Definicija i poreklo pojma ekscentrik
Prema definiciji je ekscentrik osoba koja poseduje određenu vrstu „čudnosti i osobenosti“, te se smatra da je u pitanju neko ko je nesređena i neuravnotežena osoba u smislu ličnosti i karaktera, dok se ranije smatralo da je u pitanju prema antičkom poreklu pojma, glumac koji je u stanju da izvede neke posve zahtevne ali vrlo neuobičajene glumačke tačke.
Ekscentrik je osoba koja ima osobinu ekscentričnosti, odnosno u bukvalnom smislu neke jasne i neuobičajenosti, odstupanja od ustaljenog, ali je sam pojam kao takav dosta individualan jer se ne može definisati kao globalan i preterano generalizovati, jer ono što za nekoga jeste ekscentrično (ponašanje; govor; oblačenje; nastup u javnosti), za nekoga drugog nije ništa čudno i neobično.
Termin ekscentričnosti i ekscentrika sa psihološkog aspekta – stručna objašnjenja pojma
Kada se sa jednog posve stručnog i psihološkog aspekta ili stanovišta razmatra pojam ekscentrik ili ekscentričnost, on se definiše kao jasno odstupanje od uobičajenog i uvreženog shvatanja i ponašanja, te se kao takvo ne može smatrati „normalnim“ od strane okoline, ali je opet pitanje toga šta je definisano kao tačno „čudno i neobično“, za razliku od moralnih i etičkih normativa koji ovde obično nisu ugroženi niti prekršeni.
Dakle, ekscentrična osoba je svaka ona koja se ne ponaša „posve normalno“ prema društvenim normama, te je čudna, svoja, drugačija i nekada se smatra da su takve osobe osobenjaci, genijalni i vrsni inteligentni ljudi, koji „žive u nekom svom svetu“ i ne haju za ono što im se nameće kao norma ili pravilo.
Kada se neke osobe istaknu u određenim sferama nauke, kulture, umetnosti ili bilo koje druge društvene klasifikacije, smatra se i sa stanovišta psihologa da su takve osobe ekcentrične jer su natprosečne inteligencije, genijalnih umova, veoma neobični i kreativni.
Ali ono što ekscentrika izdvaja od osobe koja je natprosečno inteligentna i koja se u nečemu kao talenat ističe, jeste zapravo to da nju ne zanima preterano mišljenje drugih ljudi, i da radi onako kako njoj odgovara, da ne dopušta da bude sputana u svojoj „kreativnoj ludosti i stvaralačkom ili mislilačkom nagonu“, te su takve osobe izjednačene sa genijalnim buntovnicima koje su najviše sposobne da stvaraju vanvremenska dela.
Ekscentričnost se posmatra kao jedan spoljašnji izraz unutrašnjih osobina genijalnosti i jedne i natprosečnosti, koji se manifestuje kroz neobično i nesvakidašnje ponašanje, slobodu govora i uopšte izraza stavova i mišljenja bez bojazni od nečije osude i kritike, a pre svega zbog visoke samosvesti i sopstvene vrednosti, i nedostatka kompleksa u jednom spektru realnog shvatanja sebe kao osobe sa kvalitetima koji se trebaju pokazati baš kao takvi.
Dakle, kod „velikih umova“ se ekscentričnost smatrala pozitivnom osobinom i odrazom njihove genijalnosti i inteligencije, pa su se neki od najvećih naučnika kakvi su Albert Ajnštajn i Nikola Tesla, te umetnici kakvi su Salvador Dali, Pablo Pikaso i Vinsent Van Gog, Betoven; Mocart kao i mnogi drugi zapravo smatrali ekscentricima.
No danas postoji i jedno uvreženo pravilo da se ekscentričnim osobama smatraju i oni koji su marginalizovani i neshvaćeni, koji ne mogu da se dokažu i da se snađu u sistemu i u društvu, te su u pitanju osobe koje su osobenjaci i koje su neprihvaćene i izolovane iz društva zbog nekih svojih karakteristika (ne retko načina oblačenja; govora; ponašanja; javnih nastupa).
Opet je poznato da je ekscentričnost i njeno shvatanje i prihvatanje individualno te se na primer neki vrhunski modni kreatori smatraju ekscentričnim genijalcima, dok osobe koje se oblače po nekim svojim ličnim stilskim normama smatraju „čudacima koje treba izbegavati jer možda nisu u psihijatrijskom smislu podobni da budu deo društva“.
U smislu društvenog atstusa i ponašanje se može smatrati ekscentričnim, pa na primer ako neko ima suviše veliku količinu novca te se ponaša bahato, ali je opet na nekom visokom položaju, za takav njegov nastup se ne kaže da je bezobziran, rasipnički, bahat već da je sama po sebi takva osoba ekscentrična, te da joj je takva osobina svojevrsno opravdanje za ponašanje koje nije zaista i društveno prihvatljivo.
Ekscentričnost je u glumi i umetnosti uopšte ispitivanje sopstvenih umetničkih potencijala do baš krajnjih granica, te je tako za nekoga nagost na filmu ili u slikarstvu jedan vid ekscentričnosti dok je za nekog drugog samo uobičajeni umetnički dojam koji služi svrsi i koji se ne treba shvatati pak i previše lično već više imaginarno kao jedan dojam o umetničkim veštinama pretočenim u banalnu stvarnost.
Dakle, žargonski gledano je pojam ekscentričnosti u vezi sa jednim neuobičajenim i po pravilu i nesvakidašnjim ponašanjem osobe kao pojedinca, što može da naiđe na odobravanje ili osude, ali svakako je nešto što se izdvaja i odstupa, nešto drugačije od uobičajenog i normativnog.
Smatra se da se ekscentričnost nikako ne može smatrati nekom vrstom ludila, niti opet može biti sasvim noirmalna, te se svodi da se ona definiše kao jedna fantastična originalnost i osobenost nekog uma, koji je takav da ne može da se ni na koji način prilagodi i da se uvede kao takav u sve već poznate i definisane društvene norme.
U žargonu se za nekoga ko je ekscentrik danas kaže da je „blesav; ćaknut; lud; šašav“, ali ne u smislu stvarne dijagnoze psihijatrijskog oboljenja, već u aspektu toga da ekscentrik kao osoba jeste na granici genijalne originalnosti i buntovničkog ludila i prkosa onome što jeste norma i što jeste pravilo, od koga on odstupa svojim načinom razmišljanja i ponašanja.
