A-M

Empatija – značenje, definicija, pojam

Definicija i poreklo pojma empatija

Empatija se definiše kao nečija sposobnost da se saoseća sa drugom osobom, ali bez sažaljevanja i prevelikog uplitanja u tuđe emocije.

U pravom smislu reči, empatija znači nečiju sposobnost da razume druge ljude i da se sa njima pak poistoveti, ali bez prevelike potrebe da se meša ili utiče na tuđa osećanja ili razmišljanja.

Loading...

Poreklo reči je iz grčkog jezika, od pojma tj od složenice εν (u značenju veznika u) i reči παθος (u značenju strast, emocija, žudnja, potreba), te se prevodi kao uživljavati se, uživeti se, udubiti se, „uosećati“ ili saosećati sa nekim drugim.

Suštinski se smatra da empatija predstavlja nečiju sposobnost da se sa drugima poistoveti, te da proživi i oseti ono što druga osoba proživljava, mada se pak to i na neki način suprodsatvlja onoj savremenoj psihološkoj definiciji empatije, koja naglašava da se emocije ne smeju previše lično doživeti, te da je empatija samo jasno razumevanje drugih i njihovih problema ili želja, ali bez proživljavanja istih kroz svoje lično biće, uz naravno potrebu i želju koja je ljudska i koja teži da se drugima pomogne.

Empatija kao pojam u kliničkoj psihologiji

Empatiju je kao pojam u psihologiju, prvi uveo i definisao kao takvu, 1990. godine psiholog Edvard Tičner, a kao jedan prevod nemačke reči „osećati za“ nekoga, saosećati.

Dakle, empatija je nečija sposobnost da sa nekim saoseća i da razume druge ljude, te se ne retko dešava da se ona ispoljava preterano, i da se emocije koje proživljavaju drugi, u nama pobude i izazovu potrebu da se upletemo u nečije tuđe probleme.

Manje je poznato da sam termin empatija, koji se danas najviše primenjuje u psihologiji i novoj medicini, potiče iz estetike kao znak za neko „uživljavanje“ ili „saživljavanje“ sa osećanjima drugih ili sa objektima, a da ga je kao takvog početkom XX veka definisao i počeo prvi koristiti upravo nemački filozof i psiholog Teodor Lips, ali u smislu prenošenja ličnih stavova i osećanja u neko lirsko, umetničko ili drugo delo.

Upravo tako se u estetskom pogledu, empatija može razumeti i kao stilska figura, kojom se može opisati neki lični doživljaj onoga što se vidi, čuje, oseti i čemu se daje neki lični pečat – te tako i kada se na primer na slici vidi oblak, njemu se „dodaje“ pojam natmuren, tužan, strog, i odmah se stiče utisak da se sa njim može „podeliti“ neko saosećanje ili se pak može poistovetiti.

Kada se govori na ovakav način, onda je empatija unošenje svojih osećanja u neki objekat ili pak stvar, sa kojom se gledalac, mislilac ili slušalac poistovećuje, te je empatija aktivan odnos prema nekome ili nečemu (za razliku od simpatije, koja označava pasiovno dopadanje, sviđanje, ali bez potrebe bilo kakve interakcije).

Za doživljaj empatije kod ljudi su bitne dve činjenice – da li je neko genetski predodređen da bude empata, i da li je sposoban da se dovoljno socijalizuje da bi mogao da saoseća sa drugim ljudima.

Loading...

Naime, nije svaki čovek sposoban da ispolji empatiju, te se ona može naslediti ili se pak jednom socijalizacijom i naučiti kao takva, kada se ljudi jedni sa drugima poistovećuju i kada dele slične brige, radosti ili nedoumice i nevolje.

U psihologiji je empatija potreba da se neko uživi i saživi sa emocijama drugih, te da se sa nekim poistoveti, i jedna je od vrlo važnih formi psihoanalize i psihoterapije, kada se neki ljudi smatraju žrtvama ili bolesnima u bilo kom smislu reči, te se po Frojdu osobe koje su empate identifikuju odnosno poistovećuju sa nekim drugim subjektom ili pak objektom.

Simpatija je suprotan pojam od empatije, i ona se može odnositi primarno na to da nam je nešto zanimljivo ili lepo, ali na pasivan način, odnosno da neku patnju ili bol drugih osoba, mi vidimo, shvatamo, ali ne proživljavamo na isti način, i ne trudimo se da nas takva osećanja „dotaknu“ ili da u nama probude neku emociju kojom se možemo poistovetiti sa nekim drugim.

Empatija je kako je napomenuto sposobnost da se sa nekim identifikujemo, odnosno da do tog nivoa shvatimo i saosećamo sa nečijim emocijama, da počinjemo i sami da proživljavamo ista takva osećanja, i da ih shvatamo previše lično.

Upravo u tom smislu se ne može naći jasna granica između onoga što je u empatiji dobro i onoga što je loše i nepoželjno, jer nije logično da se sa nečijim osećanjima toliko saživljavamo, te da pak ona utiču na naše lično ponašanje, delovanje, življenje i stavove.

Dakle, empatija treba da bude razumevanje, podrška i sposobost da se nekome pomogne, ali sa medicinske tačke gledišta ne sme da se pređe granica koja će dovesti do toga da ugrozimo lični identitet ili pak da neku osobu počnemo da sažaljevamo.

Termin pogrešne ili lažne empatije, „rezervna empatija“

Kada je empatija u pitanju, njena pozitivnost se ogleda u odnosu na primer lekara i pacijenta, kada lekar razume pacijenta i daje mu osećaj da se sa njegovim tegobama poistovećuje, ali to u realnosti nije slučaj, jer lekar ne može i nema pravo, posebno u nekim baš određenim granama medicine, da se preterano saživi sa tegobama osobe koju leči.

Međutim, kako je društvo postalo vrlo dehumanizovano, problem postoji u takozvanoj pojavi lažne ili pogrešne empatije, kada se osobe nesvesno pretvaraju da se poistovećuju sa onima koji iz nekog razloga pate, ali ih u suštini sažaljevaju, te ih smatraju drugačijim, i ne osećaju iskrenost u poistovećivanju sa tuđim problemima.

Jedan od takvih primera su i brojne prirodne katastrofe, o kojima neko „na drugom kraju sveta“ čuje preko vesti, te je njemu žao osoba koje su doživele neku nesreću, ali je tada empatija lažna jer su najpre to osobe koje su fizički daleko, ili su u pitanju ljudi koje i ne poznajemo, te ih manje više mi suštinski žalimo, nego što osećamo empatiju, odnosno saosećamo sa njima.

Pored navedenog pojma, postoji i takozvana „rezerva empatije“, koju je definisao Kendas Klark, i koja podrazumeva suštinski nečiju zaslugu da se sa njim saoseća, u smislu da je i on nekada dao vrlo sličnu „uslugu“, pa je red da se ona uzvrati istom merom.

Imitativna, projektovana ili kritička empatija – koja je od vrsta empatije dobra, a koja loša

Imitativna empatija je vrsta osećanja kada se nečije emocije grubo doživljavaju kao svoje, ali se one ne proživljavaju punim kapacitetom, već se onaj ko je empata u ovom smislu trudi da sa tim nekim saoseća, ali da preterano ne ugrozi sebe, i svestan je da je po njega loše i nepovoljno da se preterano saživi sa osobama koje imaju neku vrstu problema ili neprilike.

Projektovana empatija je termin koji označava da se neka osoba preterano poistovećuje sa svima drugima i da previše lično proživljava i doživljava ono što se njemu lično ne događa.

Najbolja forma empatije je i po kliničkoj psihologiji, kritička empatija, kada se jasno shvata sama sposobnost da se sa nekim može saosećati u dovoljnoj meri da mu se pomogne, ali da se pak ni na koji način ne poremete sopstveni identitet i kvalitet ličnog mišljenja ili izbora.

Pored pomenutih pojmova postoje i kognitivna empatija, socijalna empatija i jedna takozvana empatička brižnost, koje znače sledeće:

Kognitivna empatija – sposobnost da se razume druga osoba i njen stav i „pogledi na svet“, i najbolje je opisuje termin „Pokušaj da se staviš na nečije mesto“, u smislu ne možeš da razumeš kako je nekome ako se dovoljno ne potrudiš i ako ne daš sve od sebe da sa nekim saosećeš u dovoljnoj meri;

Socijalna empatija ili društvena empatija – predstavlja sposobnost da se stvaraju kvalitetni društveni odnosi sa ljudima iz okruženja, jer se samo na takav način neko realno može poistovetiti iskreno sa tuđim problemima i tako mu pomoći.

Pozitivan aspekt ove forme saosećanja, jeste u tome što se postiže povezivanje i bliskost među ljudima, te nju najbolje i opisuje izreka – „To je onaj osećaj kada istog trenutka shvatite šta tačno proživljava osoba koja vam je bliska“;

Loading...

Empatička briga – termin je koji se odnosi upravo na bitnu razliku empatije i simpatije, te se baš definiše kao potreba da se nekome pomogne kada se sa njim i saoseća, a ne da se samo nekakva nevolja pasivno oseti, te da se ne preduzme ništa.

Sponzorisano

Loading...