko, odnosno arapsko. Bukvalan prevod ove reči glasi životinja.
Leksikologija je jedna disciplina u okviru lingvistike koja pomno prati, opisuje, istražuje, ali i obrazlaže reči. Ona se bavi opšteupotrebnim leksemama odnosno rečima kao jedinicama leksičkog sastava prirodnog jezika jedne sredine ili uopšte jezika kao takvog.
U leksiku srpskog ili bilo kog drugog jezika ulaze sve lekseme datog jezičkog područja. Leksikologija se može podeliti na više načina, ali se uglavnom praktikuje podela na leksikologiju u užem smislu, gde se proučavaju samo reči i na leksikologiju u širem smislu gde se pored proučavanja samih reči proučava i frazeologija, etimologija, tvorba reči, onomastika, itd.
U okviru leksikologije, kao poseban segment proučavanja nalaze se i reči i izrazi stranog porekla. U svakom jeziku na svetu postoje i reči i izrazi koji dolaze iz nekog drugog jezika, a koje su se odomaćile u tom jeziku i u manjoj ili većoj meri preživele i zadržale se iz različitih razloga.
Jezik je živa tvorevina i neprestano se menja, te se kroz dijahronijski razvoj menja i uticaj i prisustvo reči stranog porekla ili tuđica u nekom jeziku.
I dan danas smo svedoci uvođenja stranih reči u svakodnevni govor i komunikaciju. Neke od tih reči će se zadržati, neke neće, a uzroci svemu tome su kompleksni.
Reči stranog porekla ili tuđice
U kontaktu sa drugim kulturama i narodima, pripadnici jedne društvene zajednice skloni su da preuzimaju pojmove i reči kojima su ti pojmovi označeni.
Takav je bio slučaj i sa našim jezikom u kome se pored osnovne leksike ovih prostora koja je pripadala praslovenskoj, našla i leksika, odnosno mnogo reči iz drugih jezika sa kojima su ljudi iz ovog jezičkog područja dolazili u kontakt.
Te nove reči koje su preuzimane, naravno, prilagođene su i na gramatički i na fonetski način našem jeziku.
Mnoge od tih reči, ostale su baš onakve kakve jesu u svom izvornom jeziku jer nije bilo potrebe za prilagođavanjem, a takva je i reč (hajvan) kojom se bavimo u ovom članku.
Strane reči su u naš jezik ulazile uglavnom zahvaljujući istorijskim, društvenim i kulturnim okolnostima. U početku je bio jak uticaj grčkog jezika (grecizmi), a onda je nakon pada pod tursku vlast, pa sve do perioda posle Velike seobe Srba, to bio turski jezik (turcizmi). Nakon turskog jezika, osetio se primetan uticaj nemačkog (germanizmi), ruskog (rusizmi), a zatim i francuskog jezika (galicizmi). U današnje vreme, kao i svuda u svetu, to je engleski jezik (anglicizmi).
Strane reči, u zavisnosti od toga koliko su se odomaćile i kakav je bio stav prema njima, nazivaju se različitim imenima. Tako imamo tuđice, varvarizme, pozajmljenice, strane reči.
Pozajmljenice iz turskog jezika
Kada su balkanske države pale pod tursku vlast, zajedno sa turskim državnim uređenjem došla je i turska kultura, kao i uticaj turskog jezika na jezike balkanskih naroda. Zajedno sa rečima koje su poreklom iz turskog jezika, došle su i druge reči posredstvom turskog, a koje su poreklom iz persijskog i arapskog jezika.
Jezik kojim se govorilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji, Grčkoj, Bugarskoj, itd. ostao je trajno izmenjen, zahvaljujući obogaćivanju leksike brojnim turcizmima.
Posebno je leksika jezika na prostoru Bosne i Hercegovine primila turcizme zahvaljujući dugotrajnoj vladavini i primanju islamske veroispovesti.
Danas su neke reči toliko odomaćene da nismo ni svesni da smo ih preuzeli iz turskog jezika. Takve su reči kajsija, parče, dud, limun, džigerica, rakija, čarapa, marama, torba, dušek, jastuk, kutija, kašika, bunar, kapija, pamuk, kusur, hajde, mušterija, baš, čak, bar, itd.
Postoje i mnoge reči iz turskog jezika koje su danas ređe u upotrebi i osećamo ih kao stilski obojene reči, odnosno kao reči koje spadaju u arhaizme. Takve su reči ćuprija (most), konak (prenoćište), dušmanin (neprijatelj), itd.
Značenje imenice hajvan i objašnjenje pojma
Kao što smo na početku objasnili, imenica hajvan u prevodu sa turskog jezika znači životinja. Može imati i značenje stoka (životinja koja se gaji u okviru domaćinstva). Nekada se ova reč izgovara bez početnog glasa “h” i glasi ajvan.
Na prostoru Bosne i Hercegovine ova reč se više odomaćila nego na prostoru Srbije. Poznato je da su se mnogi turcizmi prestali upotrebljavati, pa nije čudo ako niste čuli ovu reč ili da ne znate šta znači. Takođe, mnoge reči su poprimile i neka druga značenja od onih koja su imala u svojoj izvornoj primeni.
Dakle, na balkanskim prostorima, reč hajvan se isprva upotrebljavala da bi označila životinju koja se uzgaja zarad konkretne koristi (sirovine, prehrambene svrhe, pomoć u radu na njivi, itd.) i obično je imala svoju primenu u okviru svega onoga što danas označavamo imenicom stoka (govedo, ovca, koza, itd.).
Međutim, vremenom je imenica hajvan počela da poprima i preneseno značenje. Često se upotrebljavala da bi se njome imenovala osoba koja se loše ponaša, koja je divlja, nesmotrena, ponekad i nasilna. Hajvan je neko ko upada u nevolje i ko vrlo lako stvara nevolje.
Ponekad se rečju hajvan može označavati i osoba koja je simpatično nemirna. Rečju hajvan se može nekome i tepati, ali i ukazivati na neprimereno ponašanje.
-Hej, komšinice, šta se dogodilo?
-Ma ne pitaj, opet onaj Senadin hajvan polomio prozor loptom!
Dakle, hajvan može značiti i vucibatina, probisvet.
Ponegde se pronalazi da hajvan može biti i živo biće koje nema ljudske karakteristike poput razuma ili uljudnog ponašanja.
