Definicija i poreklo pojma asketizam
Smatra se prema etimološkim definicijama da je pojam asketa poreklom iz grčkog jezika, i to od reči „askesis“ u značenju vežba; podvig; trening da se neko odrekne čulnih i telesnih uživanja i da se posveti duhovnosti i da živi prema principima vere koja mu je najbliža.
Asketa je osoba koja se odriče svih zadovoljstava i teži da dostigne jedno duhovno pročišćnje kao i jedan vid sticanja vrlina i čišćenja od svih grehova, sa namerom da se podtigne onaj nivo jednog bogobojažljivog i mučeništvom ispunjenog života kojim su živeli verski uzori koji su nagrađeni za svoja odricanja Božijom ljubavlju.
Međutim, postoje i neke pretpostavke da je asketizam potekao iz hinduističkog učenja i vere, od reči „askethan-dan-den“, te je i u tom smislu jedno učenje da se treba odricati svega telesnog i/ili mterijalnog, kako bi se postiglo pročišćenje i dostigle mnogo veće duhovne vrednosti, koje su bez vremena i bez trajanja, koje su suština i srž postojanja i bitisanja.
Asketizam je iz svog osnovnog oblika, dao i pojam osobe koja je onaj koji se odriče, ko pati zarad višeg dobra, ko je mučenik ili pustinjak, pokajnik, te je on tako asketa i nije sinonim za reč vagabundo, iako ima sličnu konotaciju, jer vagabundo teži slobodi i nesputanosti, ali nije oličenje vrline, kakvoj asketa teži za svog života.
Pojam asketizma u religiji – u budizmu i u hrišćanstvu
Smatra se da je Šakajmuni Gautama Buda bio veliki asketa i da je u Indiji u njegovo vreme pak asketizam bio može se reći u procvatu i na vrhuncu, te je proširen kao jedna vera, kao potreba da se neko preobrati iz želje da postigne pročišćenje i pokajanje.
Po nekim legendama se pretpostavlja da je Buda primenjivao tehnike „telesnog samoumrtvljenja“ pre nego što se prosvetlio io preobratio u duhovnog vođu, a kako bi i sam živeo bezgrešno te je i on bio veliki asketa.
Princip koji je Buda primenjivao se međutim smatra vrlo surovim i teškim, te se veruje da danas niko ne može kao on da istraje do kraja u takvim metodama samodiscipline, pa je u budizmu poznat princip asketskog „srednjeg puta“, kao jedne prave mere da se poštuje sopstveno biće ali da se svakako odrekne svega što donosi uživanje u negativnom smislu i što se graniči sa grešnim, te se takav primer može videti na slučaju Budističkih monaha.
Dakle, jedan pravi primer asketskog života jeste onaj kojim žive monasi u budizmu, te oni i ne primenjuju takozvani ekstremni ili granični asketizam, ali opet poštuju određena pravila koja su suština asketskog života – dakle samodisciplina ali bez ekstrema koji je zabranjen.
Pravila koji žive Budini sledbenici su princip i osnova asketizma, i važno je da se stakne svest da oni svoj život kao asketski biraju ioz zadovoljstva, a ne da bi se dokazali nekome kao mučenici i jadnici koji su spremni da za veru sve istrpe i podnesu, te je njihovo pravilo da – jedu samo jednom dnevno, hranu koju isprose i da odbiju svaku drugu ponudu hrane koja bi im obezbedila dodatni obrok; da nose pohabane odore i da mogu imati ukupno tri odevna predmeta odnosno monaška odela; da žive u šumi, na groblju, pod vedrim nebom, i da im to pričinjava zadovoljstvo a ne žrtvu i da treba da spavaju sedeći, svakako uz redovne molitve i odricanja svakog telesnog ili materijalnog blagostanja i užitka.
Kada je u pitanju asketizam u hrišćanskloj religiji, pravilo je da se asketski način života svodi na post, odricanje, bdenje, molitvu, sticanje vrlina i odricanje od nekih užitka, sa poštovanjem Hrista i sa okajanjem grehova i traženjem oprosta.
U hrišćanstvu se suština asketizma ogleda u shvatanju prolaznosti telesnog bivstvovanja, koje treba da bude što bezgrešnije kako bi duša otišla u Raj, te da je „nebesko carstvo“ jedan vid prave nagrade za one koji su se odrekli grehova i postali bogobojažljivi i pokazali pokajanje i poniznost u veri, kao i istrajnost u molitvi.
Ranije je asketizam u hrišćanstvu podrazumevao jedan vid izolacije i svojevrsnog gorštačkog ponašanja, život bez drugih ljudi, stalni post i molitvu, odricanja od lagodnosti i uživanja, potrebu za iskrenim pokajanjem, samoćom, sve sa ciljem „približavanja Bogu“ i postizanja jedne vrline i duhovne čistote sa okajanjem svih ovozemaljskih grehova molitvama, uz bdenje i uz obavezan post na hlebu i vodi.
Kasnije je asketizam u hrišćanstvu rezultirao nastankom monaškog načina života, u zajednici sa istomišljenicima, sa kojima se deli i hrana i ljubav i vera prema „Svevišnjem“, te je suština da se prenebregne svo zlo i svi gresi i da se oni okaju za vreme telesnog života kako bi se postigla pak bezgrešnost duše koja treba da zasluži mesto u Raju.
Pojam asketizma u filozofiji kao i u nekim životnim segmentima koji nisu religijski
Kada se pomene asketizam, svakako je prva asocijacija religija i postizanje duhovnog uzdignuća, ali je i u svetovnom životu poznato jedno asketsko ponašanje, koje se na primer odnosi na razne i društvene sfere – kada sportisti koji su profesionalci u svom poslu ne piju alkohol, ne jedu neku vrstu hrane; kada umetnici ili naučnici gladuju kako bi se što više približili svojoj ideji, te i nekoj pak inspiraciji i tako iz svojevrsnog kažnjavanja sebe postigli jednu formu koja ih vodi do prave spoznaje svih mogućnosti i potencijala, a koja su zadovoljavanjem telesnih potreba i užitaka pak i samo bila sputavana i gušena.
Kao filozofski pravac se asketizam nazivao po originalnoj grčkoj reči „askeza“, a i njegovi glavni propagatori su bili starogrčki filozofi ili Kinici, te je osnova učenja bila suština da se sve potrebe svedu na minimum i da se ostvari život koji je u skladu sa nemanjem i odricanjem od telesnih ili bilo kakvih grešnih zadovoljstava.
