Definicija i poreklo pojma defetizam
Prema definiciji je pojam defetizam sinonim sa pesimizmom ili malodušnošću, te označava neko neverovanje u pobedu ili napredak, odnosno povlačenje i „predaju“ bez borbe ili truda, te u vrlo jasnom našem žargonu ima posve i negativnu konotaciju i često se poistovećuje sa izdajom ili sa dezerterstvom, kada se govori o nekoj vojnoj terminologiji.
Naime, u ratu se pod pojmom defetizma podrazumeva unapred izraženo verovanje u gubitak ili odbijanje borbe jer se predviđa da je ona „već izgubljena“, pa je defetista onaj koji je dezerter, te izdajnik, kukavica ili gubitnik.
Sa druge strane , pojam defetizam se može upotrebiti kao takav i u oblasti kulture i umetnosti, te i u ekonomiji ili politici i sportu, a pretpostavlja se da je poreklom od francuskog termina „dafeite; defaitisme“ u značenju poraz; gubitak; prihvatanje poraza.
Pojam defetizma u oblasti vojne terminologije i u političkoj konotaciji
Kako je napred i navedeno, pojam defetizam i time i degetista, nastao je u Francuskoj, u vreme Prvog svetskog rata, te je predstavljao jedan vid uverenja i političkog stava intelektualne manjine da se borba vodi uzaludno, te da oružani sukob nije moguće dobiti kao takav i predlagali su mir kao najbolju opciju, umesto rata koji je vođen.
U to vreme je pojam defetizam dakle, bio prevashodno vezan za politička i vojna dešavanja, te su defetisti bili oni koji su dezerteri ili izdajnici, koji su se unapred predali, koji nisu verovali u „više ciljeve“ i koji su želeli da se povuku bez borbe, jer su smatrali da je ona unapred izvesno potpuno i nesvrsishodna i izgubljena.
Kada je u pitanju politika, defetizam se može odnositi na pojedinca ili na populaciju odnosno na narod, te su tako u ratovima Srbi bili opisivani kao defetisti, pre svega od strane Patrijarha SPC Germana, da bi on svoje mišljenje preinačio samo dve godine pre smrti, kada je 1989. godine istakao da naš narod nema defetizam kao osobinu, već samo jedan vid usporene reakcije na baš lična stradanja i na ratne situacije.
Pojam defetizma u ostalim društvenim sferama i u svakodnevnoj upotrebi
Nakon nekog vremena se pojam defetizam preneo iz pomenute ratne i političke sfere u sve ostale društvene i kulturne oblasti, pa je postao popularan u književnosti, umetnosti, sportu, kao i pak u žargonskom govoru, mada većina ljudi nije tačno znala šta pojam predstavlja i kako se definiše.
Neki od najpoznatijih književnika sa naših prostora kao što su Miloš Crnjanski i Dušan Vasiljev, su ustanovili u svojim delima pojam „antiratnog ili posleratnog defetizma“, koji je označavao i opisivao stanje svesti i duha ljudi u posleratnom vremenu, te sve „unutrašnje borbe“ koje on sa sobom vodi kao jedan „lični rat“.
Neki od sinonima za pojam defetizam su – malodušnost; pesimizam; klonulost; beznađe; panika; zbunjenost; izgubljenost; obeshrabrenje; sklonost ka povlačenju; nedostatak poverenja i drugi.
Kada je u pitanju svakodnevna uobičajena upotreba pojma defetizam, te i termina defetista koja se odnosi na osobu ili subjekta, ona označava one ljude koji su shvatanja da se uzaludno bore ili trude jer nema svrhe da se za nešto zalažu, kada je to nedostižno, nerealno, unapred osuđeno na propast.
Upravo iz pomenutih razloga defetizam u žargonu ima negativno značenje, te se poistovećuje sa pesimizmom, te u nekoj meri sa stanjem zbunjenosti, neverice, nedostatka samopouzdanja, kao i sa nemanjem vere u sebe, sa stanjem panike i anksioznosti, kao i sa pojmom izdaje, predaje, te i dezertiranja u smislu povlačenja bez pokušaja da se neko za ono u šta veruje ili šta želi pokuša i da izbori.
Defetista je kao osoba, kao subjekat, onaj koji je sledbenik defetizma (iako pak nije u pitanju neki pravac), te se smatra onim ko je kukavica, ko nema samopouzdanja, ko je sklon panici i ne ume da reaguje u nekim vanrednim situacijama (na nužno ratnim, već u stanjima prirodnih katastrofa ili u nekim stanjima kada je potrebno brzo i odlučno delovanje).
U pozitivnoj konotaciji, koja je veoma retka, pojam defetizma se može definisati kao jedan vid pomirljivosti i prihvatanja nečega, mada je opet u pitanju predviđanje nekog gubitka unapred, i odustajanje od cilja ili ideje bez pokušaja, pa i u pozitivnom smislu ovaj izraz na kraju dođe u negativnu terminsku floskulu.
Nekada se smatralo da defetizam može da predstavlja jedan vid neutralnosti u stavovima i pak u mišljenjima, ali je to ubeđenje brzo potisnuto kao netačno, jer svakako da onaj koji je defetista ima shvatanje da nema svrhe za nešto, ili pak on svesno ometa nečije napore i osuđuje uverenja i stavove jer ima vrlo jasno shvatanje o gubitku i potencijalnom porazu u svakoj oblasti u kojoj se termin može primeniti.
Defetista je osoba koja je malodušna i koja je prestrašena bilo kakvim preduzimanjem nekih pak novih aktivnosti, bilo da ima predubeđenja da neće postići željeni uspeh i ostvariti cilj, ili je pak već pretrpela neke poraze, pa se ne usuđuje da pokuša da ponovo ostvari svoje naume, pa se ona označava kao neko ko ne veruje u samog sebe ili u sopstvene mogućnosti i kvalitete.
Poznat je između ostalog i termin „defetistički stav“, koji neko ko je defetista ili ko je sledbenik defetizma, ima kao jedan vid opšteg ili ličnog stava i mišljenja, da je nešto sasvim nepotrebno ili nesvrsishodno, ali pod „maskom“ truda i zalaganja se potajno povlači i na neki način šalje duple signale, da se za nešto bori i zalaže, dok je u sebi ubeđen da neće imati nikakve rezultate i „zna“ da je sav njegov napor zaludan i bespotreban, ali često zarad neke vrste „mira i stabilnosti“, pravi farsu u okolini, ili „nesvesno“ i u samom sebi.
