A-M

Animozitet – značenje, definicija, pojam

Definicija i poreklo pojma animozitet

Reč animozitet se najčešće prevodi i definiše kao netrpeljivost, odbojnost ili ograđivanje od nekoga ili nečega, a poreklom je od latinske reči animosus u značenju – mržnja; ljutnja; bes; neprijateljski stav; ogorčenost; odvratnost; antipatičnost.

Međutim, manje je poznato da je isti ovaj pojam Milan Vujaklija u svom velikom rečniku reči i pojmova, definisao ili kao srčanost ili strastvenost, ili drugačije kao ljutitost; ogorčenost; srdžbu; neprijateljski stav prema nekome; bes; žestinu osećanja, naglašenost stava neprijateljstva i neke odbojnosti.

Generalno uzevši, danas se kao što je i napomenuto, animozitet kao pojam definiše kao opšta odbojnost prema nekome ili nečemu, te kao osećanje netrpeljivosti, odvratnosti, ali ređe mržnje, prema nekim društvenim ili socijalnim grupama (političkim strankama; rasi; polu; seksualnom opredeljenju; nacionalnosti; verskim ubeđenjima).

Iako se u originalnom transkriptu, animozitet na latinskom jeziku prevodi kao mržnja, po nekoj i jesnijoj definiciji samog osećanja mržnje, od filozofa Dekarta do psihijatra Frojda, mržnja nije ni sinonim za animozitet, niti je animozitet toliko izražena osbojnost da bi se mogao jasno poistovetiti sa mržnjom.

Animozitet kao stepenovano patološko stanje i osećanje

Kada se razmatra osećanje animoziteta (srdžba; razdražljivost; odbojnost; žestina; bes; ljutnja), uprkos tome što nije tolikog stepena kao samo osećanje mržnje, mora se naglasiti da spada u red patoloških poremećaja u smislu afekta i emocija, te se ličnosti koje osećaju animozitet, ne mogu smatrati, niti se smatraju fiziološki i psihološki stabilnim osobama (iako po definiciji naravno animozitet ne spada u psihijatrijske poremećaje, dok osećanje mržnje spada u grupu psihičkih poiremećaja afekta i emocija).

Poenta toga se ispoljava u činjenici da se animozitet može pojačati, te se tako i ispoljiti u nekim neželjenim formama, kakve su nacionalizam, rasizam, verska predubeđenja i fundamentalistički stavovi, pa čak i nacizam i osećanje koje se graniči sa teškim psihijatrijskim poremećajima ličnosti, i koje vodi ili destruktivnom, ili autodestruktivnom stavu, ponašanju i razmišljanju.

Kako je ranije i napomenuto, Vujaklija je ovaj pojam definisao i kao nešto „srčano i strastveno“ te kao takvo jedno i ponašanje, ali se ispostavilo kroz kasnije analize, da to u suštini ima vrlo i negativan smisao i kontekst, te da se odnosi na pojačavanje i stepena i intenziteta netrpeljivosti, kroz ulaganje srčanosti i strastvenosti u neke svoje stavove i uverenja, te i razvoja osećaja mržnje prema nekim ljudijma koji su društveno ili socijalno drugačiji, i prema kojima dolazi do razvoja animoziteta.

Činjenica je da se nekada osećanje animoziteta poredi sa latinskom poslovicom – „Homo homini lupus est“ ili u prevodu, „Čovek je čoveku vuk“, što označava da samo čovek može da napakosti i da naudi drugom čoveku u tako jednoj meri animoziteta i mržnje, a kao svesno biće, jedan homo sapiens, koje poseduje racio ali koje ne usppeva da se izbori sa svim svojim nagonima i da ipak i pokuša da potisne neke negativne i neželjene emocije.

Dakle, poznati su brojni primeri animoziteta odnosno jake netrpeljivosti kroz istoriju, koji su rezultirali velikim nacionalističkim ubeđenjima (kakva je i danas netrpeljivost između naroda bivše velike Republike Jugoslavije), te i jedan od najdrastičnijih primera pojačanog animoziteta – nacizam, kada je samo jedan čovek uspeo da stvori armiju rasistički i verski „potkovanih“ ljudi, koji su izvršili genocid nad nedužnim Romima, Jevrejima, i drugim narodima koji nisu bili tada poželjne „plave krvi“.

Problem postaje kada se animozitet prihvati kao ponašanje, te se počne susretati i na raznim sportskim manifestacijama, pa se sukobljavaju navijačke grupe, što često biva vrlo opasno i pogubno, a sve su češći primeri da se deca prema svojim siromašnijim ili na neki način „drugačijim“ vršnjacima, ponašaju „osiono“ i netrpeljivo, te ih vređaju, i tuku, uz na žalost jedan vid prećutnog odobravanja svojih roditelja.

Dakle, iako nisu ni u kom smislu sinonimi, animozitet i rasizam, nacionalizam, homofobija, fundamentalizam, jesu blisko povezani u naravno sasvim negativnom kontekstu, ali društvo i stručnjaci retko animozitetu pridaju značaj koliko bi trebalo, jer se on vrlo neprimetno može pak pojačati u pomenute neželjene i društveno neprihvatljive pojave i reakcije.

Danas je u svetu aktuelna tema netrpeljivosti prema osobama koje su muslimanske veroispovesti, ali iako je u pitanju svetski problem i svojevrsni poremećaj društva uopšte i ljudi jednih prema drugima, upravo zbog manjine muslimanskih naroda, koji su se priključili samoproklamovanoj „ISIS“, terorističkoj organizaciji, ljudi počinju da mrze i da stvaraju odbojnost prema svima koji su ove veroispovesti.

Najbolji pokazatelj animoziteta u današnje vreme, jeste i takozvana „migrantska kriza“, kada se i jasno moglo zapaziti koliko su ljudi u velikim zemljama puni nerazumevanja, mržnje i odbojnosti prema nekome ko je u nevolji i ko je prinuđen da se seli iz svoje zemllje, samo zbog predrasuda koje ima i koje su u njegovom karakteru duboko usađene.

Na veliku žalost, snimozitet se uči, i njega već u najranijem dobu pokazuju i deca, prema svojim vršnjacima, koji su drugačije nacionalnosti ili vere, te koji nemaju dovoljno novca i upravo zbog toga ih izvrgavaju ruglu i šikaniranju, te se problem vršnjačkog nasilja, pojavio kao sve učestalija društvena patologija.

Od suštinske je važnosti da se ovakav poremećaj prepozna na vreme, te da se uz pomoć tehnike psihoterapije i leči i da se iskoreni kao masovna pojava, jer su pojedinci uvek pokazivali neki vid zlobnosti, zlonamernosti, mržnje, ali je animozitet koji je bio „izolovan slučaj“ i odlika pojedinih ljudi, mahom postao masovna pojava koja se proširila po tipu svojevrsne epidemije.

Naime, i na narod i na svest ljudi, počela je da deluje nagonska emotivna doktrina, te su oni prema svemu počeli jasno da pokazuju netrpeljivost i da se ponašaju sasvim besmisleno i vrlo i agresivno, te je srčanost i strastvenost umesto pozitivnog usmerenja i neke vrlo konstruktivne forme, dobila negativnu konotaciju.

Dakle, jako je važno da se o animozitetu govori i uči kao o nečemu lošem i negativnom, da se roditelji edukuju da svoju decu uče pravim vrednostima, te da se sport, kultura i ostale pozitivne društvene norme, vrate u svoje pređašnje stanje, ako se već ne može iskoreniti nacionalizam na svetskom nivou.

Ali kada bi svaki pojedinac uspeo da smanji neka svoja negativna ubeđenja, postojalo bi više dobrih i osobina i stvari na svetu, te bi bilo manje tragičnih događaja koji su rezultat nečijeg poremećaja i naučenog ponašanja da je sve što je drugačije po difoltu loše, i da ga nužno treba iskoreniti ili makar „agresivno tretirati“.