Koliko puta ste čuli da se u žargonskom jeziku za nekoga upotrebi stručni termin elokventan ili da neko poseduje elokvenciju, a u suštini niste bili „familijarni“ sa tačnim značenjem ove reči.
U nastavku teksta će biti pobliže objašnjeno šta znači elokventnost ili elokvencija, te koji su najčešći sinonimi koji su čakše razumljivi a istovetni su sa ovim terminom.
Definicija i poreklo reči elokventan, elokvencija, elokventnost
Izraz elokventan je poreklom iz latinskog jezika, i to od reči „eliquent, eloquentio“, i ima transkripciju široko obrazovan, načitan, dobar govornik, rečita osoba ili čak i osoba koja lepo govori te koja je slatkorečiva (ali ne u negativnom smislu snishodljivosti i dodvoravanja).
Elokventna osoba je ona koja je sposobna da se dobro i kulturno izražava, te da „barata vrlim činjenicama“, ali da u svom izlaganju pokaže veliki nivo inteligencije, te da sagovornicima ipak ne bude dosadna, već naprotiv da vešto iskombinuje lepotu govora sa izlaganjem dosta stručnih činjenica.
Sinonimi za elokventnost i elokvenciju
Iako su po definiciji retorike odnosno veštine besedništva ili govora, sinonimi za elokventnost – laskanje, snishodljivost, poniznost, dodvoravanje, potreba za ulepšavanjem činjenica, suština je da se pojam elokventnosti ne može protumačiti u negativnom kontekstu.
Naime, pre se može reći da je elokventna ona osoba koja je pričljiva, koja poseduje veštinu govora i tačno doziranu dodatnu gestikulaciju i mimiku, koja ima jasnu i konciznu sposobnost izlaganja, te je njena osnovna odlika lep govor i spretnost da se sagovorniku i slušaocu prenese željena informacija.
Šta znači kada je neko „elokventan“ govornik ili sagovornik?
U govoru kao sredstvu sporazumevanja ili prezentovanju činjenica, postoji nekoliko bitnih odlika koje poseduje onaj koji govori.
Najpre je važno da govor bude koherentan, odnosno da bude „tečan“, razumljiv, da jedna činjenica sledi drugu, te da nema „preskakanja u govoru“, zamuckiavnja, „poštapalica“ ili da govor ne bude neartikulisan ili žargonski rečeno „prost ili nesuvisli govor“.
Dakle, u tom smislu se dolazi i do druge odlike govora – neartikulisanosti, koja je njegova vrlo i loša i negativna odlika, te je takav govor nerazumljiv, „brz“, pun nedostataka u smislu povezivanja bitnih informacija, i na samom kraju dovodi do toga da se uopšte ne zna šta je onaj koji govori i „hteo tačno da kaže“.
Neartikulisan govor se povezuje sa istoimenim ponašanjem, kada osobe najčešće nemaju dovoljan fond reči, te se koriste u objašnjavanju ili isticanju važnih detalja gestikulacijom, mimikom, nepotrebnim naglašavanjem pojedinih reči.
Suprotnost od neartikulisanog govora jeste artikulisana beseda, koja je dobro potkovana činjenicama, ali u velikoj meri „suvoparna“, te osoba koja govori previše koristi stručne termine, nerazumljiva je svojim sagovornicima, ikao po pitanju pravilnosti i tačnosti svog izražavanja, ne previ nikakve greške.
Naravno, najbolja osobina osobe koja o nečemu ili sa nekim govori, jeste upravo elokventnost, koja podrazumeva u tačnom prevodu posebnu veštinu govora, uz upotrebu „zvučnih reči i izraza“, umerenu i svrsishodnu gestikulaciju, i sposobnost da se onaj ko sluša i lakše uveri u neku činjenicu, jer je sam elokventni govor realno slatkorečiv, „milozvučan“, prijemčiv i u estetskm aktu veoma dobro potkovan.
Veoma je važno istaći da osoba koja je elokventna, nije nužno i inteligentna, već je uspela da savlada veštinu govora kojom i o onome u šta se ne razume, govori vrlo samosvesno i sigurno, te odaje utisak osobe koja je široko obrazovana, načitana i svestrana.
Elokventnost je osobina koja se može naučiti i uvežbati
Postoje brojni saveti stručnjaka o tome kako postati elokventan, te iz toga automatski proizilazi i činjenica da je elokventnost ili elokvencija jedna stečena osobina i veština, koja se može i naučiti i usavršiti, a kako bi se postao dobar i rado slkušan retor odnosno govornik.
Dakle, postoje neke uobičajene tehnike u postizanju veštine elokventnosti ili elokvencije, a to su:
– stav koji se pri govoru zauzima, i korišćenje umerene mimike i gestikulacije, kako bi se privukla pozornost sagovornika ili širokih narodnih masa kojima se neko obraća.
Najpre kada je u pitanju položaj tela i stav pri govoru, on mora odavati samouverenost i ostaviti i utisak poverenja i prijemčivosti, jer ukoliko je u govoru neko povijen ili pogrbljen, to po tumačima govora tela, odaje negativan utisak i ostavlja u slušaocima dozu nepoverljivosti, pa se tumači kao da neko ili ne zna o čemu govori. Ili pak govori lažno i neiskreno.
Elokventne osobe imaju uspravno držanje tela, pomešano sa dozom pristupačnosti i određene prijemčivosti, taklo da se ostvaruje „prijateljski“ utisak na one koji ga slušaju ali i posmatraju njegovo „držanje“.
Pri govoru je poželjna i „umerena“ mimika i gestikulacija, ali bez preteranog „mlataranja rukama“, ili pak bez „izveštačenog i ukočenog osmeha“, jer se time odaje utisak hladnoće, pa i snobovskog stava, a preterana gestikulacija se povezuje sa nedovoljnom inteligentnošću, informisanošću i posedovanjem dovoljne doze opšte kulture.
– kada je u pitanju mimika i pogled, on mora biti umeren ali fokusiran na skretanje pažnje onoga koji sluša, te nikada nije dobro da se pogledom „luta“ i da se slušalac ne gleda direktno u oči, jer se tako postiže utisak „vrdanja ili izbegavanja“ da se daju tačni i precizni odgovori, pa informacije gube na svojoj relevantniosti i mogu se protumačiti kao neistinite ili nedovoljno jasne i koncizne.
Najbolje je povremeno spustiti pogled ako se neka informacija čita ili saopštava nakon razmišljanja, ali se taj period ne sme preterano produžiti, te je potrebno da se ubrzo pogled koji je „sklonjen“ sa sagovornika ili slušalaca vrati u fokus, i da se ostvari „kontakt očima“, kako bi se nekome dovoljno zadržala pažnja, ali bez utiska usiljenosti i krutosti.
U govoru je nužno koristiti one pojmove koji su sasvim jasno definisani i konkretni, te ne preterivati sa stručnom terminologijom, kako se ne bi ostavio utisak „nadmenosti“ i „prevelike potrebe da se nad nekim izdominira znanjem i stručnošću“, no i u slučaju da je potrebno saopštiti neke informacije koje su usko strukovno specifične, njih treba izgovarati samosvesno i vrlo prosto i „lako“, kako se sagovornik ili slušalac ne bi ni u kom kontekstu osećao inferiornije u odnosu na govornika.
– veoma je bitno u izlaganju praviti svrsishodne pauze, a pre svega sa ciljem isticanja neke važnosti, te akcentovanja nekih bitnih delova o kojima se informiše ili govori, ali prekidi između segmenata nikada ne treba da budu previše dugi, pošto se tako stvara utisak preteranog premišljanja, te i nesposobnosti da se prenese informacija jer onaj koji izveštava o nečemu, ni sam ne zna tačno o čemu u stvari govori.
Elokventan govor je fluentan, tečan i razgovetan, i ne sme biti previše brz ili nerazumljiv, te se posebno vodi računa o pravilnosti izražavanja, sporijem izgovoru reči koje treba naglasiti, a takođe poštapalice, zamuckivanje ili bilo kakva vrsta nesigurnosti u izlaganju nikako nisu poželjni.
Kada se govori o elokventnosti govornika, poželjno je da i slušalac ili sagovornik takođe poseduje određenu dozu informisanosti, te se kao jedan od nedostataka elokvencije kao najboljeg oblika besedništva, pronalazi činjenica da se često onaj kome se plasira informacija, oseća nedovoljno obrazovan ili „činjenično potkovan“, kako bi mogao da „parira“ osobi koja se označava kao elokventna.
Dakle, kao zaključak je činjenica da je elokvencija u govoru, jedna poželjna retorička veština, kojom se na razumljiv način prenosi informacija, putem uplitanja sopstvenih stavova i mišljenja, kako bi se nekome održala pažnja, i saopštila neka informacija koju i kao laik za neku temu može jasno da razume.
