A-M

Decentralizacija – značenje, pojam

Definicija i poreklo pojma decentralizacija

Kao etimološki pojam je decentralizacija poreklom od reči iz grčkog jezika „de“ u značenju od nčega i „centrum“ u značenju centar, središte, te se prevodi kao udaljavanje od centra, periferija, i označava pre svega decentralizaciju vlasti, u smislu uvcećanja moći i nadležnosti onih perifernih institucija i organa, a sve u odnosu na sam vrh vlasti ili centralnu instituciju koja treba da donosu odluke.

Postoje razlike koje se odnose na takozvanu pravu decentralizaciju i na devoluciju, kada je u pitanju samo delovanje institucija koje imaju veća prava u odnosu na vlastodavne centralne organe u uređenom društvenom sistemu, a one podrazumevaju sledeće:

Prava decentralizacija – podrazumeva da se sama vlast i mogućnost upravljačkog izbora sa vrha koji je glavni vlastodavni organ u društvu ili uređenoj državi, prenosi na neke nedržavne ili pak nehijerarhijske institucije i organe, koji ostaju pod upravljačkim nadzorom centralne institucije ali imaju prava na svoje donošenje odluka i njih prosleđuju sa „periferije prema vrhu“;

Devolucija ili pak autonomija – oblik je decentralizovanog sistema koji daje ovlašćenja o svakom donošenju odluka i zakona nekim autonomnim delovima izvršne vlasti, te oni imaju u jednom pak i materijalnom i političkom smislu nezavisnost ili autonomiju u svom delovanju.

Postoji i termin upravne decentralizacije koja nije prava već praktično lažna decentralizacija, kada se vlast i donošenje odluka prenose na „niže strukture vlasti“, prema hijerarhiji, te im se daje mogućnost uticaja na odlučivanje teoretski, ali u praksi glavne odluke donose i vrše upravo oni sa vrha „piramide upravnog sistema“ države ili društva.

Decentralizacija kao oblik državnog i društvenog uređenja

Podela decentralizacije prema subjedinicama državne uprave i generalno u sistemu demokratskog društva dalje može da bude na potkategorije – teritorijalne; neteritorijalne, kao i sudske; upravne i normativne decentralizacije (u zavisnosti na koje se organe prenosi upravna vlast koja se tako decentralizuje).

Kada je u pitanju politički sistem, nemoguće je realno postojanje i apsolutistički centralizovenog uređenja države i društva, pa sledstveno nije moguća kao antipod ni apsolutna decentralizacija ili jedan samoupravni sistem, koji za sebe kao takav ne može da funkcioniše bez uticaja glavnih organa vlasti, ali ne u apsolutističkom i isključivom smislu.

Pojam decentralizacije se sam po sebi ne može koristiti za komparaciju, te se uvodi u politici i uopšte u etimologiji pojma takozvana mera decentralizacije, kojom se utvrđuje koliko je država ili društvena zajednica zapravo decentralizovana u pravom smislu reči.

Kada se razmatra odnos centralizacije i decentralizacije, on predstavlja suštinsku razliku u tome u kojoj meri se dele pravne norme i prava na odlučivanje od strane državnog vrha na teritorijalne ili nehijerarhijske podjedinice, koje su aktivni učesnici u pravnim, sudskim i normativnim delovima.

Dakle, jedan decentralizovani sistem ima poredak normativa na teritorijalnom području, koji jeste i skup pravila i normativa, te zakona koji važe i koji se donose „lokalno“, te se kao takvi predlažu i prenose na glavne upravne institucije koje ih razmatraju i opet donose odluke da li se mogu i/ili ne mogu prihvatiti i sprovesti, ali je bitna validna uloga u odlučivanju teritorijalnih samouprava.

Koje su mane i koje su prednosti decentralizacije u praksi?

Smatra se da je decentralizacija kao model odlučivanja koje je na neki način ravnopravno prema svima raspodeljeno, u osnovi demokratskih političkih sistema, te da država kao takva donosi neke odluke jednostavnije i brže, upravljajući se i prema stavovima i odlukama podjedinica uprave ali koje imaju pravo na sopstveni integritet te utiču na državne organe svojim odlukama i rešenjima.

Praktično značenje opisanih procesa decentralizcije jeste u tome da su oni koji teritorijalno jesu nezavisni i imaju autonomiju, postaju bliži onima koji na kraju donose odluke i uređuju sistem, te imaju prava na lakše usmeravanje postupaka i predloga prema vrhovnim organima.

Sve navedeno dalje doprinosi u isti mah i većoj jednostavnosti i efikasnosti u delovanju i samoj pak organizaciji sistema, te se stvara i veća transparencija između povezanih instanci, kao i jedna olakšana komunikacija između vrha i periferije vlasti, bez prevelikih uplitanja birokratije, pa se tako i neke potencijalne ili već napravljene pogreške lakše i efikasnije rešavaju i uklanjaju.

Decentralizacija je posebno značajna u onim državama koje su ekonomski slabije razvijene, jer sama po sebi i po svojim principima doprinosi ekonomskoj stabilizaciji, jer se praktično stvara mreža državnih organa koji se dalje diferentuju u sisteme koji olakšavaju praćenje nekih lokalnih prihoda, što generalno u centralizovanom uređenju nije moguće zbog nedostatka razđenosti i ne postojanja nedržavnih institucija koje bi se bavila na primer finansijskim aspektima, kao sasvim nezavisne i nehijerarhijske.

U velikoj meri sama decentralizacija podiže i jednu kulturnu svest o potrebi izmirivanja obaveza prema društvu i sam od sebe se stvara osećaj pripadnosti i zajedništva, bez koga sam fiskalni ili pravni sistem ne bi mogao da funkcioniše, ali je on u ovom slučaju razvijen na lokalnom nivou bez uplitanja i potrebe da se državni vrh apsolutistički i naredbodavno postavlja prema populaciji i obveznicima.

Sistem decentralizacije, nije sistem samovolje i haosa, već je uređen na demokratski način, gde svaka institucija i pojedinac razvija svoju svest o tome da mora da da svoj doprinos da bi sistem i funkcionisao, ali je opet siguran da ima i svoja prava i da može da ih ostvari, bez bojazni da će ili biti restrikovan ili da će ostati uskraćen za ono što mu po svim zakonskim aktima pripada.

Međutim, svakako je logično da u političkom i pravnom aspektu u decentralizovanoj državi, i na lokalno teritorijalnom nivou odluku definitivno donose oni predstavnici vlasti koji su određene struke, a ne laici ili narodne mase koje bi dovele do potpunog haosa ukoliko bi svako radio prema svojim nahođenjima, te se praktično radi o prenošenju odgovornosti sa viših na niže instance, ali se povratnim procesom odluke koje dolaze sa periferije sagledavaju opet od strane viših nivoa.