Definicija i poreklo pojma fratar
Poznato je da je fratar naziv za redovnika odnosno katoličkog kaluđera, mada je poznato da jedna vrsta morske ribe ima isti ovaj naziv.
Pojam se pretpostavlja da potiče od latinske reči frate, fratello u značenju brat, bratija a njegova skraćenica je fra i ona postoji kao takva titularno ispred imena katoličkih kaluđera umesto pojma fratar (fra Brne).
Naime, poznato je i uvreženo shvatanje da se reč fratar pre svega odnosi na titulu podnosno na kaluđera u katoličanstvu, te da je potekao od latinskog pojma frater, te italijanskog pojma fratello, a koji je opet i nekih romanskih korena i glasi fraire ali ima značenje brat, bratstvo.
Pojam fratar je počeo da se upotrebljava u vreme Franje Asiškog, u doba srednjeg veka da označi pripadnost prosjačkim redovima koji su se sastojali od monaha i koji su zastupali određena jasna uverenja u religijskom smislu.
Naime, u ovim fratarskim redovima su bili oni monasi koji su mogli da idu slobodno među narod, te su raskinuli veze sa opatijama ili kantonima kojima su pripadali po pravilima crkve.
Tada su pomenuti fratri imali veliko poštovanje i ugled među običnim narodom, jer su pomagali siromahe i bolesne, a u isti mah su bili i prosvetitelji i verski su oplemenjivali narod, te su tako i utemeljivali katoličanstvo.
U današnje vreme se pojam fratar pre svega upotrebljava kako je i na početku teksta i navedeno, da označi redovnika ili katoličkog kaluđera.
Pomenuto je i da je pojam fratar ime za jednu vrstu morske ribe koja je vrlo karakteristična po crno obojenom delu u nivou vrata, te koja može da dostigne težinu i do 1,5 kg i dužinu od 40 centimetara, a u ishrani se koristi pre svega sitnijim mekušcima i morskim crvima, i nađena je i u Jadranskom moru.
Koja je razlika između fratra i monaha i razlika između katoličkog i dijecezanskog monaha?
Kada se najpre pomisli na kaluđera bilo koje vere, misli se na jedan isposnički život koji je sažet od iskušeničkog i isposničkog uverenja da se na takav način neko odriče telesnog te prihvata ono duhovno i postaje bliži Bogu.
No, sveštenik u katoličanstvu jeste onaj koji je primio tajnu svete mise, odnosno jedan takozvani „sakrament prvog reda“, i može da vrši bogosluženja, ispoveda vernike, daje oproštaj grehova i vrši takozvane pastoralne poslove a nekada je i upravnik određene teritorijalne skupine koja se zove kanton.
Sveštenik može da bude vezan za određenu opatiju, samostan, te biskupiju ili verski red, kao i da bude svetovni ili decezantski odnosno monaški ili redovnički sveštenik, ali im je zajedničko da se svi moraju katoličkom poglavaru ili papi, zavetovati na poslušnost i na celibat.
Generalno posmatrano decezantski sveštenik, dakle onaj koji je svetovni, poslušnost obećava svom biskupu, dok sveštenik koji je monah ili redovnik (na primer franjevac ili dominikanac), na poslušnost se zavetuje poglavaru koji se zove provincijal.
Ako sveštenik monah odnosno redovnik živi u opatiji on se zavetuje na poslušnost i celibat opatu, a ako živi u samostanu odnosno manastiru zavetuje se prioru.
Razlika je u tome da decezantski sveštenici ne moraju da se odreknu prava na imovinu i da se zavetuju na siromaštvo, te stoga mogu i imati i naslediti imovinu u materijalnom smislu.
Oni sveštenici koji pripadaju verskim redovima franjevaca; dominikanaca; kao i oni koji spadaju u takozvane monastičke zajednice kakvi su cisterciti i benediktinci, moraju da se zavetuju na siromaštvo i odricanje svega materijalnog, te oni sav svoj prihod od rada daju svojim nadređenim poglavarima.
Na primer dominikanski sveštenik ima prava da piše verske knjige i da ih prodaje u sklopu svoje verske redovne službe, ali on svoja sredstva daje takozvanom Redu propovednika, dok će recimo trapistički sveštenik koji piše knjige svoje prihode da daje opatu ili pak prioru (shodno tome da li je stacioniran u opatiji ili u samostanu), pa onda takve prihode poglavar raspoređuje u interesu cele zajednice.
Postoji jedna jasna podela i objašnjenje pojma fratar, te se ranije smatralo da su u pitanju pripadnici franjevaca koji su bili deo prosjačkih redova u službi Franje Asirškog, kao i jedan noviji talas sledbenika Svetog Dominika koji su nazvani dominikanci.
Ono što jeste važno da se naglasi je činjenica da ni monasi ni fratri ne moraju da budu sveštenici, te se onio sami opredeljuju da li žele da žive unutar svojih bratskih redova ili u zajednici, ali oni nisu kako se kaže „zaređeni“ odnosno nisu verski opredeljeni i stavljeni u stav sveštenog lica.
Monah je pojam koji je potekao iz latinskog jezika od reči monachus koja označava usamljenika ili pustinjaka, i koja je osnova u reči samoća, te su monasi identifikovani i poistovećeni kao pak i pustinjaci i oni koji se oidriču svega i žive isposnički u svojoj službi.
U zapadnjačkim zemljama se smatra da je generalno u katoličanstvu osnivač monaštva i redova monaha ili kaluđera bio Sveti Benedikt iz Nursije.
Kada je u pitanju sveštenik kao verska titula, on ne mora da bude ni monah, ni fratar niti svetovni ali mora da bude redovnik odnosno da bude zaređen i polaže sve iste zavete siromaštva i celibata kao i poslušnosti svom nadređenom, kao i fratar ili monah, ali je sveštenik zapravo pak redovnik određene pojedine oblasti i svoje „pastve“.
